Реалност зла

Лав Толстој – Царство мрака, режија Игор Вук Торбица, Народно позориште, сцена Раша Плаовић

Сала је окађена, кон(тра)цепција стаклене преграде између злочинаца и посматрача је постављена, а ванвременски исечак времена од 20:30 до 22:15 стоји нам на располагању да проценимо јесу ли мере предострожности довољне да се ужас задржи с оне стране.

Уверена да би таква стаклена преграда, као и коришћење микрофона-бубица могло да од нас удаљи све што се на сцени одвија, да укине осећај опипљивости који, између осталог, чини театар тако интимним, присуствовала сам, напротив, једној опасној блискости свега што би се из тог акваријума страдања могло сваког тренутка прелити у нас. Ово разуверавање – велики подвиг – дешавало ми се поступно, али снажно; спори интензитет, један тешко достижан парадокс, чуо се у гласном дисању на смрт болесног Петра (Љубомир Бандовић), видео у простим, рекло би се – природним – потезима беде и очаја Матрјоне и Анисје (Олга Одановић и Хана Селимовић) који воде у реалност зла.

Чиме се све то зло показује као реално, овде и сада, оно са истим изворима и истим путањама као нека много шира, а једнако дубока, зла која нам се дешавају у неким мање личним злочинствима? У једном злу које је постало тако опште, тако подразумевано, тако свеобухватно да више готово и не пада у очи?

Царство мрака Лава Толстоја никада није досегло славу, па ни књижевну вредност, његових највећих дела. Одлука Игора Вука Торбице да постави Толстоја који није Рат и мир, да изнова осветли неке заборављене (или постиснуте?) кутке драмске историје и изведе их из царства мрака, део је његове препознатљиве поетике трагања за вредностима које су нешто дубље закопане. Тако нас овај млади археолог, рудар, или некакав против-гробар суочава са аветима и костурима наших беда и зала у којима смо као цивилизација огрезли, и због којих, чини се, не можемо да уђемо на врата катарзе. И мада редитељ изјављује да ми пролаз кроз та врата ни на сцени не заслужујемо,1) ова представа на њих одлучно лупа.

Невоља је у томе што смо та врата ми – наше савести, наши морали, наше предрасуде, наше фрустрације, наше слабости, наше беде, наши мракови. Једна околност из мог личног сусрета са овом представом додала је уље на ватру овог и иначе болног продирања: запало ми је место у првом реду, али са стране, сасвим у ћошку. Све сам могла изблиза да видим, а била сам некако одељена од централног дела публике, и веома сам уживала у том свом двоструко граничном положају. Могла сам чак и да испружим ноге. Осећала сам се као да је театар дошао у моју дневну собу. Деликатни преплет уживања у таквој атмосфери, кривице што у њој уживам и страха од призора који би се могли десити у дневној соби уживо, осим што се дешавају на Дневнику, довео ме је у стање блиско катарзичном; али онда сам још једном видела стаклену преграду и примила к знању да ће бујица прочишћења бити заустављена, и да никога од нас неће оплодити.

У настојању да опише да би препоручила, ова гледатељка се налази пред захтевним задатком. Шта је то, наиме, што чини да овај комад, који је сам себе затворио, пробија сопствене и наше преграде и на болан начин нас дотиче? Чини ми се да објашњење редитељских поступака, или терминолошки прецизно описивање глумачке игре – које, уосталом, можда и не бих у овом тренутку могла да постигнем – не би били довољни да се тај неименовани квалитет ове представе убедљиво изнесе пред потенцијалног читаоца овог текста. Питање је и да ли би уопште били потребни.

Извор: narodnopozoriste.rs

Хладна и мрачна атмосфера, минималистичка сценографија, наспрам, премда не добре, свакако узавреле људскости која је разноврсна, страстима покретана, променљива и отворена у својим болима и злочинствима – то је контрастна слика у којој гледамо ужасно просту, али и просто ужасну причу, коју, упркос обичајима позоришних критичара, нећу ни сасвим кратко препричавати.

Крст који немо и упадљиво виси на зиду као једини симбол иначе празног простора, надовезује се на мирис тамјана који нас у сали дочекује (Или се то само мени причинила црква? Утолико јаче!); својеврсна ,,филмичност“ призора, са натписом Царство мрака на платну, на којем ће се појављивати и временске одреднице са аналепсама; савремени детаљи неуклопиви у деветнаестовековне костиме (пластична кеса са воћем, неидентификовани пластични црвени предмет – бацач конфета/мехурића) упечатљиви су, али сведени елементи у односу на визуелни ватромет неких претходних Торбичиних представа (на пример Хинкемана); звук исто тако – сем једне поп песме на енглеском (која спада у оне неуклопиве исечке савремености – заигране, можда бесмислене, баш као и чинови беде и зла) и једне потресне, на руском, песме која убија – звук је све време таман и дискретан, а злокобан као наша способност да у витринама и излозима гледамо смрт, неправду и насиље без разбијања стакла. Сва ова вешта решења доприносе уметничкој лепоти комада, која нам гледање страхота чини могућим – али ниједна тако као посвећена, отворена, право-мерна, огољена и моћна игра глумаца. Ако бих нешто издвојила као највећи успех ове поставке, то би без сумње била сарадња редитеља и глумаца. Читав ансамбл, од носећих улога до оних које се тек појављују, несвестан нашег присуства, живи пред нама ову причу савршено, подсећајући нас да у животу нема главних јунака, који онда треба да буду упадљивији, него је свако себи, свако из себе главни јунак; и баш тако су играли. Вреди заокупити још мало читалачке пажње да се помену светла имена из овог мрака: Олга Одановић као Матрјона, Љубомир Бандовић у улози Петра – жртве која није да није и насилник, Никола Вујовић као Митрић огрезао у пороку и перверзији, Анастасиа Мандић у улози куме, Небојша Љубишић као (сувише?) помирљиви Аћим, Вања Ејдус као Акуљина, млада Јелена Благојевић у захтевној улози Ањутке, Ивана Шћепановић као Марина, Новак Радуловић као сват. Неправедно би ипак било не истаћи изванредно убедљиву, природну, непретенциозно интензивну игру Хане Селимовић, која се последњих година намеће као једна од најдаровитијих наших глумица (а тек јој предстоји ,,цветање“) и, за мене, признајем незнање, неочекивано моћног глумца из зрењанинског народног позоришта Ивана Ђорђевића, чије изражајне могућности и трансформације током целе представе изненађују.

Реалност зла у царству мрака показује како је мало потребно за велике злочине. Јер, као што не можеш мало да умреш, не можеш ни да мало чиниш зло: свако мало зло, свако мало хушкање на зло, свако мало допуштање зла води у проливање крви детета, у свету у ком се правимо да смо на све спремни да зауставимо једну његову сузу.

Враћање у елементарност злочинства у овој суровој, суморној, али ипак, мислим, према нама пажљивој представи, нарочито је важно у времену гомилања зала, где тек десетине (или хиљаде, у зависности од географског и политичког положаја) рањених, силованих, обезглављених, разнесених – чине вест.

Ево и једног труизма за крај: ако нам позориште није повод да промишљамо о свему осталом, онда нам оно није ништа. А ово, овакво, позориште – оно је све. Похитајте да узмете удела у свему 27. јуна на малој сцени Народног позоришта, последњи пут ове сезоне.

Ауторка: Ирена Плаовић

ФУСНОТЕ:   [ + ]

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *