PRKOS po drugi put među Knjaževčanima

TO KOD NAS… MOŽE DA BUDE

Mrtvo more se uzburkalo, pa makar i na pet dana.

I opet će se uzburkati.

Prošle godine je u Knjaževcu održan drugi po redu festival Pozorišna revija kreativnog osmišljavanja sveta – PRKOS (kao sastavni deo tradicionalnog Festivala kulture mladih Srbije), a dok iščekujemo treći PRKOS, koji će biti održan u periodu od 28. avgusta do 1. septembra 2017, podsetićemo se kako je bilo 2016. godine i šta je tada obeležilo ovu, još uvek mladu pozorišnu smotru.

Posle jednog perioda stagnacije, Knjaževac je ponovo postao grad pozorišne umetnosti, pa iako bez sopstvenog amaterskog pozorišta, samim tim i bez kandidata za PRKOS, Knjaževčani su za početak dobili priliku da uživaju u ostvarenjima amaterskih pozorišta, dramskih sekcija i sličnih udruženja mladih entuzijasta iz zemlje i regiona, a sve s nadom da na nekom narednom PRKOS-u pred svoju publiku izađu i knjaževački glumci amateri, kao što je bilo nekada.

Drugi PRKOS, održan od 29. avgusta do 2. septembra 2016, bio je zapravo festival pobednika jer sve odigrane predstave bile su već nagrađivane na drugim festivalima.

Učestvovalo je ukupno 6 (šest) predstava:

Opera za tri groša – Teatar 5 Beograd
Kaznena subota – Dramski studio BIS Beograd
Vođa – UG CUG i Pozorište Bora Stanković Vranje
Ministarka – Gradsko pozorište Trebinje
Čekajući Godoa – Akademija umetnosti Priština – Zvečan
Kamen za pod glavu – Centar za negovanje tradicije Kragujevac

Glavni organizator, koji je i vršio izbor predstava, bio je reditelj i teatrolog Vladimir Putnik, dok su stručni žiri činili glumci Ivan Bekjarev (predsednik), Katarina Žutić i Milan Caci Mihailović. (I za PRKOS 2017. selekciju predstava izvršiće Vladimir Putnik, dok žiri čine: Zlata Numanagić, Aleksandar Dunić, Lidija Vukićević)

Selekcija samih predstava delovala je pomalo čudno, jer ako znamo da je ovo smotra amaterskih pozorišta, zapitaćemo se da li je pravedno što učestvuje i predstava studenata treće godine Akademije umetnosti (Čekajući Godoa); mada ni to još uvek nisu profesionalni glumci (u ovom slučaju, glumice), ipak su već dovoljno obrazovani da na glumu gledaju kao na svoju profesiju i da na sceni primenjuju znanje koje tokom školovanja stiču, tako da su za nekoliko koraka ispred amaterskih glumaca, što je bilo vidljivo i golim okom. Sem toga, pošto je Godo izveden iste večeri kad i Ministarka, publici je odmah bilo jasno da Ministarka kao amaterska predstava nema nikakvih šansi pored predstave u kojoj igraju studentkinje glume, a koju režira jedan profesor Akademije umetnosti (Dejan Cicmilović).

Izvesna nepravednost uočava se i prilikom suprotstavljanja nekih drugih predstava, jer nije baš najsrećnije rešenje da se jedan mjuzikl dosledno rađen prema tekstu Bertolda Brehta (Opera za tri groša) nadmeće sa jednom tinejdžerskom predstavom (Kaznena subota) koja je ništa drugo nego slobodna adaptacija filmskog scenarija (The Breakfast Club). Jasno je ko tu gubi.

Stoga nije čudno što su iz predstave Čekajući Godoa nagrađene dve glumice (Katarina Jeličić i Ljubica Radomirović), ali je neočekivano da Operi za tri groša ode samo jedna nagrada (za najbolju sporednu mušku ulogu: Nikola Lojpur); takođe je sa jednom nagradom prošla ionako prosečna predstava Kaznena subota (najbolja sporedna ženska uloga: Tamara Erdeljanov), dok Kamen za pod glavu nije osvojio nijednu nagradu iako je baš u toj predstavi do savršenstva ispunjen najteži zahtev amaterskog teatra: neškolovani glumci maestralno su izneli jedan veoma težak tekst, koji inače važi za jedan od najboljih savremenih dramskih tekstova srpskog teatra. Nije bilo gledaoca koji je ostao ravnodušan nakon izvođenja čuvene drame Milice Novković, ali žiri je očigledno imao neke druge kriterijume, čim je doneo odluku da najveći broj nagrada, ukupno četiri, dodeli predstavi Vođa, pozorišnoj adaptaciji poznatih satira Radoja Domanovića.

Članovi žirija verovatno su pošli od činjenice da je reditelj Bojan Jovanović (nagrada za najbolju režiju) imao težak zadatak kada je uzeo tri Domanovićeve pripovetke s ciljem da od njih načini jednu predstavu. Verovatno je i nagrada za najbolju predstavu iz tog razloga pripala upravo Vođi, jer to nije bio unapred gotov i proveren dramski tekst, nego je od više originalnih proznih tekstova tek trebalo načiniti jedinstvenu dramu, što je itekako otežavajuća okolnost.

Nismo, međutim, saglasni sa zaključkom žirija da je reditelj do kraja rešio zadatak, jer tri odabrane priče ipak nisu skladno spojene. Samim tim što Danga, Vođa i Kraljević Marko po drugi put među Srbima zapravo i jesu pripovetke o jednom istom podneblju i narodu, o istim naravima i manama, o istim običajima i zabludama, taj materijal se bez problema mogao ukrstiti, izmešati i pretočiti u novi tekst, koji bi možda ispao zanimljiviji i šarenolikiji od originalne Domanovićeve proze.

Vladimir Putnik je, nakon predstave, zapitao reditelja zbog čega su odabrane tri (gore navedene) pripovetke a nije uvrštena, na primer, Stradija. (Mi bismo dodali: zašto nije uvršteno i Mrtvo more, jer čak i da se spoji pet Domanovićevih pripovedaka, opet bi to mogla biti jedinstvena priča, pod uslovom da se između prvobitnih tekstova više ne zapažaju šavovi koji ih spajaju i drže.)

Reditelj je i sâm priznao kako je u početku nameravao da od Dange i Vođe načini jedan dramski tekst, no kad je shvatio da bi to bilo kratko za jednu celovečernju predstavu, rešio je da ubaci i Kraljevića Marka.

Nakon tog objašnjenja, shvatili smo da se nismo prevarili što nam se učinilo ne samo da smo na sceni gledali dve predstave spojene u jednu, nego i da prvi segment (Danga i Vođa), koji prerasta u patetičnu nacionalnu tragedinu, uopšte nema veze sa drugim segmentom (Kraljević Marko), koji se iz scene u scenu pretvara u urnebesnu komediju, grotesku, sitkom, čak i rijaliti. Tako na kraju ispada da predstava kao celina nije ničim definisana osim što bi kao zajedničko mesto radnje mogla biti zemlja Srbija, a baš u toj činjenici trebalo je tražiti ključ za ukrštanje tekstova ne bi li se od njih načinila nova priča u kojoj ljudi biraju slepca za vođu, sami dopuštaju da budu žigosani i jahani, a pritom po ceo dan kukaju što im sa neba ne siđu epski junaci da im donesu blagostanje.

Zato nam se čini kako je reditelj samo donekle zaslužio nagradu, i to donde dokle su njegove sugestije uticale na rad glumaca, jer se u pogledu glume zaista na sceni osećao jedan sklad, što je nesumnjivo rezultat predanog i napornog rada (a to bez rediteljskog nadzora ne bi bilo izvodljivo), tako da i nagrade za najbolju glumu ipak nisu otišle u pogrešne ruke (Marko Nikolić i Anđela Vlajković). U svakom drugom pogledu, režija i adaptacija ostale su ostala nedovršene, što je mogao da zaključi svaki prosečni gledalac, bez obzira na to da li je čitao Domanovićeve pripovetke ili nije.

Treba ceniti i ono što je urađeno, pa odati priznanje reditelju i glumcima što su se usudili i rizikovali da na neki svoj način pročitaju i na sceni prikažu dobro poznate priče, ali ako svi znamo da Domanović pruža neverovatne mogućnosti za dramsku kombinaciju više originalnih pripovedaka – onda vidimo da gotovo ništa od toga nije iskorišćeno. A pošto je Vođa poneo sa PRKOS-a čak polovinu nagrada, smatrali smo da treba ovu predstavu detaljnije razmotriti i objasniti naše (najblaže rečeno) čuđenje nakon što smo čuli odluku žirija.

Ako se opet prisetimo činjenice da je knjaževački teatar dugo bio mrtvo more, lako ćemo zanemariti i one negativne utiske, pa sagledati festival PRKOS u celini kao jedan značajan korak i podstrek za obnovu amaterske glumačke družine u Knjaževcu. Zahvalni smo i organizatoru Vladimiru Putniku, koji nas je ionako dovoljno zadužio time što nam je omogućio ne samo da pet večeri zaredom uživamo u kvalitetnim i zanimljivim pozorišnim ostvarenjima, nego i da neposredno čujemo utiske samih glumaca i reditelja, a na taj način se još više ostvaruje prisnost publike sa pozorištem kao hramom kulture.

Ne znamo da li će se Kraljević Marko odazvati na vapaje i hoće li se zaista još jednom naći među Srbima – predstava Vođa nas u tu legendu nije ubedila, pre bi se moglo reći da ju je ismejala – ali PRKOS je bio po drugi put u Knjaževcu, a s nestrpljenjem očekujemo da uskoro dođe i treći put, a onda dogodine i četvrti, pa i peti…

I dolaziće, ako ne klonemo duhom i ako budemo malo demantovali Domanovića, pa uporno govorili:

„To kod nas može, ipak može da bude!“

Program PRKOS-a 2017. godine:

28.avgust, 20:00, BEOGRADSKE PRIČE (Račansko pozorište)
29.avgust, 20:00, KRALJ IBI (Dramski studio mladih, Bečej)
30.avgust, 20:00, IZA KULISA (Teatar 5, Beograd)
31.avgust, 20:00, DRAGI TATA (Teatar 011, Beograd
1.septembar, 20:00, ERA OŽALOŠĆENIH (Akademsko pozorište SKC, Kragujevac)
1.septembar, 21:30, I NA TOM PUTU GDE SU MNOGI PALI (Dramska sekcija Filozofskog fakulteta, Niš)

Žiri: Zlata Numanagić, Aleksandar Dunić, Lidija Vukićević
Selektor: Vladimir Putnik

Autor: Dušan Milijić

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *