NUŠIĆ KAO POLITIČKA TRAVESTIJA

Koliko je Branislav Nušić bio ispred svog vremena i na koji način je njegov „humor koji ublažava surovost života” kroz istoriju postao karakteristika srpskog društva svedoči i nesvakidašnje izvodjenje predstave „Gospodja ministarka” u novosadskom Pozorištu mladih. Glumci beogradskog teatra „Boško Buha” su ove nedelje Novosadjanima predstavili najigraniju komediju u avangardnom duhu i kroz potpuno novi humorističan način oslikali tabu teme današnjice.

Iako je sama scenografija donosila tridesete godine prošlog veka tematika i način predstavljanja likova nagoveštavali su lako prilagodjavanje Nušićeve kritike politici modernog doba. Kada je predstava „Gospodja ministarka” prvi put izvedena na večernjoj sceni pozorišta „Boško Buha” najveće iznenadjenje bila je podela uloga ženskih likova glumcima suprotnog pola, gde je, shodno tome, i uloga glavne junakinje pripala glumcu, Goranu Jevtiću. Jedina uloga dodeljena ženi jeste uloga nemirnog Živkinog sina Rake. Rediteljka Tatjana Mandić Rigonat je ovakvu raspodelu uloga objasnila kao osnovnu tematiku nove verzije srpske komedije koja bi publiku trebala da asocira na sve učestaliju pojavu političke travestije danas, u kojoj političari ne prezaju da prerušavaju kako sebe tako i svoje ideje preko noći da bi došli na vlast. Rediteljka je uvela još jednu novinu i upotpunjavanjem scenskog teksta pesmom Jovana Jovanovića Zmaja „Srpska politika” pokazala da spoj dela dva velika srpska pisca može rezultirati boljem prikazivanju spoja njihovih razmišljanja sa našom aktuelnom stvarnošću.

Uz srpsko etno muziku sa primesama čarlstona na daskama novosadskog pozorišta se još jednom prikazao život Živke Popović. Ova patrijahalno vaspitana žena koja živi običnim životom domaćice u malogradjanskoj sredini, dok krpi pantalone svog sina Rake i uporno moli tetka Savku da joj pozajmi novac kako bi preživela svakodnevnicu dobija vest da joj muž otišao na dvor i da postaje ministar. Pokazujući sposobnost transformacije glasa uz maestralnu mimiku lica Jevtić karikira lik ove neobrazovane žene i predstavlja je kao oličje male sredine u kojoj se i dalje sudbina proriče u kartama, a dobre stvari dogadjaju tek kad se kuća okadi i beli luk nosi oko vrata. Publika je mogla jasno da uvidi kako Živkina kuća polako postaje Srbija u malom. Služavka Anka koju igra glumac Nemanja Oliverić predstavlja one koji služe samo ljudima na vlasti, zet Čeda koga tumači Miloš Vlalukin verno dočarava opoziciju, dok glumica Katarina Marković butnovnim duhom dočarava lik Živkinog sina Rake koji kao i svi mladi stoji sa strane i nekada mnogo razumnije shvata situaciju od odraslih.

Pokušavajući da napokon postane deo visokog društva, Živka Popović počinje da se vazdiže kupujući skuplju garderobu i menjajući prijatelje i rodbinu za bogataše sa kojima planira da igra bridž. Jevtić svojim svetlucavim rukavicama, perom u kosi i nespretnim hodom u štiklama dočarava Živkinu želju za vlašću i njeno neprezanje da se promeni iz korena samo da je svi gledaju kao ženu koja živi na visokoj nozi u ministarskom fijakeru. I dok otpušta zeta sa mesta muža svoje ćerke i prima pisma ljubavnika, jer je to onaj neizostavni deo koji ide uz novu fotelju, Živka ipak ne može da pobegne od svoje prošlosti. Celokupna rodbina na čelu sa ujka Vasom prelazi preko svih uvreda koje su izgovorene u familiji i dolazi na Živkina vrata tražeći pomoć. U svilenom kućnom mantilu sa perjem oko vrata nova gospodja ministarka ispunjava želje svoje rodbine, pa čak i sumnjivog rodjaka koji se pojavio negde baš pred njen mandat kako bi ih se rešila. Medjutim, neprijatelju je dovoljna i jedan mali peh da se snadje i preokrene situaciju. Ljubomorni i povredjeni zet Čeda koristi igru slučajnosti i iza Živkinih ledja kuje plan, a gospodja ministarka u trenutku nepažnje gubi igru i na stubu srama koje je iplanirala za zeta se nadje upravo ona. Iako, naredjuje svima da pokupuju novine u kojima je do detalja opisana njena bruka, rodbina je polako napušta, sluškinja okreće ledja, dok je buntovni Raka uporno osvešćuje da je svemu došao kraj i da se otac vraća kući sa istim onim cilindrom sa kojim se pre neki dan uputio u dvor.

Nestrpljiva publika koja je nešto duže od dva sata smehom i aplauzom nagradjivala komične delove i profesionalizam samih glumaca na kraju je nemo slušala istorijski monolog gospodje ministarke. „A vi? Što se vi cerekate mojoj sudbini? Nemojte djavo da vas nosi da me ogovarate, jer ko zna… mogu ja opet biti ministarka. Ili ministar”, pretila je izvoru smeha koji se čuo iz tog mraka ispred nje.
Uz suze uporna Živka skida štikle, baca svoj kućni mantil i dok vadi dodatke iz grudnjaka koje su je činile ženstvenom i oblači odelo u očima joj se opet pojavljuje želja za vlašću. U finalnom delu predstave publika shvata pravu suštinu i kroz posmatranje tradicionalnog srpskog kola na čelu sa novim ministrom velikim aplauzom i ovacijama ukazuje svoje poštovanje glumačkoj ekipi na čelu sa rediteljkom i njenom idejom o političkoj tranvestiji.

Nemoguće da se u tih nekoliko koraka koje napravite do ulaza i susreta sa realnošću ne pitate upravo ono što i čujete oko sebe. Je li Zmaj i ovaj put imao pravo kad je otvorio veče, znamo li mi gde je srpska politika, drema li ona sada ili se samo sprema, je l’ nje ima ili je nema, da ne leti ta, a da mi ne znamo ili smo toliko slepi da je ni ne vidimo?

Autorka: Milana Kvrgić

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *