Слика без израза

10. марта 2017.  године на сцени Народног позоришта у Сомбору премијерно је изведена представа Маестро по мотивима текста Миливоја Млађеновића, а у режији Милана Нешковића.

,,Слике ове миљенице моје са љубављу дарујем родноме граду, оне њему једино и припадају.“

Ове речи уклесао је Павле Блесић на отварању галерије Милана Коњовића 1966. године, у самом центру Сомбора. Опростите ми на наглашавању, али да, ово јесте одиграно у Сомбору. Месту где је Милан Коњовић рођен, где је стварао, живео са својим суграђанима позамашан број година, оставио своме граду у наследство оно што је сматрао највреднијим од себе и умро.

Представа „Маестро“, Народно позориште Сомбор

У времену када се уметност одузима полако од нас, када долази до поистовећивања са већином и претварања у оно што се зове маса, свакако нам није потребан заборав. Међутим и нажалост, у овој представи чињенице као што су горе наведене не можемо да дознамо. Много чињеница, не само историјских, већ значајних за развој овог уметника, изостављено је, како у сиромашном тексту, тако и у представи. Иако је редитељ имао најбољу намеру те, како сам наводи, ,,(..) настоји да буде тачнија и доследнија у емоцији и уметничком изразу, него да слепо прати фактографију“, јасно нам је, ипак, да се из текста више и није могло извући. Редитељ даље каже: ,,Од позоришне сцене направили смо простор сећања у коме се време и догађаји сажимају.“

Овде морамо да се зауставимо. Развој уметника до његовог савршенства је један импозантан процес. На нас превасходно утиче животно искуство, које је у животу Милана Коњовића изузетно богато, а у представи само овлаш представљено. Уметниково стварање прати седам значајних фаза, које су зависиле од места где се сликар налазио, али и од приватног, условно речено, кућног живота. У својој немалој збирци (коју чини преко 6000 радова), значајну улогу играју његова жена Ема и његова кћер Верочка. Улогу Коњовићеве жене у представи игра Биљана Кескеновић, која је сиромашне реплике изговорила достојанствено и – нестала. Све оно што је Коњовић прошао са својом женом, дато је штуро, а као најинтимнији моменат видимо моменат њене смрти и наставак живота уметника без животне одабранице као вид олакшања и растерећења.

За разлику од онога како га дефинише Миленко Поповић у својој књизи Коњовић из прикрајка, као виталног, здравог човека пуног елана, или како ће Драшко Ређеп написати: ,,инспиративног као личност, као пустолов боје, као довршеност сама“, на сцени добијамо егоисту који превасходно жели да прослави своју уметност, ослањајући се на речи хорова – грађана и критичара, који се напослетку своде на исто. Тако зависан од туђе речи која, наводно, одређује идентитет, вечно пргав у борби за права уметника, АЛИ недоследан да истраје у свом ставу, остаје нам нејасно – како је Коњовић овако представљен остао познат и један од највећих (и најинтервјуисаних) уметника до данашњих дана?

Ако и то занемаримо и осврнемо се на емоцију о чему редитељ говори, поставља се питање: зашто је Коњовић имао страх од самоће, а многим суграђанима који су га лично познавали, остаје у сећању као човек који је одувек насамо са природом? У Сомбору, где се ова представа рађа годину дана након претходне премијере, као прва представа у сезони, где је позамашан број становништва старији од 40 година, где је становништво живело са овим уметником, добијамо ову осиромашену фигуру сликара Милана Коњовића, глумом још сиромашније представљену, без изражајне мимике лица, маркантне појаве и доследног става. Осим тога, добићемо слику уметника која не уме да изговори текст јасно, као и неартикулисане покрете који прерастају у претераност.

Са друге стране, апсoлутно супротно, као и у представи дато, имамо лик Глумца односно сликарев алтер-его, а глумица која то износи, успева да буде: глума, слика, тон, човек, жена, плес, судбина, уметност, па и смрт.

Још баналније јесте чињеница да је глумац, који је у представи, пазите сад – поштар, успео да донесе публици смех, саосећање, пријатељство. Једном фразом речено: ова два лика су та која шаљу живот са сцене. А сцена… Божанствена сцена! Хвала редитељу што је увидео да ће нас сцена засенити, импресионирати и метафорички макар делимично дати јасан увид процеса стварања уметничког дела. Хвала Весни Поповић и Стипану Петрешу на фабулозној сценографији и светлости, која нам кроз, иза и из позорнице говори о уметности и небу у које нас диже.

Представа је готова, као и критика оваква каква јесте, јер како би Драшко Ређеп рекао: „Ћутања бити неће. Биће Коњовића.“

Улоге тумачили:
 Милан Коњовић – Маестро: Саша Торлаковић
 Глумац: Ивана В. Јовановић
 Ема: Биљана Кескеновић
 Поштар Максимилијан: Марко Марковић
 Најбољи пријатељ: Срђан Алексић
 Ћира Фалционе: Богомир Ђорђевић
 Критичарка: Вања Ненадић
 Бумбар: Григорије Јакшић

Ауторка: Горица Радмиловић

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *