Tako blizu, a tako daleko

Gostovanje zaječarske predstave Bliskost u Knjaževcu
(5. april 2019)

Tačno mesec dana nakon premijere u Narodnom pozorištu Timočke krajine „Zoran Radmilović“ u Zaječaru, i knjaževačka publika imala je prilike da pogleda predstavu Bliskost u režiji Snežane Udicki, a prema originalnom tekstu Patrika Marbera.

Nije mali podvig načiniti novu pozorišnu adaptaciju jednog teksta koji se u međuvremenu proslavio na svetskom nivou kao filmska verzija (Closer, režija Majkl Nikols, 2004), jer poređenja su neizbežna od strane onih gledalaca koji se sećaju priče sa velikog platna – ali, sa druge strane, upravo je to bio još veći izazov i za rediteljku i za četvoro glumaca, ne toliko da nadmaše holivudsku priču koliko da budu potpuno nezavisni od nje i da dramu donesu na originalan način.

Iako Bliskost prvenstveno treba posmatrati kao dramu, ona je tu i tamo prožeta komičnim elementima koji, uslovno rečeno, unose malo svetlosti u ionako mračnu atmosferu i mračni ambijent.

Posebnu pažnju privlači scenografija, koja je naizgled jednostavna i jednolična, ali kojom se na pravi način prikazuje sva praznina (i u vizuelnom i u umetničkom pogledu) modernih enterijera, bilo da su u pitanju stanovi, bilo da su galerije, bilo da su noćni klubovi; mnogo je, ipak, značajnije što se time simbolično prikazuje sva duhovna i duševna praznina samih ljudi, koji fizički jesu bliski jedni drugima, ali su u mislima toliko međusobno udaljeni da uopšte i ne pokušavaju da se sporazumeju.

Već je rečeno da su glumci imali težak zadatak iz više razloga, pa stoga kvartet koji čine Ana Bretšnajder, Miloš Đuričić, Nataša Petrović i Miloš Tanasković zaslužuje pohvale za igru i način na koji je, kroz svojevrsni ljubavni četvorougao, dočarao tamnu stranu modernih veza u kojima se na prvo mesto stavlja seksualni odnos, dok se na iskrena osećanja zaboravlja, a bliskost po svaku cenu izbegava.

Ipak, primetilo se da u pojedinim momentima glumci nisu bili dovoljno ubedljivi, kao da nisu do kraja uspeli da se izbore sa jakim likovima koje tumače, tako da neke scene deluju isuviše bledo baš kad se uporede sa celovitim tekstom, koji sâm po sebi nosi jednu snažnu priču.

Možda je u tom pogledu najteže oceniti glumu Nataše Petrović, jer uprkos nesumnjivom šarmu i očaravajućem stavu, ona ne uspeva uvek da bude zavodnica koja treba da ostavi bez daha dvojicu muškarca i da u ljubavnim igrama nadmaši svoju suparnicu Alisu.

Mnogo se bolje snašla Ana Bretšnajder u ulozi misteriozne i psihički nestabilne Alise, čija je sudbina zapravo paradigma drame, jer Alisi je bliskost toliko daleka da se do samog kraja ne zna ni njeno pravo ime, a moglo bi se reći da tek na kraju, retroaktivno, gledaoci imaju prilike da na pravi način spoznaju i Alisin psihološki profil i maestralnu igru Ane Bretšnajder – ali, tada Alise više nema na sceni, pa je za bilo kakvu bliskost prekasno.

Slučaj je hteo da predstava nosi simboličan naziv koji se može preneti i na samo gostovanje zaječarskog pozorišta u Knjaževcu, jer pokazalo se da, uprkos geografskoj blizini, Knjaževčani ipak nisu doživeli zaječarski teatar kao svoj (iako naziv pozorišta preferira da obuhvati celu oblast, gde pored Zaječara spada i Knjaževac), pa ni kao komšijski, jer odziv publike bio je upadljivo slab, na šta je možda uticala i predrasuda da će na sceni biti izvedena urnebesna ljubavna komedija puna vulgarnosti – a za takvu predrasudu, koliko god da je pogrešna i samim tim nepotrebna, donekle ima opravdanja, jer nije mali broj predstava sa neubedljivim i usiljenim humorom koje je knjaževačka publika u prethodnom periodu jedino i mogla da gleda.

Izvor: timocka.rs

Predrasude ili trenutna nezainteresovanost – svejedno, činjenica je da zaječarski teatar, premda tako blizu, ostaje za sada dalek knjaževačkoj publici, no možda je ovo bio prvi korak ka nekom budućem zbližavanju, novim gostovanjima, zašto ne i nekoj saradnji.

Iako je uvek bitnije šta se dešava na pozornici nego koliko je mesta u publici popunjeno, ipak su i gledaoci donekle aktivni učesnici u konačnom realizovanju predstave, pa sigurno ni glumci nisu ravnodušni kad spaze da ima više praznih stolica nego zainteresovanih gledalaca – ali, to poražavajuće saznanje nije smetalo zaječarskom kvartetu da profesionalno odradi svoj posao, kao da su igrali pred punom salom.

A što je najbitnije, ni ono malo gledalaca sigurno se nije pokajalo što je komšijskom teatru posvetilo sat i po dragocenog vremena – koje je na taj način postalo još dragocenije.

Autor: Dušan Milijić

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *