Oštrenje slike tišinom i iskustvom

 And in the naked light I saw
Ten thousand people, maybe more
People talking without speaking
People hearing without listening
People writing songs that voices never share
And no one dared
Disturb the sound of silence

(Simon & Garfunkel – Sound of silence, 1964)

Ernest Bošnjak (Sombor, 1. januar 1876 — Sombor, 9. avgust 1963), osnivač jugoslovenske kinematografije

Sedamnaestog februara 2018. godine na velikoj sceni Narodnog pozorišta Sombor, održana je druga premijera u sezoni 2017/2018 pod naslovom Kad bi Sombor bio Holivud. Ovaj autorski projekat Kokana Mladenovića inspirisan istoimenom dramom Radoslava Zlatana Dorića Somboru i somborskom pozorištu dao je priliku da se o njihovom sugrađaninu, Ernestu Bošnjaku, pokaže nekoliko činjenica. Reči im porasle u delo.

* „Gde je taj veliki svet?(!)“

Pre nego što kažemo nešto više o samoj predstavi, osvrnimo se na podelu uloga. Ovog puta ne mislimo na onu scensku podelu, već onu između publike i glumaca. Umetničko delo, naravno, zavisi od onoga ko ga stvara. Umetnik je taj koji svoje nadahnuće usmerava, prekraja, formira. Međutim, umetnik ne postoji ukoliko mu se to priznanje ne da od strane drugih, sviđalo nam se to ili ne. Što se tiče pozorišne umetnosti, publika je oduvek imala presudni značaj. Još u samim počecima pozorišta, gledaoci su imali pravo da reaguju, bili su deo umetničkog dela. Reakcije nisu uvek bile zahvalne (verujemo i da bi mladi Šekspir mnogo bolje odigrao svoje uloge bez pogrdnih reči i gađanja svim i svačim što je publici padalo pod ruke), ali glumci su uspevali da se izbore sa takvim stvarima. Ipak, radilo se o učestvovanju na predstavi. Radilo se o reakcijama koje su, koliko god primitivne bile, govorile o angažmanu i mišljenjima. Dame i gospodo, sređeni i uglađeni, naparfemisani, definisani položajem i novcem, mobilni telefoni i hrana ne daju mišljenja o predstavi, već o Vama.

Kad bi Sombor bio Holivud; izvor: fb stranica Narodno Pozorište Sombor

*Kad je ansambl bio publika

Pre nego što počne sa razbistravanjem objektiva, ansambl Narodnog pozorišta Sombor daće nam sliku svoje prošlosti i prvog iskustva sa bioskopima duž cele Srbije. Velika mesta na kome su se rađali snovi, prve ljubavi, porodična druženja, velika prijateljstva više ne postoje! Lična iskustva koja ansambl iznosi dodatno su zanimljiva zbog onoga što se sa zgradama bioskopa danas dešava – zgrade ili nemaju svoju funkciju ili su postale deo lanaca za potrošnju novca. Jesmo li tako počeli definisati naše snove?

* „Ako je tako dobra ideja, otkud ona u Somboru?“

U ovoj zgradi koja je tu gde jeste i koja ostaje to što jeste1), počelo je stvaranje predstava o poznatim Somborcima. Do sada, imali smo priliku da gledamo: Gogoland u režiji Andraša Urbana, po motivima teksta Janoša Hercega, Maestro u režiji Milana Neškovića po motivima drame Milivoja Mlađenovića, a o somborskom slikaru Milanu Konjoviću. Nova predstava pod rediteljskom palicom Kokana Mladenovića govori o čemu i ostale predstave, a to je neprihvatanje umetnika od strane sredine u kojoj je rođen. Mladi Ernes Bošnjak svoje snove ne želi da realizuje u Parizu, već u rodnom gradu. Jedini problem uvek predstavljaju sugrađani. U ovom kontekstu zanimljivo je osvrnuti se na deo predstave kada Bošnjak, nepriznat i omalovažavan od strane varoške vlasti i crkve, dobija finansije od Novog Sada za snimanje novog filma. Tek tada veliko samoprozvano građanstvo uviđa kolika je veličina ovog umetnika, Artista, kako sam sebe naziva. Veličina ove predstave ogleda se i u formiranju slike sveta. Na početku ove drame koju definiše kao omaž–antiomaž, Radoslav Zlatan Dorić piše:

Jednostavno, građu za priču koristio sam bez želje da budem tačan; pokušavao sam da budem istinit i veran u svom shvatanju stvari.2)

Kad bi Sombor bio Holivud; izvor: fb stranica Narodno Pozorište Sombor

Reditelj predstave Kokan Mladenović upravo ovu rečenicu može da stavi u svoje radno iskustvo. Prateći stvaralaštvo ovog reditelja, koliko su nam godine to dozvolile, nismo videli ništa drugo do istinitog i vernog stava. Doslednost u prikazivanju stvarnosti ne manjka ni u jednoj predstavi, radilo se o delu našeg nobelovca Ive Andrića, ili pak Predstavi Hamleta u selu Mrduša Donja pisca Ive Brešana, pa nazad do Šekspira, stav reditelja je uvek prisutan. Ne radi se tu o dopisivanju teksta (zamerke koje se najčešće čuju). Radi se o tome da svako od tih dela može da se upotrebi u današnjoj slici sveta, da je tumači i poduči kako do boljeg sutra. U slučaju Kad bi Sombor bio Holivud, pisac navodi da u vremenu kada piše dramu, tačnije 1987. godine, bioskop ne nosi ime Ernesta Bošnjaka. Danas to jeste drugačije, ali kako se navodi na sajtu somborskog bioskopa, za to je bio potreban ceo jedan vek.

*„Ne, ne, ne gospodo! Ne tako ukočeno! Niste kod fotografa!“

Naveli smo ovaj naslov koji niko na predstavi nije izgovorio i to je upravo ono što čini ovu predstavu drugačijom od svega. Naime, predstava je većinski nema. Tekst se govori na početku, kada je reč o iskustvima o kojima smo pisali, te na kraju, kada više ni jedno delo ne može biti učinjeno. U međuvremenu, glumcima je data najveća sloboda da pokažu sve emocije samo govorom tela i facijalnom ekspresijom. Međutim, ovu predstavu ne čine samo glumci (koji su svoj posao odlično odradili) i reditelj. Ansambl predstave Kad bi Sombor bio Holivud podrazumeva sve ono što je svojevremeno Holivud činilo: svetlo, ton, video, rekviziti, kostimi, dekori, scena, garderoberi, šminka, slikari, bravari, stolari, tehnika. Pokušate li da oduzmete jedan od navedenih elemenata, nastalo bi rasulo. Ansambl ovde čini zajednicu i jedino što može da mu našteti jesu više „sile“ koje su naštetile i samom Ernestu Bošnjaku.

Kad bi Sombor bio Holivud; izvor: fb stranica Narodno Pozorište Sombor

*Izgleda da je somborski ansambl dostigao Holivud (odavno)

Glumački ansambl od ukupno jedanaest glumaca uigrano, ekspresivno, emotivno, tačno iznosi svoje uloge bez greške. Odeveni prvo u crne kostime, oni mogu biti publika, vlast, prolaznici, saradnici. Odelo ne čini čoveka, ali ovde je dato kao jedina razlika između ostatka ansambla i maestralnog Marka Markovića u ulozi Ernesta Bošnjaka. Bošnjakova velika ljubav, glumica Irena (Danica Grubački) predstavlja sve ono što je potrebno umetniku da napreduje. Takođe drugačije obučena, u bojama ljubavi, ona je glas razuma, ali je i pokretač zajedničkog plesa. Ljubav koja se danas posmatra kao kliše ovde je data poprilično jednostavno, jer i ne treba od nje stvarati mudrost. Ona je neophodna i ona je muza jednog umetnika.

*Tu je taj veliki svet!

Iako se na sceni nalazi veliki broj glumaca, ne možemo reći da je reč o hipertelesnosti. Scenografija koja je minimalna i u obliku objektiva ispunjena je telesnom uigranošću i pravilnim korišćenjem rekvizita i kostima, koji se ponavljaju te ne dolazi do pretrpavanja scene. Svako ponaosob predstavlja instrument koji svira dok reditelj diriguje. Ton je originalan, živ kao i muzika koja se nalazi na sceni (muzičari: Irena Popović Dragović i Nikola Dragović) i sve što na kraju ostaje jeste tišina, nastala nakon pesme koju stvaraju svi ispred, iza i sa scene. Zajedno možemo stvoriti svevremenost. Zajedno, možemo održati umetnost živom i daleko od jednog „ništa“.

Autorka: Gorica Radmilović

FUSNOTE:   [ + ]

1. Prva predstava u zgradi Pozorišta u Somboru održana je 25. novembra 1882. godine. Zdanje je sagrađeno na inicijativu Deoničarskog društva somborskog pozorišta, formiranog 1879. koje su činili građani Sombora. Od tada, Pozorište u Somboru radi kontinuirano. Stalno profesionalno pozorište deluje od 1946. godine, a 1952. prerasta u Narodno pozorište
2. Dorić, Radoslav. Kad bi Sombor bio Holivud. Novi Sad: Srpsko narodno pozorište.

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *