„САКАТИ БИЛИ“ У САКАТОМ СВЕТУ

Позориште „Промена“ више од годину дана својим ентузијазмом, умећем и знањем убија форму класичног позоришта, бори се за право позориште дајући публици све оно што има у себи, а пре свега – истинску љубав према театру. Не смемо заборавити да уметничка битност и опстанак позоришта зависи пре свега од његове публике, степена до којега је развијен њен укус и од њене културне образованости. Док су друга уметничка дела из области књижевности и лепих вештина уопште само релативно зависна од ње, јер остају као материјални документи, који, данас несхваћени и неоцењени од савремене публике, могу ипак у будућности бити предмет дужног култа, дотле се уметничка дела глумаца, нематеријална и строго временски ограничена, заснивају на тренутним, често магневеним утисцима и расположењу публике. Писцима припада будућност, ако не и садашњост, глумцима припада безусловно и скоро само садашњост. Од утисака које публика понесе данас, зависи њихово уметничко значење у будућности.

plakat sakati biliПоставимо ли заиста овакве критеријуме за успешност једне представе и трајност једне улоге и глумца, позориште „Промена“ представом „Сакати Били са Инишмана“ обезбеђује сигурно трајање у будућности. Пуне сале (Академија уметности и Камерна сцена СНП-а) више него ишта друго показује реакцију публике која и након 15. извођења „Сакатог Билија“ нестрпљиво жури да резервише своје карте на време и да погледа ову представу.

Представа „Сакати Били са Инишмана“, по драмском тексту ирског писца Мартина Мекдона, настала је као дипломска представа четврте године глуме студената из класе Јасне Ђуричић и Сање Ристић Крајнов. Улоге су додељене Марку Васиљевићу, Димитрију Аранђеловићу, Беловић Јовани, Вукић Стефану, Марковић Ивану, Милосављевић Јани, Милановић Бојани, Милановић Сунчици, Рукавина Нини и Савков Кристини. Убедљива игра ових глумаца представља највернији документ истргнут из живота онакав какав је у драми Мекдоне и какав је данас. Они тумаче са ретком искреношћу и природношћу, саживљавајући се са улогама тако да се увек има утисак да је драма само ради њих и писана. Они се са улогама стопе и сроде, и чини се да ти ликови једино тако смеју и могу бити тумачени. Дочарана је најстварнија и најпотпунија уметничка светковина. То је уметност, коју сви разумеју и сви јој се диве, са неупоредивом подобношћу да сигурно и непосредно продире у душе гледалаца.

bili 3

То је права (мрачна) комедија која покушава да продре у живот на Аранским острвима, унутар заједнице Инишман на западној обали Ирске, међутим, овај комад, уколико му се искрено препустимо продире у суштину сваког простора и сваког времена, продире у нас саме чак и онда када не пристанемо на такву инверзију. Уверљивом и крајње једноставном сценографијом (грашак, пите, грашак, пите, опет грашак) публика је уведена у свет Билија Клавена, званог Сакатог Билија, који заједно са своје две тетке своју свакодневницу проводи у тежњи да побегне од досаде Инишмана препуштајући се читању или просто гледању у краве. Након доласка ишчекиване холивудске филмске екипе на Инишмор и обавештења Џонипатинмајка да режисер Робер Флеарти снима документарац о животу Човека из Арана, Били Клавен одлучује да се избори за своје место на филму. Жељан другачије стварности, сањајући о бегу од оговарања, сиромаштва, духовне осакаћености друштва, необразованости и неразумевања за Друго, он, на изненађење свих – добија своју шансу и одлази у Холивуд. (Што и није тако тешко, јер Холивуд је крцат лепим девојкама, с њима не знају шта ће)

На том путу ка бољем животу, Билија прогони незнање о самом себи. Живи са две тетке – Кејт и Ајлин, које га одгајају откако су му се родитељи утопили. Поред њих две, Били ипак важи за сироче. Колико год се његово острвце хранило трачевима, сложно ћути једну истину, истину која је за Билија најбитнија – истину о ноћи у којој је Били остао без оба родитеља. Шта им се десило?

Отишао је из тог мрачног места пуног чамотиње, одбачености и урушености – враћа се у исту почетну тачку, са новим увидом: „Овде има на стотине сакатих као што сам ја.. само што се то не види“.

bili 2

Време које перфекционизам и добар изглед истиче као један од основних амбиција савременог човека, када је страх од неуспеха и одбацивања дубоко зашао у мисли и учинио нас малодушним и немислећим бићима, истиче људе који о моралним вредностима знају само да проповедају – у свету брзине, немаштине, суровости, сујете, поигравања са људским достојанством. Модерно друштво је човека донекле осакатило. То је константа коју лако можемо доказати у свакодневној борби за пријатељски осмех, помоћ, пријатан стисак руке или загрљај. Реч је о времену када доброта и љубазност постају сумњива работа. Реч је о времену када је срамота показати емоције, загрлити нежно, даровати поклон без разлога и изразити љубав. Шта је то, уколико није осакаћеност? А шта је са онима који су поред свега тога, још и физички сакати? Колике смеју да буду њихове амбиције?

Управо у овом комаду дата је слика света који представља једно такво биће које се бори са осакаћеним друштвом. Приказан је Били који излази на крај са својим сопственим побудама, хтењима и сујетом друштва. Ово је „комедија која се гнуша патетике, а радује истини“. Ова представа не суди савременом друштву, али је првобитна намера да публика преиспита сопствени суд о људима, сакатим – духовно или физички, свеједно!

 У преписци за глумцима из „Позоришта Промене“ сазнајем и какав је њихов став о осакаћености друштвене свакодневнице из перспективе улога које играју у представи „Сакати Били са Инишмана“.

                   Нина Рукавина (Мама Џонијапатинмајка): 

За мене су сакати сви они који сакатост траже у другима како би на тренутак скренули мисли са својих несавршености. Мислим да свако ко се бави собом и ради на себи, поправља своју несавршеност и нема времена да се бави другим људима. Мислим да су људи са физичким деформитетима изузетно храбри и да храбро иду кроз живот, а њихова „сакатост“ је квалитет њих самих да доказују да смо ипак сви људи са неким својим крстом, само је код њих тај крст физички видљивији.

Марко Васиљевић (Били Клавен):

Проблем је у томе што су људи постали безосећајни у односу на друге људе, у односу на друштво, свет. Заиста је мало оних који су спремни несебично да помогну, да саслушају, разумеју. Једном речју, постали смо сакати! И управо то ова представа покушава да прикаже, и покушава да пробуди свест о томе код гледалаца.

Сунчица Милановић (Ајлин Озборн):

Осакаћени смо јер смо заборавили да гледамо, а камоли да видимо. Зато што живимо суровом игром и мислимо да је то једини начин да нешто успемо. Хладни, затворени, дрчни, површни, материјалисти. Осакаћени, јер на крају крајева, газимо осакаћене. Без вере у добро и у моћ која то добро може да пружи. Није ово песимизам, него реалност. Престанимо да пакујемо ствари у украсне машнице и назовимо их правим именом. Само људи као што је Били истински изнутра добијају нешто у данашњици, њихова срећа је немерљива, јер иза ње стоји само и једино чистота. Замислите, то још увек постоји. И данас.

Стога, посетите „Позориште Промена“ и победите осакаћеност у себи – осакаћеност која се не види!

Ауторка: Милена Кулић

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *