Slika bez izraza

10. marta 2017.  godine na sceni Narodnog pozorišta u Somboru premijerno je izvedena predstava Maestro po motivima teksta Milivoja Mlađenovića, a u režiji Milana Neškovića.

,,Slike ove miljenice moje sa ljubavlju darujem rodnome gradu, one njemu jedino i pripadaju.“

Ove reči uklesao je Pavle Blesić na otvaranju galerije Milana Konjovića 1966. godine, u samom centru Sombora. Oprostite mi na naglašavanju, ali da, ovo jeste odigrano u Somboru. Mestu gde je Milan Konjović rođen, gde je stvarao, živeo sa svojim sugrađanima pozamašan broj godina, ostavio svome gradu u nasledstvo ono što je smatrao najvrednijim od sebe i umro.

Predstava “Maestro”, Narodno pozorište Sombor

U vremenu kada se umetnost oduzima polako od nas, kada dolazi do poistovećivanja sa većinom i pretvaranja u ono što se zove masa, svakako nam nije potreban zaborav. Međutim i nažalost, u ovoj predstavi činjenice kao što su gore navedene ne možemo da doznamo. Mnogo činjenica, ne samo istorijskih, već značajnih za razvoj ovog umetnika, izostavljeno je, kako u siromašnom tekstu, tako i u predstavi. Iako je reditelj imao najbolju nameru te, kako sam navodi, ,,(..) nastoji da bude tačnija i doslednija u emociji i umetničkom izrazu, nego da slepo prati faktografiju“, jasno nam je, ipak, da se iz teksta više i nije moglo izvući. Reditelj dalje kaže: ,,Od pozorišne scene napravili smo prostor sećanja u kome se vreme i događaji sažimaju.“

Ovde moramo da se zaustavimo. Razvoj umetnika do njegovog savršenstva je jedan impozantan proces. Na nas prevashodno utiče životno iskustvo, koje je u životu Milana Konjovića izuzetno bogato, a u predstavi samo ovlaš predstavljeno. Umetnikovo stvaranje prati sedam značajnih faza, koje su zavisile od mesta gde se slikar nalazio, ali i od privatnog, uslovno rečeno, kućnog života. U svojoj nemaloj zbirci (koju čini preko 6000 radova), značajnu ulogu igraju njegova žena Ema i njegova kćer Veročka. Ulogu Konjovićeve žene u predstavi igra Biljana Keskenović, koja je siromašne replike izgovorila dostojanstveno i – nestala. Sve ono što je Konjović prošao sa svojom ženom, dato je šturo, a kao najintimniji momenat vidimo momenat njene smrti i nastavak života umetnika bez životne odabranice kao vid olakšanja i rasterećenja.

Za razliku od onoga kako ga definiše Milenko Popović u svojoj knjizi Konjović iz prikrajka, kao vitalnog, zdravog čoveka punog elana, ili kako će Draško Ređep napisati: ,,inspirativnog kao ličnost, kao pustolov boje, kao dovršenost sama“, na sceni dobijamo egoistu koji prevashodno želi da proslavi svoju umetnost, oslanjajući se na reči horova – građana i kritičara, koji se naposletku svode na isto. Tako zavisan od tuđe reči koja, navodno, određuje identitet, večno prgav u borbi za prava umetnika, ALI nedosledan da istraje u svom stavu, ostaje nam nejasno – kako je Konjović ovako predstavljen ostao poznat i jedan od najvećih (i najintervjuisanih) umetnika do današnjih dana?

Ako i to zanemarimo i osvrnemo se na emociju o čemu reditelj govori, postavlja se pitanje: zašto je Konjović imao strah od samoće, a mnogim sugrađanima koji su ga lično poznavali, ostaje u sećanju kao čovek koji je oduvek nasamo sa prirodom? U Somboru, gde se ova predstava rađa godinu dana nakon prethodne premijere, kao prva predstava u sezoni, gde je pozamašan broj stanovništva stariji od 40 godina, gde je stanovništvo živelo sa ovim umetnikom, dobijamo ovu osiromašenu figuru slikara Milana Konjovića, glumom još siromašnije predstavljenu, bez izražajne mimike lica, markantne pojave i doslednog stava. Osim toga, dobićemo sliku umetnika koja ne ume da izgovori tekst jasno, kao i neartikulisane pokrete koji prerastaju u preteranost.

Sa druge strane, apsolutno suprotno, kao i u predstavi dato, imamo lik Glumca odnosno slikarev alter-ego, a glumica koja to iznosi, uspeva da bude: gluma, slika, ton, čovek, žena, ples, sudbina, umetnost, pa i smrt.

Još banalnije jeste činjenica da je glumac, koji je u predstavi, pazite sad – poštar, uspeo da donese publici smeh, saosećanje, prijateljstvo. Jednom frazom rečeno: ova dva lika su ta koja šalju život sa scene. A scena… Božanstvena scena! Hvala reditelju što je uvideo da će nas scena zaseniti, impresionirati i metaforički makar delimično dati jasan uvid procesa stvaranja umetničkog dela. Hvala Vesni Popović i Stipanu Petrešu na fabuloznoj scenografiji i svetlosti, koja nam kroz, iza i iz pozornice govori o umetnosti i nebu u koje nas diže.

Predstava je gotova, kao i kritika ovakva kakva jeste, jer kako bi Draško Ređep rekao: “Ćutanja biti neće. Biće Konjovića.”

Uloge tumačili:
 Milan Konjović – Maestro: Saša Torlaković
 Glumac: Ivana V. Jovanović
 Ema: Biljana Keskenović
 Poštar Maksimilijan: Marko Marković
 Najbolji prijatelj: Srđan Aleksić
 Ćira Falcione: Bogomir Đorđević
 Kritičarka: Vanja Nenadić
 Bumbar: Grigorije Jakšić

Autorka: Gorica Radmilović

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *