Nikad više ništa isto

Djordje Lebović: Semper idem
Narodno pozorište Sombor
Režija: Gorčin Stojanović

„Kratkotrajan je život koji nam je odredila sudbina.
Smrt već čeka pred vašim domovima.”

Svima poznatiji kao pisac scenarija i drama, Djordje Lebović se na književnoj sceni pojavljuje  2005. godine kao romanopisac, odnosno, pisac romansirane biografije. U svojoj hronici detinjstva, Lebović opisuje život na relaciji Zagreb–Sombor neposredno pre početka Drugog svetskog rata i završava je odlaskom u logor i životom nakon preživljene torture. Najveća vrednost ove knjige leži u načinu pisanja. Naime, pisac opisuje odnose prema Jevrejima i Srbima, ali iz perspektive jednog deteta. Dete se, logično, najviše oslanja na medjuljudske odnose. Lebović svoje odnose sa porodicom i prijateljima gradi postavljanjem mnogih pitanja, ali pitanje koje se provlači od početka do kraja ove fascinantne knjige jeste pitanje smrti. Usvajajući različite stavove o raju i paklu, pisac dolazi do sopstvenog stava o životu i smrti, te na taj način i gradi likove koji ga okružuju, u zavisnosti od toga kako su oni bili (ili ne) spremni na večni počinak. Prepuna emocija, kako pozitivnih tako i negativnih, ova romansirana biografija čitaoca ne može ostaviti ravnodušnim.

Uoči dana Narodnog pozorišta Sombor, tačnije 23. novemvra 2019. godine, održana je premijera predstave Semper idem, čiju dramatizaciju i režiju potpisuje Gorčin Stojanović. U skoro šestočasovnoj predstavi, Stojanović je uspeo da ovaj veoma zahtevan roman predstavi publici u najboljem mogućem svetlu, podelivši predstavu na celine: „Od raja do pakla”, „Sazrevanje” (ova celina se sastoji iz dva dela) i „Predskazanja / veliki sunovrat”. Reditelj je sa velikim poštovanjem pristupio knjizi i odlučio da publici priredi spektakl. Kao prvo, reditelj ostaje dosledan tekstu. Onako kako počinje knjiga, tako počinje i predstava. Uloga pisca, Djordja Lebovića, dodeljena je Marku Markoviću. Jedna kritika je mala da bi se opisala fantastična Markovićeva gluma. Jedini koji se sve vreme nalazi na sceni, Marko Marković igra dete, potom dečaka u osnovnoj školi, a onda već odraslog momka i sve vreme uspeva da održi doslednost. Izuzetnom mimikom, pokretima tela, glasom, pogledom, ovaj glumac apsolutno prikazuje Djordja Lebovića i ono što je pisac hteo da čitalac primeti.

Foto: Nadja Repman

Predstava počinje pitanjem o raju. Lebović od svog dede Adolfa (Saša Torlaković) pokušava da sazna šta se dešava nakon života. U njihovoj interakciji kroz celu predstavu može da se vidi koliko su deda i unuk bili bliski. Nakon pitanja, scena se prebacuje na Lebovićev put sa majkom i dedom u Zagreb, kod tetke Pauline (Biljana Keskenović). Iako se često scene brzo smenjuju, radnju nije teško ispratiti. Odličnom dramatizacijom, reditelj je do kraja uspeo da prenese roman, te gledaocima nije predstavljena nijedna nerazjašnjena ili nedorečena scena. U piščevom životu bilo je zastupljeno mnogo ljudi, te deo ansambla često igra po nekoliko uloga. Kao i za Markovićevu fantastičnu glumu, tako i za ceo ansambl mali je prostor jednog teksta da se opište njihova maestralna transformacija. Biljana Keskenović se prvobitno pojavljuje kao tetka Paulina. Posle nekoliko scena, ona postaje baka Laura, žena koju je Lebovićev deda Adolf oženio da ne bude sam. Iz jedne u drugu scenu Keskenovićeva donosi potpunu transformaciju ličnosti – od jedne slobodne, samostalne žene, do pobožne, smirene starice koja pisca prihvata kao svog unuka. Posebno interesantni segmenti Lebovićevog života jesu njegove zaljubljenosti, od one dečačke, platonske, do prvih pubertetskih emocija koje donosi odrastanje. U toku svog zagrebačkog života, pisac je imao dadilju, Dadi, koju je veoma voleo. U predstavi ovaj značajan lik igra Vanja Nenadić. Takodje, Nenadićeva kasnije igra sve Lebovićeve ljubavi (pored Dadi još četiri lika). Reditelj je, opet, izabrao pravo lice za ove uloge. Veoma ekspresivna, lepa, dosledna  u glumi, do samog kraja Nenadićeva prikazuje zaljubljenost u veoma emotivnom svetlu i nijedna njena uloga nije slabija od druge.

Ono što predstavu iole razlikuje od romana jesu dva Lebovićeva odnosa sa dve ličnosti iz njegovog života: njegov odnos da očuhom i sa tečom Stevanom. Za razliku od književnog dela, u predstavi je fokus usmeren na piščev odnos da očuhom (Srdjan Aleksić). Naročito u drugom delu predstave, njihov odnos se gradi na jedan veoma poseban i emotivan način. Iako su dijalozi nešto duži te se radnja predstave usporava, na samom kraju efektnost ovog gradjenja odnosa dolazi do punog izražaja. Očuh, kao pojam „drugog”, da je ostao prikazan onako kako ga Lebović opisuje u knjizi, bio bi i dalje bitna ličnost, ali ne bismo dobili jaku emociju koja dolazi na samom kraju predstave prilikom njihovog rastanka. Sa druge strane, teča Stevan (Branislav Jerković) svojim komičnim upadima (naročito u prvom delu predstave) prikazuje se kao osoba koja svojim stavovima život posmatra kao neku vrstu zabave. S tim u vezi, kada na kraju dodje do potpunog rasula, dolazi i do apsolutne degradacije ličnosti i njegovog pozitivnog stava o životu. Sve ovo jeste rezultat veoma dobre režije, jer Stojanović shvata da se ovaj roman gradi na emocijama.

Koliko je emocija zaista bitna, pokušaćemo najdetaljnije opisati u odnosu izmedju pisca i njegove majke. Naime, u romanu je ovaj odnos opisan sa mnogo privrženosti i ljubavi. Piščeva majka nije bila sve vreme prisutna u njegovom odrastanju. Trbuhom za kruhom, ostala je prvo u Zagrebu, te odlazi u Italiju da bi se na samom kraju vratila u Sombor. Jasno da je ovakav odnos veoma teško prikazati ukoliko neko nema roman pred sobom. Možda najveća rediteljska zasluga se vidi upravo ovde. Ulogu majke reditelj dodeljuje Ivani V. Jovanović. Od vizuelne pojave, do maestralne glume Jovanovićeva u potpunosti oslikava ovu veoma zahtevnu ulogu. U početku veoma povučena, svedena, tiha, kada dodje do trenutaka kada mora da se bori da bi zaradila za svoj i život svoga sina, ona postaje osoba čvrstog stava, veoma dosledna u svojim željama. U toku predstave, većinom povučena u drugi plan (što bi se moglo definisati kao uvek prisutna u piščevim mislima), ona dobija prostor, ispred svih i svega, onda kada vodi ozbiljne razgovore koji će joj pomoći da zaradi novac i pomogne svom sinu. Najemotivnija scena jeste na kraju ove predstave. Iako se radi o Lebovićevom monologu o majci dok je ona u logoru, ova scena je oličenje privrženosti i ljubavi izmedju njih dvoje. Naposletku, majka je presudila kako će njen život završiti, ali ona je ta koja u ovoj predstavi odluči kad je kraj pričanju. Ivana V. Jovanović jeste oličenje svega onoga što smo imali priliku pročitati u romanu, ali za stepen više, jer svojom fantastičnom glumom sasvim ravnopravno stoji uz Marka Markovića.

Foto: Nadja Repman

Potpuna efektnost ove odlične predstave postiže se scenografijom (Gorčin Stojanović) i kostimografijom (Lana Cvijanović). Nestajanje ličnosti iz života pisca simbolično je prikazano prozirnim zavesama. Granica izmedju života i smrti, ovozemaljskog i onostranog života predstavljena je tankom belom zavesom koja se navlači svaki put kada je smrt blizu. Do samog kraja predstave na sceni se nalazi sat koji pokazuje pet do dvanaest, a kada životi odlaze u sunovrat, kazaljke nestaju i vreme više nije važno. Takodje, na samom početku predstave pre no što počne rat i njegove posledice, tetka Paulina pali sveće na menori koje gore dok postoji nada da će sve biti u redu.

Kostimi su uradjeni u skladu da vremenom kada se radnja dešava. Izražajnost kostima odlično je prikazana u sceni kada cela porodica u različitim gradovima priča o sudbini Lebovićevog očuha. Tada većina ansambla sedi za dugačkim stolom okrenuti publici i vode razgovor koji ne mora svakom od gledalaca biti zanimljiv, jer govore svoje stavove, mešajući se u tudji život. Medjutim, spektar boja kostima kao i impozantna scenografija ne dozvoljavaju da se pogled odvoji od scene i drže pažnju gledalaca. Svaki segment ove predstave je izuzetno bitan. O svakom glumačkom postignuću moglo bi se pisati naširoko, te ćemo na kraju teksta imenovati svakog glumca ponaosob iz poštovanja prema njihovoj izuzetnoj glumi. Gorčin Stojanović je napravio veliku predstavu obrativši pažnju na svaki detalj, ne samo scenografski, već i u odabiru glumaca za njihove uloge. Glumci svojim izgledom apsolutno oslikavaju ulogu koju igraju na odlično osmišljenoj sceni, sa kretanjem koje ni u jednom trenutku nije suvišno ili teško za pratiti (koreograf: Ista Stepanov).

Foto: Nadja Repman

Svako ko pročita ovaj roman shvatiće da Semper idem jeste veliko književno delo, ali iz njega je iznikla i velika predstava posle koje više nikad ništa neće biti isto.

Igraju:

Marko Marković
Ivana V. Jovanović
Saša Torlaković
Biljana Keskenović
Srdjan Aleksić
Branislav Jerković
Danica Grubački
Ninoslav Djordjević
Ervin Hadžimurtezić
Aleksandar Ristoski
Nemanja Bakić
Bogomir Djordjević
Vanja Nenadić
Milijana Makević
Dragana Šuša
Pero Stojančević
Predrag Grujić
Stefan Beronja
Olgica Nestorović
David Tasić Daf

Autorka: Gorica Radmilović

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *