Тако је – јер ми се тако чини

Једно присећање на представу Тако је (ако вам се тако чини)

Мени се чини да је ово одлична представа – и то мора тако бити, јер Луиђи Пирандело је већ самим насловом дао гледаоцима за право да све буде онако како им се чини! Чини ми се да је редитељ Јагош Марковић направио добар потез што је, поводом јубилеја стопедесетогодишњице пишчева рођења, адаптирао Пиранделову драму Тако је (ако вам се тако чини) за сцену Југословенског драмског позоришта. Присећам се да је Пирандело такође аутор чувене драме Шест лица тражи писца, али и још неких позоришних комада: Хенрик IV, Вечерас импровизујемо, Човек, звер и врлина, а  критика је одавно сасвим сигурна да је Пирандело својим театрализмом извршио огоман утицај на развој модерног позоришта, првенствено због честог довођења стварности и илузије на један исти ниво.

А чини ми се… чини ми се да је Пирандело писао и романе, новеле, есеје… уствари, ако ћемо да прецизирамо, укупно је написао чак 246 новела и 6 романа, мада је несумњиво највећи значај светској књижевности дао кроз драмска дела, због чега је 1934. године добио и Нобелову награду. Не само да ми се чини, него сам убеђен да су Пиранделове драме толико свевремене да би се чак могле и модернизовати без икаквог мењања текста, али и кад нису модернизоване, једино ће нас костими подсетити да се радња дешава у некој прохујалој епохи, баш као што је случај и са адаптацијом Јагоша Марковића.

Тако је (ако вам се тако чини). Извор: Југословенско драмско позориште

Тако је (ако вам се тако чини), са оваквим ликовима и оваквом тематиком, данас је можда и актуелнија него онда кад је написана. (Сигуран сам да и у овој драми, као и у многим Пиранделовим делима, има аутобиографских елемената, поготову одјека старих породичних фаталних грешака захваљујући којима је Пиранделова супруга доспела на ивицу кататоније.)

Ако се добро сећам, заплет драме почиње кад се неколицини доконих грађана (да не кажем: малограђана) учини да породица из суседства која се недавно доселила – а коју чине мајка, ћерка и зет (или пак: муж, жена и ташта – ако се неком чини да је оваква хијерархија боља) – својим необичним понашањем скрива неку опасну тајну којој је тешко ући у траг, а тек кад ташта и зет коначно посете суседе с циљем да оправдају своје дотадашње понашање, тада уместо да се све разјасни, мистерија постаје још замршенија и доводи публику до напетости равној оној током гледања детективских филмова. Мени се, ипак, чини да је мотив тајанствене породице само искоришћен ради разоткривања знатижељног и лицемерног грађанства које је способно да од обичног комшијског трача направи политички скандал, да од једног погледа у туђе двориште начини ријалити програм, да једну несрећну породицу након природне катастрофе увуче и у друштвену катастрофу, при чему свако гледа да из заплетене ситуације извуче, разуме се, какву-такву корист за себе.

Чини ми се да је актуелност присутна већ од самог наслова, који је дат у форми помирљивог закључка, јер како доказује протагониста Ламберто, не постоји једна једина истина, него има онолико истина колико и могућности (или углова) да се дотична ствар сагледа, тако да субјективизам превладава и увек може бити онако како се баш нама чини, односно како бисмо желели да буде – што је у потпуном складу са нашим временом и поднебљем, где је довољно узети два новинска издања или погледати два телевизијска канала, па схватити да се о потпуно истом догађају може, без неке велике муке, говорити на неколико различитих начина која су међусобно углавном супротстављена. Кад смо већ код дневне штампе, чини ми се да је редитељ управо ту мало кокетирао са актуелном ситуацијом, нарочито у сцени масовног прелиставања новина: левих, десних, независних… али у сваком случају: жутих.

Чак ми се учинило, и верујем да се нисам преварио, како су од жуте штампе много гори људи који преносе непроверене вести, те да не може бити случајно што је лик госпође Амалије, у тумачењу Јасмине Аврамовић, одевен у изразито жуту нијансу.

Ширењу жутих вести, заснованих искључиво на причињавањима и претпоставкама, доприносе и Амалијин супруг Агаци (Бранислав Лечић) и син Дино (Лазар Ђукић), али и још једна знатижељна породица из суседства (сјајан трио: Весна Станковић, Ненад Јездић и Рада Ђуричин), док се од свих њих издваја (често је и физички изван већине) Амалијин брат Ламберто, нека врста пишчевог алтер-ега, у маестралном тумачењу Предрага Ејдуса. Чини ми се да је Ејдус још једном бриљирао и по ко зна који пут освојио симпатије публике, првенствено захваљујући карактеристичним мудрим реченицама које редовно почињу тачном али, мора се признати, иритирајућом опаском: „Мени се чини…“.

Клонећи се закључака на основу пуких причињавања, сасвим је нормално што Ламберто временом пада у депресију и благо лудило, јер другачије није ни могао проћи у свету где је субјективни закључак светиња и где се чак и политичке одлуке доносе на основу неутемељених и непроверених претпоставки. А чини ми се да и Јелисавета Саблић, у улози тајанствене госпође Фроле, из реплике у реплику доприноси стварању напетости због ишчекивања да се заврзлама што пре разреши, па кад би ситуација дошла до тачке пуцања, онда Фрола креће опет све испочетка: спушта тензију, али само да би изнова градила мистерију.

Тако је (ако вам се тако чини). Извор: Југословенско драмско позориште

Чини ми се да је и Ирфан Менсур био одличан као савремени deus ex machina, па иако углавном ћути или ту и тамо издаје кратке наредбе, његова је појава унела једно страхопоштовање које нису осетили само ликови у представи, него и сама публика. Но, чини ми се да глума Марка Јанкетића остаје некако просечна, што је још видљивије кад се зна да његов лик господина Понце треба да буде пандан госпођи Фроли, али заиста је било тешко парирати фантастичној игри Јелисавете Саблић.

Такође ми се чини да је Невена Ристић морала бити много боља у својој улози, тим пре што се појављује на кратко, па је требало да искористи сваки могући тренутак да се покаже у правом светлу – али ко зна, можда ми се то само причињава, јер ради се о моментима пред сâм крај представе, кад су остали глумци већ бриљирали и оставили јак утисак, те је помало и незахвалан задатак кад треба, након онаквих мајстора глуме, достићи њихову перфекцију у свега минут-два. Мени се чини да је и од саме режије, и од костимографије, па и од глуме, у овом случају много упечатљивији беспрекоран сценски говор, за шта заслуге иду Љиљани Мркић-Поповић, док је за стварање набоја и психоделичне атмосфере путем звука заслужан Игор Бошковић.

Чини ми се да ова представа са невероватним успехом привлачи пажњу публике и тера гледаоца да не трепне док ишчекује разрешење тако наивне а ипак узбудљиве мистерије – да би на крају и сâм гледалац посумњао у себе, да више не буде сигуран шта је истина а шта му се само причињава… Чини ми се да је управо у томе и највећа драж: што је много тога остало недоречено и што ће гледаоцима тек имати свашта да се причињава, а то је ваљда и циљ самога театра – да се о представи много више размишља након изласка из позоришта…

Аутор: Душан Милијић

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *