Romansirana hrestomatija Miloša Hadžića

(Anđelko Erdeljanin, Prolaz Miloša Hadžića, Petrovaradin, 2016)

„Poslednji veliki upravnik pozorišta“,1) „Čovek mudrog govora i krupnih poduhvata“,2) „Miloš Hadžić, majstor duha i jezika“,3) „Upravnik velikog autoriteta“4) – tako su o Milošu Hadžiću, čuvenom upravniku Srpskog narodnog pozorišta, pisali neki od svedoka novosadske pozorišne magije. Neki drugi govorili su da je bio „dobar i pošten čovek“, kao što mi je rekla njegova bliska rođaka, koja je u svojim zrelim godinama veran gledalac predstava Srpskog narodnog pozorišta.

Miloš Hadžić je, dakle, bio bitna pozorišna ličnost. Teatarskom pojavom i višedecenijskim delovanjem Miloš Miša Hadžić je doprinosio podizanju društvenog ugleda pozorišta, a najstarije pozorište u Srba postavilo je za vreme njegovog upravljanja (1958–1979) visoke zahteve, podstičući ansambl u naporima za dostizanje velikih rezultata. Znalački okupljajući saradnike i gradeći repertoarske poduhvate, Miloš Hadžić je posle svog dalekog prethodnika Antonija Hadžića bio upravnik sa najdužim stažom. Na čelu Srpskog narodnog pozorišta bio je dvadeset i jednu godinu. Marta 1983. proglašen je za počasnog člana Matice srpske. Pasaž između Njegoševe ulice i Uspenske crkve u Novom Sadu, gde se nalazi službeni ulaz u Srpsko narodno pozorište, od 1993. godine, kada je svečano otvoren uz govor Vere Vasilić, nosi naziv Prolaz Miloša Hadžića.5) Sadašnja uprava Srpskog narodnog pozorišta ponovno je ukazala na ličnost i pozorišne domete Miloša Hadžića, postavljanjem table Prolaz Miloša Hadžića, a potom promovisala knjigu Anđelka Erdeljanina koja je upravo tako i naslovljena. Prolaz Miloša Hadžića.

Za dvadeset i jednu godinu Hadžićevog upravljanja Srpskim narodnim pozorištem, Anđelko Erdeljanin piše duplo više poglavlja, gradeći mrežu dokumentarističkih i fiktivnih zapisa. Romansirana hrestomatija o novosadskom upravniku svojim rukavcima prolazi kroz tekstove objavljene u časopisu „Pozorište“, zborniku „Miloš Hadžić“, kroz knjige Novosadska pozorišna režija Petra Marjanovića, Zatočnici mašte Miodraga Kujundžića, Zapisi iz pozorišta Vlade Popovića i monografiju Vojka Anđelka Erdeljanina. Uzorni govor Miloša Hadžića predstavlja veliki deo Prolaza Miloša Hadžića. Prateći amanet-štap ovog intelektualca, koji nije napisao nijednu knjigu, Erdeljanin nas uvodi u Spomen sobu u Vojki, gde se nalazi 2000 knjiga, 500 časopisa i 159 kompleta gramofonskih ploča, koje je Miloš Hadžić ostavio u nadi da će neko(me) koristiti. Ulaskom u „kolo istorijskog kontinuiteta“, tj. u istoriju srpskog naroda svojim upravljanjem „narodnim mezimčetom“, kako je često nazivano Srpsko narodno pozorište, odigrao je veliku ulogu. Odigrao je onu najtežu ulogu, koja traje duže od tri čina, a posle koje aplauz ostaje večno. Zadatak je bio: postojati i strastveno trajati, sa čvrstim uverenjima i željom da se pozorište održi i da živi. Junaci od takvih snova sačinjeni ne mogu biti zaboravljeni! Ne smeju! Da bismo bili kadri da poštujemo one koji se nalaze među nama i koji se bore za teatar u najboljim i najgorim vremenima, koji veruju da je Laza Kostić bio u pravu i da umesto bojišta treba da budu pozorišta, ne smemo zaboravljati one koji su nam omogućili pozorište kakvo danas postoji.

U tome nam je pomogao Anđelko Erdeljanin. Knjigom Prolaz Miloša Hadžića omogućeno nam je da zapamtimo velikog upravnika, da upoznamo Srpsko narodno pozorište, tu „kohezionu snagu srpskog naroda“ iz drugog ugla, da se prisetimo Kozačinskog, Novosadskog letećeg diletantskog pozorišta, Sterije i svih drugih pozorišnih začetnika i osnivača pozorišta u Novom Sadu.

Nakon prve odgledane predstave Smrt majke Jugovića po tekstu Iva Vojnovića, u Sokolskom domu u Zemunu (nakon što je bez karte ušao pri kraju predstave), Miloš Hadžić je bio fasciniran pozorištem do kraja života. Njegov prvi kontakt sa pozorištem bio je tek nakon oslobođenja, nuždom interesovanja i dužnosti, a tek kasnije i ljubavi prema mnogim poslovima u životu Novog Sada i Vojvodine. „Od tada do današnjeg dana ta se ljubav nije prekidala i neće se prekinuti do mog poslednjeg časa. Ja se tada, kao mladi i potpuno neiskusni čovek i neznalica, u sili tih poslova, koji su mi bili dužnost, nisam snalazio. Tek sada sam, u ovim godinama, razumeo šta je to što se zbivalo u tome pozorištu“.

U pozorišnu radionicu je ušao kao politički aktivista toga doba, međutim, ubrzo je shvatio vezu društva i pozorišta, kao i pozorišta i literature: „Literatura bez pozorišta apsolutno postoji, pozorište uslovno postoji samo uz literaturu, a u nekim svojim vidovima i mimo nje“. Sećajući se Branka Pleše i susreta u kafani „Zona Zamfirova“ na Cvetnom trgu, Erdeljanin u intimnom tonu pripoveda o razgovorima, i zanesenjački sjajnim Mišinim očima, dok izgovara: Znaš, Pleša, kakav ćemo ansambl napraviti u Srpskom narodnom. Imao je pravo, vodio je odlično pozorište dvadeset i jednu godinu. Nije malo.

Iako se autoru ove knjige mogu zameriti tek poneki preterano fikcionalno-intimistički fragmenti, koji su viđeni očima dramaturga Petra Marjanovića, te Vlade Popovića, Dragoslava Vasiljevića, Dejana Mijača, Zorana T. Jovanovića, Boška Petrovića i drugih; ne uspevam da se otmem „žagoru življenoga“, onoga koje je Hadžićevo pozorišno delovanje unelo u život Novog Sada i da ukažem na neophodnost ovakve knjige i ovakvog pisanja. Zanimljivi su autorovi komentari o svojevrsnoj alternativnoj sceni pozorišnog života, tj. o pozorišnom klubu SNP-a. Posebno interesantan je detalj iz kluba koji je Erdeljanin preuzeo od Vasilija Kalezića, direktora Drame, a tiče se atmosfere nakon premijernog izvođenja drame u tri prva čina Krevet za tri osobe, prema prozi Milorada Pavića, a u režiji Dejana Mijača (Praizvođenje u SNP 30. XII 1974.). Na premijeru je stiglo i društvo Milorada Pavića iz Beograda, u kome je bio i Borislav Mihajlović Mihiz, dobar drug Miše Hadžića, a tu je, naravno, bio prisutan i pisac, koga su pokatkad zvali i Miša. U jednom trenutku, kako to obično biva nakon predstave, dobre ili loše – svejedno, počele su da se izdvajaju grupe ljudi i da iznose mišljenja o gledanom komadu. Mihiz je u Hadžićevom društvu izjavio: Ne može neko ko se zove Cici da napiše dobru dramu. Tada je Miša prvi put čuo za nadimak Milorada Pavića, a predstava je ubrzo skinuta sa repertoara kao politički nepodobna.

Sve u svemu, da jasno kažem, da procenim, ne umem. Više je slutnja no saznanje da je to bilo vrlo plodno poglavlje našeg pozorišnog života i da pozorišna današnjica mnogo duguje Ličnostima poput Miloša Hadžića. Znam da i danas postoje takve Ličnosti, ali i da će ih u budućnosti biti. Uz tu spoznaju, ne smemo dopustiti da prolaze u zaborav, već moramo da im omogućimo prolaz, ako ne u večnost, onda bar u sadašnjost, kao što su Anđelko Erdeljanin i drugi krunski svedoci omogućili Milošu Miši Hadžiću.

Autorka: Milena Kulić

FUSNOTE:   [ + ]

1. N. Popov i M. Popov, „Poslednji veliki upravnik pozorišta“, Dnevnik, 11. I 1989.
2. N. Popov, „Čovek mudrog govora i krupnih poduhvata“, Dnevnik, 12. I 1989.
3. V. Vasilić, „Miloš Hadžić, majstor duha i jezika“, Pozorište, Novi Sad, 1991, br. 3/4, s. 34.
4. Z. Krimšamhalov, „Upravnik velikog autoriteta“, Dnevnik, 6. I 1999.
5. Podaci o Milošu Hadžiću preuzeti iz odrednice „Miloš Hadžić“ iz Enciklopedije srpkog narodnog pozorišta. https://www.snp.org.rs/enciklopedija/?p=4535

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *