,,Pozorište nije ogledalo, ali je lupa kroz koju sve postaje veće”

Krajem marta novosadska publika imala je priliku da pogleda predstavu “Ričard Treći zabranjen ili prizori iz Mejerholjdovog života” u izvođenju i produkciji Novosadskog pozorišta. Ova predstava u režiji Anke Bradu ostvarena je konzistentno i vrlo ubedljivo, zahvaljujući slojevitoj, psihološki uverljivoj i nadahnutoj igri glumaca. “Ričard Treći zabranjen” problematizuje sukob između umetnika i njegovih fantoma, temu koja je u poslednjoj deceniji prisutnija i u pozorištu i u filmografiji (setimo se samo Birdman-a i sličnih ostvarenja). Glavni lik je veliki ruski reditelj Mejerholjd koji putuje u svom fantastičnom delirijumu u kojem doživljava realne ili imaginarne konflikte i borbe sa svojom porodicom, glavnim likovima svojih režija, moći, unutrašnjim zakonima, ljubavima, kolegama.Međutim, ova predstava nije samo predstava koja se bavi tumačenjem lika, umetničkih principa i delovanja Mejerholjda, već i odnosom glumca prema nasleđu ovog velikog Čoveka, i preispitivanjem odnosa publike i glumaca, tj. tumačenjem i samopreispitivanjem samih glumaca.

Glumce Novosadskog pozorišta svakako odlikuje sposobnost da izraze najdublju ljudsku patnju, bol i borbu, borbu koja se zbog svog intenziteta pretvara u fizički bol i manifestuje u krik. Od tog krika, nama, gledaocima, zgrči se utroba i takve momente pamtimo dugo nakon što se predstava završi. U njihovom „glumačkom rukopisu“ (M. Milivojević Mađarev) svakako ova predstava ostaje kao trag najlepšeg iskustva. Glumački rukopisi ne gore – rekla bih. Ne samo da ne gore, nego ostavljaju veliki trag u dometima današnjeg pozorišta.

Usklik iz predstave „Predstava je često kao zlatna ribica – pobegne ti iz ruku“, rekla bih, u ovom slučaju nema potvrdu u našoj stvarnosti. Ovi glumci skidaju sloj po sloj prašinu sa imena Vsvevolda Emiljeviča Mejerholjda i otkrivaju njegov stvaralački značaj za pozorišnu umetnost, kao što Aron Balaž u liku Mejerholjda skida sloj po sloj sa Šekspirovog junaka Ričarda Trećeg, skidajući mu grbe, odelo i oružje i stvarajući od njega običnog čoveka udaljenog od pozorišnog karnevala. Svoju „zlatnu ribicu“ glumci Novosadskog pozorišta čvrsto drže svojim emocijama, u svakom trenutku, svesni da je srce „poslednji pojas za spasavanje“.

Mejerholjd bi se mogao smatrati jednim od rodonačelnika “spoljašnjeg” pristupa glumi (ili pristupa “od spolja ka unutra”), budući da je jedan od prvih stvaralaca modernog evropskog pozorišta koji je ukazao na funkciju Tela u pokretanju emocija i ostvarivanju organskog prisustva na sceni. I zaista, Mejerholjd, čije je pozorište Žozet Feral okarakterisala kao groteskni realizam, kao najbitniji aspekt glume ističe pokret. Od samog početka ove predstave jasno nam je predočena ideja njegove Biomehanike. Pokreti glumaca, zastori sa karakterističnim pokretnim telima na sebi publici približavaju i naglašavaju vodeću misao Mejerholjdovog sistema.

Mejerholjdova režija je predstavljena kao „režiranje ćutanja” ili za neke druge „čišćenje otrovnih bala rediteljskih ideologija”. Borba za policijskim odborom koji „ispituju tog Viljema Šekspira” i u te svrhe čitaju SVA njegova dela, na jasan, veoma ubedljiv i tragikomičan način predočava sukob ideologija i sukob različitih ljudi. Taj susret različitosti se vidi u insistiranjima majke i supruge Tanje da bi bolje bilo da se odrekao rada na Ričardu Trećem i da je uzeo, recimo, Hamleta ili San letnje noći. U tim i takvim savetima Mejerholjdovom umetničkom liku pridružuje se i nerođeni sin. Taj postupak u kojem najglasniju reč ima nerođeno dete veoma je inventivno i u pozorištu, čini se, do sada nepostojeći postupak delovanja. Glas nerođenog deteta, kao vizija stvarnosti u bilo kojoj vrsti umetnost veoma je retka. U književnosti, čini mi se, pojavljuje se nedavno, u najnovijem romanu Slobodana Šnajdera “Doba mjedi” (razgovor sa nerođenim detetom-đavolom kao motiv takođe postoji kod Filipa Davida u „Kući sećanja i zaborava“), a pre toga glas nerođenog deteta, u razvoju književne i pozorišne umetnosti, ipak zaglušuju i nadglašavaju glasovi roditelja i stvarnosti.

Dvadeseti i dvadeset prvi vek izrodio je čitav čopor škola i stilova – apsurdnosti, svireposti i besmisla na sceni. Veoma mali broj posetilaca sedi u pozorištu u iščekivanju da vidi primerak upravo ove ili one pozorišne tendencije (osim teatrologa, pozorišnih kritičara i studenata Akademije) – ako ništa drugo, ove su etikete sklone da odvrate ljude svojim implikacijama intelektualne ekskluzivnosti. Pozorište može publiku da natera na suze ili smeh, da uzbudi maštu, da nas „izvuče iz nas samih” u jedan širi, zajednički doživljaj. Nijedno od ovih reagovanja ne iziskuje poznavanje stilskih kategorija.

Upravo u tome leži vrednost ove predstave. „Ričard Treći zabranjen ili prizori iz Mejerholjdovog života” podseća nas na sve moći pozorišne predstave, podseća nas na činjenicu da naše prisustvo čini i menja jednu predstavu, ali najpre – da jedna predstava menja nas. Predstavlja svojevrsni traktat o jednom pozorišnom pravcu – zaboravljenom, zatrpanom u knjigama i časopisima, dok prašinu sa njih ne strese neki proučavalac istorijske teatrologije. Oživljava jedan princip, bavi se „imanencijom i transcedencijom odmah, ovog trena” (Malarme) i tako pozorišnu umetnost, takvu kakva je, kod Mejerholjda a i danas, predstavlja kao superiorniju u odnosu na druge umetnosti.

Alen Badju u svojoj „Pohvali pozorištu”, između ostalog, govori o dobrom i o lošem pozorištu, o velikim i malim predstavama. Definišući dobro pozorište ističe da je to ono pozorište koje treba da volimo i podržimo, jer je kompletno, jer se odvija u igri u “krhkoj jasnoći na sceni”.

Ako bismo ovu predstavu Novosadskog pozorišta posmatrali kroz prizmu Badjuove podele, onda “Ričard Treći zabranjen ili prizori iz Mejerholjdovog života”, rekla bih, predstavlja veliku, kompletnu predstavu koja ima gusto, složeno, zahtevno idejno tkanje, vrvi od intrigantnih misli i komentara o istoriji, umetnosti, pozorišnu, stvaralačkoj misli i borbi; dok Novosadsko pozorište više od četiri decenije stvara pozorišnu magiju i pokazuje da je jedno od najboljih teatara na ovim prostorima. “Pozorište mora da nas usmerava pomoću pristupa imaginaciji koju pobuđuje njegova neuporediva snaga” – zaključuje Alen Badju svoju Pohvalu pozorištu, a čini mi se da je to pravi način da privedemo kraju i ovaj prikaz.

Međutim, vreme provedeno u čitanju ovog teksta predstavljaće protraćeno vreme ukoliko čitaoca ne ubedi da uđe u publiku i da oseti riskantnu, opasnu dimenziju ove priče o ovom Čoveku.

Autorka: Milena Kulić

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *