THE TIGER LILLIES ILI OPERA ZA DVA-TRI GROŠA

Nijedan od vidova umetnosti nije sugestivniji i nema neposrednijeg uticaja na ljude od pozorišne umetnosti – podrazumevajući ova tri elementa – dramaturgiju, režiju i glumu. Dobra drama ili komedija, oživljena na sceni, deluje na gledaoce živim, tipskim ličnostima u značajnim situacijama i kroz uzbudljivu radnju, uklanja rampu između scene i gledališta, zahvata mase strašću, zanosom, tragičnom egzaltacijom ili očišćujućim smehom. U pozorištu, čar se rasplinjuje kada zavesa padne, dok estetski uticaj odzvanja dalje. Međutim, ne tako retko, desi se da pozorišne elemente prepoznajemo i van pozorišne scene. To nije čar iluzije, igra rečima, ljupka laž, nego čar životne istine odražene iz stvarnosti na naročit način, čar koja ne nastaje ni na pozornici, ni u gledalištu, već svoju potvrdu pronalazi u iskazu – ceo svet je glumište. Ovim, svakako, nisam ništa novo rekla, već predstavlja sintezu onoga što se pripisuje Petronijusu Arbiteru, potom Šekspiru (Ceo svet je glumište gde ljudi i žene glume), zatim Roterdamskom (Šta je drugo ceo ljudski život nego neka vrsta komedije u kojoj ljudi igraju svaki pod svojom maskom i svaki svoju ulogu), potom Avgustu Strindbergu, Nikoli Jevrejinovu, Miloradu Paviću i mnogim drugim. Možda bismo mogli reći da je celokupna istorija pozorišta i drame označena antropologijom teatra i da je Teatar mesto u kojem se prikazuje život Čoveka (drama) „građom“ u kojoj je osnova Čovek (glumac) i Ljudi (uloge), kojima na sceni upravlja Čovek-demijurg (reditelj) u odeći Čoveka (kostimograf) (Radoslav Lazić: Filozofija pozorišta). Jednom rečju, teatar je mesto na kojem je Čovek materijal umetnosti. Mi smo tvar od koje sazdani su snovi (Šekspir, Bura), a drama je, tim putem, zasigurno antropodrama među javom i međ snom.

Iz svega rečenog, o pozorištu je moguće govoriti kao o mestu ljudskih susreta, Čoveka sa Čovekom, od Čoveka do Čoveka, za Čoveka. Ukoliko taj susret (Maske sa Maskom) definiše pozorište, moguće je izmestiti pojam pozorišta iz pozorišne zgrade, a sam susret pomeriti sa pozorišne scene. Nisam imala nameru da ovaj tekst započne teatrološkim tumačenjima, pa ću, stoga, pokušati da pozorište izmestim iz Pozorišta, Ljude suočim sa notama, a Čoveka sa muzikom – uvek u saradnji sa Dramatičarem, Glumcem, Scenografom, Kostimografom, Kompozotorom, Dirigentom, Pevačem, Igračem, Gledaocem…

aaThe Tiger Lillies, kultni britanski muzički trio, nastao 1989. godine, za mene predstavlja jednu avangardnu enciklopediju humora, groteske, ciganske (gypsy cabaret) i pank muzike. Pravi rasadnik žanrova. Pekinška tradicionalna opera, strogo utvrđenih pravila, razlikuje dvadeset vrsta smejanja – hladno, zadovoljno, iznenađeno, histerično, koketno, od srca, zabrinuto, uznemireno, uplašeno… Sa ovim bendom mogućnosti su, verujte, beskonačne. Surovu istinu stvarnosti, mimezis životne groteske uključuju u smeh, pa tako, „jedina nasmešena životinja“ to jest Čovek, u lavirintu straha, uz ovaj bend prepoznaje smešni oblesak, pokretnu sliku u kojoj svako, kao u šaljivom vašarskom ogledalu, igra igru prepoznavanja sebe i svojih suseda. Nušićevski smeh obojen je maskama brehtijanske surovosti i zbog toga je bend The Tiger Lillies prepoznatljiv po neobičnom zvuku u stilu predratnog Berlina. Smeh postaje politička situacija, kao i plač. Članovi ovog benda (Martyn Jacques – osnivač, Adrian Stout, Jonas Golland) dobro znaju da je pobunjeni čovek dete katarze. Smeh postaje subverzivan. Da li je Aristotel jasno pisao i o katarzi izazvanoj smehom?! Možda deo Poetike o komediji nije izgubljen, kako pretpostavljaju mnogi, možda ga je naprosto – država spalila? Navodnu potragu za njom politika spinuje kroz države, vekove, a katarza ostaje štetna, jer čoveka osvešćuje, čini ga opasnim. Gledalište, pozorišno ili muzičko, jeste „hiljaduvrsna hidra koja se smeje“ (Bora Drašković), a to je ono što sam i ja, slušajući ovaj bend, osetila. Najpre, transfuzija smeha, melem, opčinjenost smehom, zaraženost smehom. Prema Juriju Lotmanu, smeh je generator novog smisla, koji se nakon dužeg slušanja njihovih stihova ozbiljno nazire.

Ovaj pank trio, nastao je, između ostalog, pod uticajem Bertolta Brehta i njegovog dela Opera za tri groša, za koji je muziku pisao Kurt Vajl. Lotmanov novi smisao – postaje borba protiv najmračnijih sila svog vremena. Breht se celog života pozorištem borio protiv fašizma, protiv eksploatacije radnika, protiv licemerja i društvenog kukavičluka tihe, inertne većine – malograđanskog duha opšte amnestije, kolaboracije i korupcije duha i društvenih mehanizama. Tragajući za temama pobune protiv eksploatacije, pre svega radnika koji skapavaju u rudnicima i truju se po topionicama, ginu od đuladi, umiru od gladi i bolesti, našao je delo Džona Geja – Prosjačka opera i u saradnji sa velikim kompozitorom Kurtom Vajlom, napisao je i režirao delo primenjene pozorišne poezije, koje su više puta u istoriji radili najveći svetski reditelji. U razmišljanju o angažovanom pozorištu, Prosjačka ili Opera za tri groša, postala je kao neka vrsta biblije borbe za pravednije društvo, borbe protiv neravnopravnosti i eksploatacije, a u stilskom smislu, pored znamenite Majke hrabrost – postala je neka vrsta legitimacije Brehtovog pozorišnog izraza dovedenog do vrhunca. Sve je poprimilo oblik raznovrsne igrarije, cirkusijade, uličnog pozorišta, poigravanja sa diletantizmom, veselo-gorke ironije života i samoironije umetnosti. Kritičar H. Jering, nakon praizvedbe ovog komada, čini mi se sasvim opravdano, zapisao je: „Zatvara se drugačiji svet u kome su granice između tragičnog i smešnog izbrisane“.

Zamislimo Brehtovu Operu za tri groša, dramu uz muziku – narator sa belom maskom na licu ulazi, i publici saopštava ozbiljnu marksističku kritiku kapitalizma. Kažem „zamislimo“ jer, na moju veliku žalost, nisam imala priliku da pogledam Operu u koprodukcijskom izvođenju Srpskog narodnog pozorišta iz Novog Sada i pozorišta iz Cetinja, u režiji Tomija Janežiča. Osluškujući Operu za dva groša, album The Tiger Lillies benda, iz  2001. godine, pokušavam da pređem preko činjenice da spomenutu predstavu verovatno neću nikada ni gledati. Najpre, tri figure na sceni – vizuelno nezaboravne – našminkane, sa svojevrsnim maskama i instrumentima, koje dosežu određeni brehtijansko-nušićevski ideal. Veselo-gorka ironija života stopljena je u devetnaest pesama ovog albuma koji je, nesumnjivo, nastao po masterpisu „sirotog B. Brehta“. Svojim ekstravagantnim izgledom dosežu visokokvalitetni umetničko-vizuelni užitak i dopiru do tradicionalističkog viđenja prvobitnog teatra. Primitivne maske srednjovekovnih pozorišnih trupa obogaćene su i modifikovane inovativnošću i baroknim končetnim očuđavanjem. Svojom pojavom izazivaju, svojim zvukom mađijaju, a svojim kvalitetom zadržavaju – a to je srž teatarskog izvođenja. Njihovi tekstovi, sačinjeni od osnivača grupe, najčešće problematizuju neke od osnovnih problema savremenog (i svakog) društva – moralno posrnuće, religija, droga, seks, odnos oca i deteta, smrt, greh i ljubav.

TigerLillies03

Na zvaničnom posteru ovog albuma prikazan je jedan od pevača sa razvučenom harmonikom (pored svojevrsnog kapetana Kuke) koja simboliše lepezu mogućnosti u tumačenju ovog muzičkog performansa. Razvučena harmonika počinje svoju melodiju od nušićevskog neizlečivog i neprestanog smeha, koji me je najpre privukao ovom muzičkom sastavu. Dubokim tonovima ovog instrumenta The Tiger Lillies osvaja svojom brehtijanskom kritikom društvene hermetičnosti, kao da kroz note odzvanja Brehtov uzvik Onaj ko se smeje samo još nije primio užasnu vest. Taj kritički, antiromantičarski, marksistički duh jeste ono što me je, naposletku, zadržalo. Ponekad se pitam kako bi se ovaj (srpski) narod smejao da nije Nušića, a kako bi današnji teatar izgledao da nije Brehta. Svaki pokušaj osmišljavanja takvog sveta kao da sam za sebe govori – Ja sve to ne mogu. Zaista živim u mračno vreme.

Prvobitni naslov ovog teksta trebalo je da bude „Glumčev čovek“ – jer, kao što predstava na sceni predstavlja život, tako i mi – svesno ili nesvesno – stalno igramo ulogu života. U traganju za smislom i suštinom pozorišta kao umetnosti, tajnu pozorišnog efemerisa odgoneta mi i ovaj nušićevsko-brehtijanski muzički trio The Tiger Lillies, koji se, već neko vreme, nalazi na vrhu moje plejliste. Ovaj Glumčev čovek najprepredeniji je, i zbog toga najnezgodniji za definisanje, ili kako Didro zaključuje svoj paradoks o glumcu „glumčev čovek se penje na ramena pesnikovog čoveka, i zatvara se u unutrašnjost jedne velike šuplje lutke, čija je on duša“.

Autorka: Milena Kulić

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *