Прекривање личности и пројектовање стварности

Представа Смрт човека на Балкану премијерно је изведена 12. 10. 2017. године у Народном позоришту Кикинда. Редитељ и аутор истоименог филма и текста, Мирослав Момчиловић, навео је како се представа разликује од филма (као што се и филм разликује од оригиналног текста), али идеја ипак остаје иста.

У првом плану је смрт интелектуалца, композитора, Бошка Матића чије име у целини остаје непознато до половине представе. Отуђеност од друштва које нас окружује главна је тематика и покретач радње ове представе, која се због тога савршено уклопила у програм 26. Позоришног маратона у Сомбору. Запитамо ли се икада – ко је човек са којим делимо исти улаз у зграду? Зашто нечија ангажованoст у аспекту друштва коме сами не припадамо мора бити граница да се оствари било каква комуникација? Напослетку, сви смо људи жељни пажње и заинтересованости за наше емотивно стање. Иако је мртвац присутан (тело је прекривено и лежи на сцени током целе представе), око њега се дешавају потпуно деградирајуће и неморалне сцене. Комшилук је привучен у стан композитора пуцњем, али јасно је да у истом стану нису проводили дуже време, те све што их окружује постаје веома занимљиво и привлачи да се додирне, па чак и поседује. Несрећа је у томе што композитор поседује инструменте који праве неприкладне звукове поред мртваца или пак књиге, за које нико није изразио претерано интересовање. На овај начин сценографија, као и костими (Ирена Марјанов) активно учествују у градњи ликова.

Ликови су формирани тако да их можемо препознати у свакодневном животу човека на Балкану – својим говором, облачењем, ставовима они су одавно различити од мртвог композитора који је овде представљен као „тихо“ тело прекривено чаршафом. Примитивизам се шири и на, такозване, државне органе, полицију, али и на лекаре, који касне на увиђај јер су преокупирани сопственим проблемима. Индивидуализација не доводи само до отуђења, већ и до потпуног заборава доследног понашања у оваквим ситуацијама. Поред мртваца се једе и пије навелико (да би се „испоштовали спрски обичаји“), прекрива се огледало, пале се свеће, али се и расправља о томе коме шта из страна може да припадне, шта ћемо са новцем који смо остали дужни „објекту“, како се након смрти именује Бошко Матић. Ситуација се значајно мења када на крају представе патолог примети камеру која светли и која је вероватно забележила сегмент живота композитора пре самоубиства, самоубиство и понашање његових душебрижника. Међутим, ни тада не долази до претеране бриге и туге за мртвим човеком, већ до пласирања сопствене личности у добром светлу.

Представа Смрт човека на Балкану, одличан је приказ наше сурове стварности, отуђености човека, а све то не би било могуће приметити да није било фантастичног ансамбла Народног позоришта Кикинда који су својом глумом на најбољи начин оживели текст и забавили публику.

Ауторка: Горица Радмиловић

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *