Смедерево или прљаве руке

Представа Српског народног позоришта „Смедерево 1941“, списатељице и редитељке Ане Ђорђевић, реализовано у сарадњи са градом Смедеревом, посвећенa је глумачкој трупи која је 5. јуна 1941. године изгубила животе у смедеревској екплозији. Иако је више пута писано о овом догађају и обележавано на разне начине, свакако не и довољно, ово је први пут, уметнички уобличено, да се ова трагедија истражује у театру. Народно позориште Дунавске бановине тада је изгубило 17 глумаца и тиме је направљена велика празнина у српском позоришту, коју су покушавали, иако никада до краја потпуно и успешно, да испуне истином о овом догађају. Стога, покушај Ане Ђорђевић и драматуршкиње Николине Ђукановић да се овом темом не баве искључиво документаристички, већ да узму све околности и приче у обзир, био је успешан – контруисана је оригинална прича из преломљене перспективе, која поставља важна питања о почетку зла и нацизму уопште. Асоцијативна и фрагментарна радња, изграђена на историјским чињеницама, омогућила је слојевите интерпретације докумената, покрећући важне уметничке, друштвене и политичке недоречености и вечита питања о правди и злу.

У ефектној и ненаметљивој сценографији Жељка Пишкорића, Младена Стојановића и Маје Вуковић представљен је низ трагичних последица на плану интимног живота, породичног, љубавног и шире – који, у много чему, додатно појачавају експлозију на метафоричком плану. Иако до данас није познат узрок експлозије велике количине оружја и муниције, коју су нацисти, после априлског рата, одузели од поражене Војске Краљевине Југославије, a који за уметничку оцену ове представе можда није ни кључан, редитељска имагинација креирала је, заједно са глумцима, слику истине и смисао експлозије у представи. Баш у тим недоумицама, које су уобичајене када се говори о оваквим темама, лежи позоришна сочност хетерогених сцена из којих се на нас преноси узбуђење и тескоба онога што је редитељка замислила. Тероризам се транспонује у свеопшти терор страхом који уништава мале, обичне људе. Таква једна идеја постављена у представи сигурно захтева филозофско тумачење. Или другачије, тумачење које преиспитује концепцијске претпоставке филозофског дискурса, једно филозофско разматрање позоришта које нас може тргнути из сањивог дремежа у више или мање удобним столицама у позоришту. Та дубоко сондирана интроспекција страдалих глумаца, обојена нервом етичког преиспитивања и самокритичности, открива интимну чежњу за бољом уметничком стварношћу и бегом из ратног кошмара у који су запали, које никада није без извесног горког осећања. Појавом нацизма и фашизма, идејна дезоријентација и изгубљеност у свету, у потрази за склоништем „од Издајника, који дува у груди људске“ родила је ону жудњу за уметношћу, још јаче него пре. Та чежња за удаљеним уметничким и позоришним пространствима остала је једна од кључних мотива ове представе. Флуидно прожимање путева страдања и могућности разрешења приче о једном пијачном дану када је страдало на хиљаде људи и интимног пејзажа оних глумаца у Смедереву није само дато у том урањању у видике уметничких визија, него у непрекидном преиспитивању глумачке професије и свега онога што глумац представља у друштву у том времену. Испитивањем преживелих о глумцима и слика о глумцима који су посетили Смедерево, у фрагментарној структури ове представе тиче се оних глумаца који „очајнички траже признање“, који не знају да ли ће добити плате за претходни период, и ако је добију, да ли ће бити довољно да преживе; као и преиспитивање заступљеног мишљења да је позоришна критика „чепркање по утроби, ругање детета у глумцима“.

Потресан текст Ане Ђорђевић, погодан да докаже да је „размена мишљења најинтимнији чин“ и да покаже из више углова ужасан кошмар српског народа, у много чему је покренуо гледалиште, у изведби глумачке релативно младе глумачке поставе, подсећајући нас све да смо дужни да размишљамо о овим питањима. Ова представа на позоришни начин преиспитује нашу одговорност у том ланцу уништења, покушава да докаже где се налази граница између последице и узрока. Посебно када је реч о политички активном интелектуалцу или некоме ко тежи да буде део друштвеног живота, преиспитивање о сопственој кривици је неизоставно – чак је и Сартр размишљао о прљавим рукама, што се у представи неколико пута наглашава, тако што глумци посматрају своје руке и наизглед проверавају своју кривицу. У представи играју Милан Ковачевић, Тања Пјевац, Јована Мишковић, Вукашин Ранђеловић, Алиса Лацко, Тијана Марковић, Аљоша Ђидић, Гордана Ђурђевић Димић, Милован Филиповић и Марко Савковић.

Ауторка: Милена Кулић

Фото: Срђан Дорошки

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *