„SHOULD I STAY OR SHOULD I GO“

Сви они који и даље живе за добар ритам у венама, стисак руке и поглед у очи, и сви они који верују у живот у театру и у театар у животу, а нису посетили  Firchie Think Tank Studio средом вече, рекла бих да свој непроцењиви таленат за живот траће по каквим изнајмљеним студентским собама или пак измишљеним центрима животне стварности. Firchie Studio је заиста онај простор којем можеш да верујеш, небрушени дијамант underground сцене данашњице који нам нуди нешто другачије. Нуди нам могућност да осетимо, (про)живимо, п(р)огледамо. Нуди нам љубавну, пријатељску, рок сцену. Међутим, поред тога, овај студио посебним данима претвара се у нешто друго – претвара се у позоришну сцену!

Firchie Think Tank studiо, управо такав, неухватљивог ритма и енергије, сваког месеца у свом простору оживљава нешто што се зове Поетски театар, а што је несумњиво неопходно и потребно сваком самосвесном и суштински слободном бићу. А слободан је онај који поступа у складу са собом, без обзира на све. Екипа Поетског театраод јесени 2015.године без обзира на животну стварност и суморни, нимало оптимистичан положај уметности данас, покушава, својом неугасивом енергијом и својим театарским даром, да покаже да ствари не морају да буду такве. Своју љубав према позоришној сцени преточили су у овај простор и допустили да се магија дешава. У Фирчи студијучовеку је пружена могућност да се чврсто ухвати за себе и да утоне у спознавање сопствености уз театар.

О првобитној идеји овог студија и сарадње са Поетским театром, најбоље нам говоре речи Дуње Радоњић, која истиче сарадњу са овим театром као битан корак ка негованој култури међу младима у Новом Саду:

Независној култури недостаје простор да се изрази, и у Србији, и у Новом Саду. ФТТС који се може назвати културним центром у приватном власништву, са идејом самоодрживости, идеално је место за стварање новог театарског простора. Оквирни месечни позоришни програм већ постоји, са гостовањима Крсманца (Мирјана Зељковић, Владимир Цвејић), Поетског театра и различитих међународних уметника (до сада остварена сарадња са Katalin Ladik и Benom Jarettom). У плану су радионице различитих трајања и тематика, више о томе када се остваре. Наговештаји: body percussion и глас, позоришне радионице. Наравно, отворени смо за сарадњу и спремни за нове идеје које доносе млади људи жељни стварања“.

Уредништво часописа КУЛТ није могло да одоли, и среду вече провеле смо управо у овом студију. То вече било је створено за Мирјану Зељковић (закључићемо касније „женског Радована“) и за монодраму „Живот је ЛОТО“. Режију ове представе потписује Иван Клеменц, а текст Владимир Ђурђевић.

Пошто пишући о ма којој позоришној представи не могу да приступам друкчије него да, ма и летимичном анализом прозрачим приказано драмско дело, ова представа – жанровски одређена као урнебесна трагикомедија, представља убедљиво драмско дело које публику, онако брехтовски, ставља у позицију саговорника, поигравајући се са напетошћу, емоцијом уверљивом игром глумице. Мирјана Зељковић је апсолутно отелотворење ауторове јунакиње. Мењајући се из сцене у сцену, она одраста, израста, реагује, засмејава, разнежује показујући способност трансформације и вишеструког деловања на сцени. Хумор у овој представи изразито је менталитетски (искакла бих лик црногорца где се јасно изражава сав глумачки таленат Мирјане Зељковић), прати актуелан тренутак у којем живимо, са освртом и на догађаје из ближе и даље историје српског народа.

Громогласан аплауз на крају представе сведочи да публика захвално прима овај драмски приказ који делује на осећања, који дотиче актуелне проблеме који публику муче. Писац Владимир Ђурђевић је из стварне драматичне друштвенесвакодневнице свога времена захватио неке исечке, одразивши их кроз драматуршки јасну призму свог театролошког поступка, и сервирао их у монодрамском облику. Чињеница је да позоришна уметност заслужује то име само ако се на позорници појављују истинити људски типови са правим страстима и проблемима, и када драмски писац преко чаробне рампе успе да свој драмски обликовани живот укопча у стварни живот маса које долазе у позориште. Међутим, изгледа да неке позоришне управе још увек не увиђају да не треба да траже, како би Стерија рекао „разне каса штике“ по разним ропотарницама него да дају приказе из стварног живота.

Управо у томе је успела Мирјана Зељковић у представи „Живот је ЛОТО“. Својим виртуозним, убедљивим прелазима из улоге у улогу, она успоставља знак једнакости између театра и живота, али показује и да је живот нешто другачије концепције од, рецимо, епске песме. Бановић Страхиња овде не опрашта лако својој љуби, св
аки поступак у животу повлачи неизбрисиве последице. У низу невероватних ситуација кроз које је прошла јунакиња у само једном дану, она покушава да пронађе излаз. Показује  да је живот само игра на срећу, у којој се у бубњу судбине преплићу обични људи – добри и лоши, разочарења, одлуке и обичне ствари које живот чине таквим – без којих се живот своди на ЛОТО, а свакодневница на легендарне стихове: „Should I stay or should I go“.

За читаоце КУЛТ-а, Мирјана Зељковић, прозвани „женски Радован“, одговара на неколико питања и дели са нама неке занимљиве чињенице о овој представи, о тексту, о редитељу и љубави према позоришту од које је сачињена њена личност.

  • Како си дошла у сарадњу са Владимиром Ђурђевићем? Ваша сарадња, чини се, траје дуго?

Сарадња са писцем Владимиром Ђурђевићем кренула је још 1996. године када смо обоје били аматерски глумци у батајничком позоришту П. А. Б. „Склониште у театру“. У нашој првој представи „Војна тајна“ он је играо магарца а ја тркачку кобилу. Од тада смо провели 20 година као најбољи пријатељи играјући у десетак представа заједно.

  • Како сте дошли на идеју да урадите ову монодраму?

На идеју за монодраму „Живот је ЛОТО“ дошли смо 2006. године када смо одгледали репертоар фестивала монодраме и пантомиме у Земуну и када смо закључили да смо спремни за такав залогај. Влада је искористио тему за пријемни на драматургију „Кандидат је закаснио на састанак“ као идеју за овај комад и написао један од својих првих сценарија. Како је текст писао наменски за мене, тако је и лик Вере попримио неке моје карактеристике као што су јело на „стомачној бази“ и начин како се гојим и друге.

  • Каква је сарадња са редитељем?

У потрази за редитељем имали смо велику срећу па смо наишли на дивног Ивицу Клеменца који ми је помогао да обликујем сваког од ликова у комаду и који ме је научио како да их оживим на сцени.

  • Где играш ову представу? Како ти се свиђа Фирчи студио с обзиром да ти је ово други пут да играш у том простору?

Представу играм на различитим београдским сценама као и сценама широм Србије. Учествовала сам на неколико фестивала и освојила неколико награда за ову монодраму. Оно што је исто за све ове године јесте одушевљење публике и радост са којом ја играм представу. Са Фирчијем и Урошем сам ступила у контакст преко Ане и Марка из Отвореног круга Нови Сад и сарадња је почела на обострано задовољство. Дивим се ентузијазму и енергији коју имају и коју улажу да новосадској публици обезбеде садржај који није телевизијски. Садржај који им омогућава да осете како магију позоришта тако и друге уметности. Јер у copycat данашњици, имати прилику да се слободно изразите и представите своју креацију је од великог значаја како уметнику тако и публици која је дошла у овај необичан простор.

  • Где читаоци КУЛТ-а могу да погледају ову монодраму?

Firchie studiо – 27. април. Надам се да се видимо!

Стога, читаоче! Уколико волиш позориште, уколико волиш живот у позоришту, не допусти себи да пропустиш ову монодраму.

Закорачи у Фирчи студио и упознај театрално биће у себи!

Аутор: Милена Кулић

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *