Oscilacioni povratak u horizontale

Treći nezvanično, a drugi zvanično dan pozorišnog maratona počeo je komedijom Aleksandra Popovića Bela kafa. Kroz telesnu komunikaciju na samom početku (pa i u ostalim delovima predstave fragmentalno) glumci predočavaju ono što se ne govori, a ono što je ipak rečeno, formira fantastičnu predstavu u režiji Milana Neškovića. Jednom građanska prodica, počinje da se osipa uvođenjem komunističkih ideja. Kao i u predstavi Kokana  Mladenovića, imamo pisanje po zidu, kako likova, tako i poruka koje scena nosi. Mladi ljudi željni promena i poštovanja naroda, još uvek hranjeni majčinom kašikom, pokušavaju da revolucionarno promene društvo. Promene dovode do degradacije prvo doma, a potom društva uopšte, da bi se, na kraju, sve opet sjatili oko iste fotelje, ali ni slični kao ono što su nekada bili.

Pitanje koje se često postavlja jeste – od čega se raste? Šta je to što će pokrenuti čoveka da bude veći i koliko je spreman da žrtvuje? Od buke koja iziskuje promene, dolazi do tišine „kao da nam je misao umrla“. U nizu komičnih situacija i razgovora, prikazuje se tragedija koja ne sme da nam pobegne. Reditelj zahteva da gledalac bude obazriv, te da primeti šta je to što određena generacija gubi, a šta dobija, ako je dobitak usled raspada porodice moguć. Ipak, ženski likovi su ti koji pokreću radnju, prateći potrebe svojih (pa i svetskih) muškaraca. Žrtva je glavni inicijator svega što bi se moglo postići. Ispraćena smehom, ova tragikomedija se završava izjavom glave kuće: ,,Znam šta sve imam, ali ne znam ko sam.“ Aleksandar Popović, pa onda i Milan Nešković, trude se da poduče publiku savesnosti sopstvenog bića i vaspitanju duha, koji mora biti spreman na promene, prvenstveno sebe samoga, da bi se jedna porodica održala kao celina. Kao i uvek, i sada bih naglasila fabuloznu glumu ansambla, naročito Olge Odanović, čije ponavljanje replika donosi publici smeh, dok je njen lik, lik Majke Janje, onaj koji sve tragedije oseti na svojoj koži, jer ne samo da ne ume da ćuti, već će nekoliko puta naglasiti svoj stav. Stav koji je nekada postojao sada ostaje samo u vidu bezazlenih opažanja i tu se vidi možda čak i najveća degradacija ove porodice.

Izvor: Narodno pozorište Beograd

Kada društvo dobije neku drugu političku formu, pa i kada ta forma prođe, kao glava porodice  u prethodnoj predstavi, lik druge predstave Deža vi pati za onim što je bilo, slepo verujući u ideal jednog društva. Taj ideal koji je formiran u ovoj porodici podstaknut je i svojevremenim definisanjem ovog lika kao fašiste profesora, jer je insistirao da za vreme bombardovanja, učenici ipak završe svoj zadatak. Da bi se naglasila težnja da se očuva ono što je u davnoj prošlosti bilo, glavni lik proživljava jedan dan, 29. februar, te pokušava da promeni svoj život, pa tako i život svoje porodice. Naslov koji u prevodu sa francuskog glasi već viđeno potencira želju da se ostane u rutinskom načinu života, onome kojim smo ovladali, bez promena, a naročito onih emotivne prirode, na koje nikako ne možemo da utičemo sami. Šabačko pozorište u saradnji sa Regiionalnim pozorištem iz Novog Pazara kao i sa Kruševačkim pozorištem, kroz komičnu predstavu pokušava da nam vaspita želju za promenama, koje su neminovne, a koje moraju  postati deo našeg svakodnevnog života.

Na drugom danu pozorišnog maratona, igrana je i predstava Maestro Narodnog pozorišta Sombor, o kojoj  sam govorila ranije, te o samoj predstavi možete čitati više u tekstu Slika bez izraza

Izvor: Narodno pozorište Niš

Kraj ovog dana podvučen je predstavom Izuj se po tekstu Teodore Ristovski, a u režiji Petra Ristovskog. Degradacija života jedne glumce prikazana je kroz plesne pokrete, komunkaciju ansambla, te monologe same Gospođe glumice, koja nije spremna da napusti ono što je bila ceo život, jer isto kao i svi prethodno navedeni likovi, nije spremna na promene.

Drugi dan pozorišnog maratona podučava nas promenama koje donosi društveno-politički, ali i životni tok, koje ne možemo promeniti, ali uz pomoć svih onih koji formiraju naš život, možemo da prihvatimo i naučimo da živimo sa njima.

Autorka: Gorica Radmilović 

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *