Осцилациони повратак у хоризонтале

Трећи незванично, а други званично дан позоришног маратона почео је комедијом Александра Поповића Бела кафа. Кроз телесну комуникацију на самом почетку (па и у осталим деловима представе фрагментално) глумци предочавају оно што се не говори, а оно што је ипак речено, формира фантастичну представу у режији Милана Нешковића. Једном грађанска продица, почиње да се осипа увођењем комунистичких идеја. Као и у представи Кокана  Младеновића, имамо писање по зиду, како ликова, тако и порука које сцена носи. Млади људи жељни промена и поштовања народа, још увек храњени мајчином кашиком, покушавају да револуционарно промене друштво. Промене доводе до деградације прво дома, а потом друштва уопште, да би се, на крају, све опет сјатили око исте фотеље, али ни слични као оно што су некада били.

Питање које се често поставља јесте – од чега се расте? Шта је то што ће покренути човека да буде већи и колико је спреман да жртвује? Од буке која изискује промене, долази до тишине „као да нам је мисао умрла“. У низу комичних ситуација и разговора, приказује се трагедија која не сме да нам побегне. Редитељ захтева да гледалац буде обазрив, те да примети шта је то што одређена генерација губи, а шта добија, ако је добитак услед распада породице могућ. Ипак, женски ликови су ти који покрећу радњу, пратећи потребе својих (па и светских) мушкараца. Жртва је главни иницијатор свега што би се могло постићи. Испраћена смехом, ова трагикомедија се завршава изјавом главе куће: ,,Знам шта све имам, али не знам ко сам.“ Александар Поповић, па онда и Милан Нешковић, труде се да подуче публику савесности сопственог бића и васпитању духа, који мора бити спреман на промене, првенствено себе самога, да би се једна породица одржала као целина. Као и увек, и сада бих нагласила фабулозну глуму ансамбла, нарочито Олге Одановић, чије понављање реплика доноси публици смех, док је њен лик, лик Мајке Јање, онај који све трагедије осети на својој кожи, јер не само да не уме да ћути, већ ће неколико пута нагласити свој став. Став који је некада постојао сада остаје само у виду безазлених опажања и ту се види можда чак и највећа деградација ове породице.

Извор: Народно позориште Београд

Када друштво добије неку другу политичку форму, па и када та форма прође, као глава породице  у претходној представи, лик друге представе Дежа ви пати за оним што је било, слепо верујући у идеал једног друштва. Тај идеал који је формиран у овој породици подстакнут је и својевременим дефинисањем овог лика као фашисте професора, јер је инсистирао да за време бомбардовања, ученици ипак заврше свој задатак. Да би се нагласила тежња да се очува оно што је у давној прошлости било, главни лик проживљава један дан, 29. фебруар, те покушава да промени свој живот, па тако и живот своје породице. Наслов који у преводу са француског гласи већ виђено потенцира жељу да се остане у рутинском начину живота, ономе којим смо овладали, без промена, а нарочито оних емотивне природе, на које никако не можемо да утичемо сами. Шабачко позориште у сарадњи са Региионалним позориштем из Новог Пазара као и са Крушевачким позориштем, кроз комичну представу покушава да нам васпита жељу за променама, које су неминовне, а које морају  постати део нашег свакодневног живота.

На другом дану позоришног маратона, играна је и представа Маестро Народног позоришта Сомбор, о којој  сам говорила раније, те о самој представи можете читати више у тексту Слика без израза

Извор: Народно позориште Ниш

Крај овог дана подвучен је представом Изуј се по тексту Теодоре Ристовски, а у режији Петра Ристовског. Деградација живота једне глумце приказана је кроз плесне покрете, комункацију ансамбла, те монологе саме Госпође глумице, која није спремна да напусти оно што је била цео живот, јер исто као и сви претходно наведени ликови, није спремна на промене.

Други дан позоришног маратона подучава нас променама које доноси друштвено-политички, али и животни ток, које не можемо променити, али уз помоћ свих оних који формирају наш живот, можемо да прихватимо и научимо да живимо са њима.

Ауторка: Горица Радмиловић 

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *