Prva predstava i poslednji čovek

Poslednji čovek (Last Man Standing), Džejms Vilton, Engleska

Internacionalni festival alternativnog i novog teatra (INFANT), nastao kao odgovor na jugoslovenski festival Malo pozorje u želji da „u vremenu nepodesnom za kulturu i komunikaciju, otvori sasvim novi prostor za razmenu kulturnih vrednosti sa svetom“ (S. Grabovac, Prosijavanje), sinoć je na sceni Srpskog narodnog pozorišta otvoren 44. put. Festival je otvorila Tatjana Pajović (umetnički direktor i osnivač Teatra Projekat Objektivna Drama – POD teatar), ukazujući na infantovski senzibilitet i jednu novu, drugačiju stvaralačku teatarsku praksu koja umetnost godinama crpi iz dekonstrukcije i demistifikacije utemeljenih pozorišnih materijala.

Primetna je vizija ovog festivala, navodi Tatjana Pajović, da se radikalno promeni naš odnos prema pozorištu, da oblikujemo nove teatarske izraze, afirmišemo nove prostore teatarskog delovanja, sakupimo nove ideje, nove energije, imamo nove vizije i krenemo zajedno ka stvaranju novog teatra. U pokušaju da definišemo i uhvatimo to  novo koje određuje ovaj festival, postavili smo sebi težak zadatak, onaj kojim su se bavili oni koji su ovaj festival stvarili i održavali godinama. Selektor ovogodišnjeg INFANT-a, Simon Grabovac, pokušaj da definiše to novo definiše kao „pokušaj da se teorijski, estetski, idejno, u dijalogu sa direktno zainteresovanim, otvori ili otvore nove paradigme, senzibiliteti i pristupi“. Pozorišno delovanje, trajno sklono menjanju i promenama, postaje svojevrsna revolucija i iznova pruža nova iskustva sa kojim se do tada gledalac nije sreo (Hajner Gebels). Tim tragom, osnovna misija ovog festivala je bila i jeste afirmacija alternativnog i novog teatra, onog teatra koji svoje repertoare ne gradi samo na literaturi i književnosti, već svoje igre pronalazi u stalnom traženju, istraživanju dometa pozorišta sada i ovde. Takav istraživački pozorišni duh videli smo prve večeri ovogodišnjeg INFANT-a.

Izvor: infant.rs

Prve večeri ovakvog tragalačkog pozorišnog festivala izvedena je predstava Poslednji čovek (Last Man Standing) iz Engleske. Ovaj specifičan koreodramski i vizuelno-auditivni ugođaj  prva je celovečernja predstava nagrađivanog koreografa Džejmsa Viltona, koji je, bez sumnje, pred novosadskom publikom prikazao nešto novo. Izražavajući se neverbalnim jezikom, plesom, ekspresijom lica i tela – ova plesno-pozorišna trupa predstavila se fizički vrlo zahtevnom igrom, pokazavši izvrsnu disciplinu, uigranost ansambla i ovladavanje zakonima borilačkih veština, brejkdensa i kapuere. Ovakav fizički teatar (teatar pokreta, plesna drama), koliko god se razvijao kao opozit klasičnoj baletskoj igri, čak i kroz neku vrstu snažnog međusobnog kreativnog konflikta – u ovoj predstavi je osmišljen kao njihov kreativni spoj. Davno postavljena tvrdnja da balet (ili bilo koji drugi ples) ne sme da se pleše radi plesa već da mora da obuhvati elemente drame i da predstavlja kontinuitet radnji (Nover, Pisma o plesu i baletu) svoju tačnost pokazala je ovom predstavom. U težnji ka apstraktnoj antinarativnoj igri, ova koreodramska tvorevina je ujedinila i sredstva dramskog teatra, te predstavila jasnu narativnu ljudsku baladu. Pored Džejmsa Viltona, koji je i koreograf ove predstave, ove zahtevne igračke uloge izvode i Harlan Rast, Majkl Keland, Semjuel Bekster i Sara Džejn Tejlor, koja se, kao jedina žena, posebno izdvojila. Američki progresivni metal sastav Tool svojim hevi metal zvukom (progresivni/psihodelični/umetnički rok) plesnim pokretima daje jačinu, opštrinu i snagu, uspešno ocrtavajući sve psihološke i telesne promene igrača-glumaca.

Izvor: infant.rs

Uspešno pronalaženje novog u teatarskoj laboratoriji nameće i novo čitanje pozorišta, koje emancipovane pozorišne gledaoce pokreće na jedan produktivan dijaloški odnos prema „proizvodu na sceni“, iz kojeg se, kao rezultat, pronalaze tragovi literature u ovakvom plesnom performansu. Stoga, predstava Poslednji čovek svojom prikrivenom ali posve očiglednom naracijom čitaocima pozorišta pruža arhetipsku borbu između muškaraca i žene, odnosno mitsku priču o Orfeju i Euridici. Umesto lire, savremenog današnjeg Orfeja je priroda obdarila pokretima, plesom i ritmom; savršenstvo njegovih pokreta doslovno je začaralo sve gledaoce, pa privilegovani Sizif u publici ne samo da je seo na svoj kamen, već je na njega u potpunosti zaboravio. Sara Džejn Tejlor, novonastala pozorišno-plesna Euridika, pokušava kroz celu predstavu da uhvati svet koji joj se rasipa, daje sve od sebe da rasparčanost sudbine sastavi u jedan mozaik i izađe iz podzemnog sveta, bilo da to shvatimo na metaforičkom ili bukvalnom planu.

Nasuprot mitološkoj priči o Orfeju koji svoju Euridiku gubi u trenutku kada se okreće prema njoj, žena u ovoj predstavi biva spašena onda kada nađe svetlo na kraju tunela, kada se jedan čovek okrene ka njoj i prepozna. Time nije pokazana potencijalna slabost ženskog bića, već je prikazana sveopšta potreba za ljubavlju koja spašava i od sigurne smrti. Šekspirovski rečeno: Skrhan, spokojnoj smrti ću se dati/od nje me tek ljubav može sačuvati. U srpskoj književnosti ovaj mit je prikazan na više načina, pa je tako Miljkovićev vapaj „Probuditi te moram Euridiko mrtva“ – priča o suštini pesništva, pozicija Orfeja je i pozicija pesnika u poeziji. Pesma je ta koja mora da se probudi i jednom zauvek oživi. Ukoliko ovu predstavu razumemo kao napor da se ostvari sinteza između plesa i naracije, između igranja i mišljenja – pokušaj da se oživi Euridika, možemo je, na jednom opštijem nivou, shvatiti kao pokušaj da se oživi pozorišna umetnost. Čini se da su u tome u potpunosti uspeli. Imajući u vidu da je mit jedini zajednički duhovni zavičaj – ansambl ove predstave je na tim arhetipskim temama gradio i izgrado ono novo, za čim ovaj festival u svojoj biti i traga.

Autorka: Milena Kulić

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *