THE TIGER LILLIES ИЛИ ОПЕРА ЗА ДВА-ТРИ ГРОША

Ниједан од видова уметности није сугестивнији и нема непосреднијег утицаја на људе од позоришне уметности – подразумевајући ова три елемента – драматургију, режију и глуму. Добра драма или комедија, оживљена на сцени, делује на гледаоце живим, типским личностима у значајним ситуацијама и кроз узбудљиву радњу, уклања рампу између сцене и гледалишта, захвата масе страшћу, заносом, трагичном егзалтацијом или очишћујућим смехом. У позоришту, чар се расплињује када завеса падне, док естетски утицај одзвања даље. Међутим, не тако ретко, деси се да позоришне елементе препознајемо и ван позоришне сцене. То није чар илузије, игра речима, љупка лаж, него чар животне истине одражене из стварности на нарочит начин, чар која не настаје ни на позорници, ни у гледалишту, већ своју потврду проналази у исказу – цео свет је глумиште. Овим, свакако, нисам ништа ново рекла, већ представља синтезу онога што се приписује Петронијусу Арбитеру, потом Шекспиру (Цео свет је глумиште где људи и жене глуме), затим Ротердамском (Шта је друго цео људски живот него нека врста комедије у којој људи играју сваки под својом маском и сваки своју улогу), потом Августу Стриндбергу, Николи Јеврејинову, Милораду Павићу и многим другим. Можда бисмо могли рећи да је целокупна историја позоришта и драме означена антропологијом театра и да је Театар место у којем се приказује живот Човека (драма) „грађом“ у којој је основа Човек (глумац) и Људи (улоге), којима на сцени управља Човек-демијург (редитељ) у одећи Човека (костимограф) (Радослав Лазић: Филозофија позоришта). Једном речју, театар је место на којем је Човек материјал уметности. Ми смо твар од које саздани су снови (Шекспир, Бура), а драма је, тим путем, засигурно антроподрама међу јавом и међ сном.

Из свега реченог, о позоришту је могуће говорити као о месту људских сусрета, Човека са Човеком, од Човека до Човека, за Човека. Уколико тај сусрет (Маске са Маском) дефинише позориште, могуће је изместити појам позоришта из позоришне зграде, а сам сусрет померити са позоришне сцене. Нисам имала намеру да овај текст започне театролошким тумачењима, па ћу, стога, покушати да позориште изместим из Позоришта, Људе суочим са нотама, а Човека са музиком – увек у сарадњи са Драматичарем, Глумцем, Сценографом, Костимографом, Композотором, Диригентом, Певачем, Играчем, Гледаоцем…

aaThe Tiger Lillies, култни британски музички трио, настао 1989. године, за мене представља једну авангардну енциклопедију хумора, гротеске, циганске (gypsy cabaret) и панк музике. Прави расадник жанрова. Пекиншка традиционална опера, строго утврђених правила, разликује двадесет врста смејања – хладно, задовољно, изненађено, хистерично, кокетно, од срца, забринуто, узнемирено, уплашено… Са овим бендом могућности су, верујте, бесконачне. Сурову истину стварности, мимезис животне гротеске укључују у смех, па тако, „једина насмешена животиња“ то јест Човек, у лавиринту страха, уз овај бенд препознаје смешни облесак, покретну слику у којој свако, као у шаљивом вашарском огледалу, игра игру препознавања себе и својих суседа. Нушићевски смех обојен је маскама брехтијанске суровости и због тога је бенд The Tiger Lillies препознатљив по необичном звуку у стилу предратног Берлина. Смех постаје политичка ситуација, као и плач. Чланови овог бенда (Martyn Jacques – оснивач, Adrian Stout, Jonas Golland) добро знају да је побуњени човек дете катарзе. Смех постаје субверзиван. Да ли је Аристотел јасно писао и о катарзи изазваној смехом?! Можда део Поетике о комедији није изгубљен, како претпостављају многи, можда га је напросто – држава спалила? Наводну потрагу за њом политика спинује кроз државе, векове, а катарза остаје штетна, јер човека освешћује, чини га опасним. Гледалиште, позоришно или музичко, јесте „хиљадуврсна хидра која се смеје“ (Бора Драшковић), а то је оно што сам и ја, слушајући овај бенд, осетила. Најпре, трансфузија смеха, мелем, опчињеност смехом, зараженост смехом. Према Јурију Лотману, смех је генератор новог смисла, који се након дужег слушања њихових стихова озбиљно назире.

Овај панк трио, настао је, између осталог, под утицајем Бертолта Брехта и његовог дела Опера за три гроша, за који је музику писао Курт Вајл. Лотманов нови смисао – постаје борба против најмрачнијих сила свог времена. Брехт се целог живота позориштем борио против фашизма, против експлоатације радника, против лицемерја и друштвеног кукавичлука тихе, инертне већине – малограђанског духа опште амнестије, колаборације и корупције духа и друштвених механизама. Трагајући за темама побуне против експлоатације, пре свега радника који скапавају у рудницима и трују се по топионицама, гину од ђулади, умиру од глади и болести, нашао је дело Џона Геја – Просјачка опера и у сарадњи са великим композитором Куртом Вајлом, написао је и режирао дело примењене позоришне поезије, које су више пута у историји радили највећи светски редитељи. У размишљању о ангажованом позоришту, Просјачка или Опера за три гроша, постала је као нека врста библије борбе за праведније друштво, борбе против неравноправности и експлоатације, а у стилском смислу, поред знамените Мајке храброст – постала је нека врста легитимације Брехтовог позоришног израза доведеног до врхунца. Све је попримило облик разноврсне играрије, циркусијаде, уличног позоришта, поигравања са дилетантизмом, весело-горке ироније живота и самоироније уметности. Критичар Х. Јеринг, након праизведбе овог комада, чини ми се сасвим оправдано, записао је: „Затвара се другачији свет у коме су границе између трагичног и смешног избрисане“.

Замислимо Брехтову Оперу за три гроша, драму уз музику – наратор са белом маском на лицу улази, и публици саопштава озбиљну марксистичку критику капитализма. Кажем „замислимо“ јер, на моју велику жалост, нисам имала прилику да погледам Оперу у копродукцијском извођењу Српског народног позоришта из Новог Сада и позоришта из Цетиња, у режији Томија Јанежича. Ослушкујући Оперу за два гроша, албум The Tiger Lillies бенда, из  2001. године, покушавам да пређем преко чињенице да споменуту представу вероватно нећу никада ни гледати. Најпре, три фигуре на сцени – визуелно незаборавне – нашминкане, са својеврсним маскама и инструментима, које досежу одређени брехтијанско-нушићевски идеал. Весело-горка иронија живота стопљена је у деветнаест песама овог албума који је, несумњиво, настао по мастерпису „сиротог Б. Брехта“. Својим екстравагантним изгледом досежу висококвалитетни уметничко-визуелни ужитак и допиру до традиционалистичког виђења првобитног театра. Примитивне маске средњовековних позоришних трупа обогаћене су и модификоване иновативношћу и барокним кончетним очуђавањем. Својом појавом изазивају, својим звуком мађијају, а својим квалитетом задржавају – а то је срж театарског извођења. Њихови текстови, сачињени од оснивача групе, најчешће проблематизују неке од основних проблема савременог (и сваког) друштва – морално посрнуће, религија, дрога, секс, однос оца и детета, смрт, грех и љубав.

TigerLillies03

На званичном постеру овог албума приказан је један од певача са развученом хармоником (поред својеврсног капетана Куке) која симболише лепезу могућности у тумачењу овог музичког перформанса. Развучена хармоника почиње своју мелодију од нушићевског неизлечивог и непрестаног смеха, који ме је најпре привукао овом музичком саставу. Дубоким тоновима овог инструмента The Tiger Lillies осваја својом брехтијанском критиком друштвене херметичности, као да кроз ноте одзвања Брехтов узвик Онај ко се смеје само још није примио ужасну вест. Тај критички, антиромантичарски, марксистички дух јесте оно што ме је, напослетку, задржало. Понекад се питам како би се овај (српски) народ смејао да није Нушића, а како би данашњи театар изгледао да није Брехта. Сваки покушај осмишљавања таквог света као да сам за себе говори – Ја све то не могу. Заиста живим у мрачно време.

Првобитни наслов овог текста требало је да буде „Глумчев човек“ – јер, као што представа на сцени представља живот, тако и ми – свесно или несвесно – стално играмо улогу живота. У трагању за смислом и суштином позоришта као уметности, тајну позоришног ефемериса одгонета ми и овај нушићевско-брехтијански музички трио The Tiger Lillies, који се, већ неко време, налази на врху моје плејлисте. Овај Глумчев човек најпрепреденији је, и због тога најнезгоднији за дефинисање, или како Дидро закључује свој парадокс о глумцу „глумчев човек се пење на рамена песниковог човека, и затвара се у унутрашњост једне велике шупље лутке, чија је он душа“.

Ауторка: Милена Кулић

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *