Оштрење слике тишином и искуством

 And in the naked light I saw
Ten thousand people, maybe more
People talking without speaking
People hearing without listening
People writing songs that voices never share
And no one dared
Disturb the sound of silence

(Simon & Garfunkel – Sound of silence, 1964)

Ернест Бошњак (Сомбор, 1. јануар 1876 — Сомбор, 9. август 1963), оснивач југословенске кинематографије

Седамнаестог фебруара 2018. године на великој сцени Народног позоришта Сомбор, одржана је друга премијера у сезони 2017/2018 под насловом Кад би Сомбор био Холивуд. Овај ауторски пројекат Кокана Младеновића инспирисан истоименом драмом Радослава Златана Дорића Сомбору и сомборском позоришту дао је прилику да се о њиховом суграђанину, Ернесту Бошњаку, покаже неколико чињеница. Речи им порасле у дело.

* „Где је тај велики свет?(!)“

Пре него што кажемо нешто више о самој представи, осврнимо се на поделу улога. Овог пута не мислимо на ону сценску поделу, већ ону између публике и глумаца. Уметничко дело, наравно, зависи од онога ко га ствара. Уметник је тај који своје надахнуће усмерава, прекраја, формира. Међутим, уметник не постоји уколико му се то признање не да од стране других, свиђало нам се то или не. Што се тиче позоришне уметности, публика је одувек имала пресудни значај. Још у самим почецима позоришта, гледаоци су имали право да реагују, били су део уметничког дела. Реакције нису увек биле захвалне (верујемо и да би млади Шекспир много боље одиграо своје улоге без погрдних речи и гађања свим и свачим што је публици падало под руке), али глумци су успевали да се изборе са таквим стварима. Ипак, радило се о учествовању на представи. Радило се о реакцијама које су, колико год примитивне биле, говориле о ангажману и мишљењима. Даме и господо, сређени и углађени, напарфемисани, дефинисани положајем и новцем, мобилни телефони и храна не дају мишљења о представи, већ о Вама.

Кад би Сомбор био Холивуд; извор: фб страница Народно Позориште Сомбор

*Кад је ансамбл био публика

Пре него што почне са разбистравањем објектива, ансамбл Народног позоришта Сомбор даће нам слику своје прошлости и првог искуства са биоскопима дуж целе Србије. Велика места на коме су се рађали снови, прве љубави, породична дружења, велика пријатељства више не постоје! Лична искуства која ансамбл износи додатно су занимљива због онога што се са зградама биоскопа данас дешава – зграде или немају своју функцију или су постале део ланаца за потрошњу новца. Јесмо ли тако почели дефинисати наше снове?

* „Ако је тако добра идеја, откуд она у Сомбору?“

У овој згради која је ту где јесте и која остаје то што јесте1), почело је стварање представа о познатим Сомборцима. До сада, имали смо прилику да гледамо: Гоголанд у режији Андраша Урбана, по мотивима текста Јаноша Херцега, Маестро у режији Милана Нешковића по мотивима драме Миливоја Млађеновића, а о сомборском сликару Милану Коњовићу. Нова представа под редитељском палицом Кокана Младеновића говори о чему и остале представе, а то је неприхватање уметника од стране средине у којој је рођен. Млади Ернес Бошњак своје снове не жели да реализује у Паризу, већ у родном граду. Једини проблем увек представљају суграђани. У овом контексту занимљиво је осврнути се на део представе када Бошњак, непризнат и омаловажаван од стране варошке власти и цркве, добија финансије од Новог Сада за снимање новог филма. Тек тада велико самопрозвано грађанство увиђа колика је величина овог уметника, Артиста, како сам себе назива. Величина ове представе огледа се и у формирању слике света. На почетку ове драме коју дефинише као омаж–антиомаж, Радослав Златан Дорић пише:

Једноставно, грађу за причу користио сам без жеље да будем тачан; покушавао сам да будем истинит и веран у свом схватању ствари.2)

Кад би Сомбор био Холивуд; извор: фб страница Народно Позориште Сомбор

Редитељ представе Кокан Младеновић управо ову реченицу може да стави у своје радно искуство. Пратећи стваралаштво овог редитеља, колико су нам године то дозволиле, нисмо видели ништа друго до истинитог и верног става. Доследност у приказивању стварности не мањка ни у једној представи, радило се о делу нашег нобеловца Иве Андрића, или пак Представи Хамлета у селу Мрдуша Доња писца Иве Брешана, па назад до Шекспира, став редитеља је увек присутан. Не ради се ту о дописивању текста (замерке које се најчешће чују). Ради се о томе да свако од тих дела може да се употреби у данашњој слици света, да је тумачи и подучи како до бољег сутра. У случају Кад би Сомбор био Холивуд, писац наводи да у времену када пише драму, тачније 1987. године, биоскоп не носи име Ернеста Бошњака. Данас то јесте другачије, али како се наводи на сајту сомборског биоскопа, за то је био потребан цео један век.

*„Не, не, не господо! Не тако укочено! Нисте код фотографа!“

Навели смо овај наслов који нико на представи није изговорио и то је управо оно што чини ову представу другачијом од свега. Наиме, представа је већински нема. Текст се говори на почетку, када је реч о искуствима о којима смо писали, те на крају, када више ни једно дело не може бити учињено. У међувремену, глумцима је дата највећа слобода да покажу све емоције само говором тела и фацијалном експресијом. Међутим, ову представу не чине само глумци (који су свој посао одлично одрадили) и редитељ. Ансамбл представе Кад би Сомбор био Холивуд подразумева све оно што је својевремено Холивуд чинило: светло, тон, видео, реквизити, костими, декори, сцена, гардеробери, шминка, сликари, бравари, столари, техника. Покушате ли да одузмете један од наведених елемената, настало би расуло. Ансамбл овде чини заједницу и једино што може да му наштети јесу више „силе“ које су наштетиле и самом Ернесту Бошњаку.

Кад би Сомбор био Холивуд; извор: фб страница Народно Позориште Сомбор

*Изгледа да је сомборски ансамбл достигао Холивуд (одавно)

Глумачки ансамбл од укупно једанаест глумаца уиграно, експресивно, емотивно, тачно износи своје улоге без грешке. Одевени прво у црне костиме, они могу бити публика, власт, пролазници, сарадници. Одело не чини човека, али овде је дато као једина разлика између остатка ансамбла и маестралног Марка Марковића у улози Ернеста Бошњака. Бошњакова велика љубав, глумица Ирена (Даница Грубачки) представља све оно што је потребно уметнику да напредује. Такође другачије обучена, у бојама љубави, она је глас разума, али је и покретач заједничког плеса. Љубав која се данас посматра као клише овде је дата поприлично једноставно, јер и не треба од ње стварати мудрост. Она је неопходна и она је муза једног уметника.

*Ту је тај велики свет!

Иако се на сцени налази велики број глумаца, не можемо рећи да је реч о хипертелесности. Сценографија која је минимална и у облику објектива испуњена је телесном уиграношћу и правилним коришћењем реквизита и костима, који се понављају те не долази до претрпавања сцене. Свако понаособ представља инструмент који свира док редитељ диригује. Тон је оригиналан, жив као и музика која се налази на сцени (музичари: Ирена Поповић Драговић и Никола Драговић) и све што на крају остаје јесте тишина, настала након песме коју стварају сви испред, иза и са сцене. Заједно можемо створити свевременост. Заједно, можемо одржати уметност живом и далеко од једног „ништа“.

Ауторка: Горица Радмиловић

ФУСНОТЕ:   [ + ]

1. Прва представа у згради Позоришта у Сомбору одржана је 25. новембра 1882. године. Здање је саграђено на иницијативу Деоничарског друштва сомборског позоришта, формираног 1879. које су чинили грађани Сомбора. Од тада, Позориште у Сомбору ради континуирано. Стално професионално позориште делује од 1946. године, а 1952. прераста у Народно позориште
2. Дорић, Радослав. Кад би Сомбор био Холивуд. Нови Сад: Српско народно позориште.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *