Никад више ништа исто

Ђорђе Лебовић: Semper idem
Народно позориште Сомбор
Режија: Горчин Стојановић

„Краткотрајан је живот који нам је одредила судбина.
Смрт већ чека пред вашим домовима.”

Свима познатији као писац сценарија и драма, Ђорђе Лебовић се на књижевној сцени појављује  2005. године као романописац, односно, писац романсиране биографије. У својој хроници детињства, Лебовић описује живот на релацији Загреб–Сомбор непосредно пре почетка Другог светског рата и завршава је одласком у логор и животом након преживљене тортуре. Највећа вредност ове књиге лежи у начину писања. Наиме, писац описује односе према Јеврејима и Србима, али из перспективе једног детета. Дете се, логично, највише ослања на међуљудске односе. Лебовић своје односе са породицом и пријатељима гради постављањем многих питања, али питање које се провлачи од почетка до краја ове фасцинантне књиге јесте питање смрти. Усвајајући различите ставове о рају и паклу, писац долази до сопственог става о животу и смрти, те на тај начин и гради ликове који га окружују, у зависности од тога како су они били (или не) спремни на вечни починак. Препуна емоција, како позитивних тако и негативних, ова романсирана биографија читаоца не може оставити равнодушним.

Уочи дана Народног позоришта Сомбор, тачније 23. новемвра 2019. године, одржана је премијера представе Semper idem, чију драматизацију и режију потписује Горчин Стојановић. У скоро шесточасовној представи, Стојановић је успео да овај веома захтеван роман представи публици у најбољем могућем светлу, поделивши представу на целине: „Од раја до пакла”, „Сазревање” (ова целина се састоји из два дела) и „Предсказања / велики суноврат”. Редитељ је са великим поштовањем приступио књизи и одлучио да публици приреди спектакл. Као прво, редитељ остаје доследан тексту. Онако како почиње књига, тако почиње и представа. Улога писца, Ђорђа Лебовића, додељена је Марку Марковићу. Једна критика је мала да би се описала фантастична Марковићева глума. Једини који се све време налази на сцени, Марко Марковић игра дете, потом дечака у основној школи, а онда већ одраслог момка и све време успева да одржи доследност. Изузетном мимиком, покретима тела, гласом, погледом, овај глумац апсолутно приказује Ђорђа Лебовића и оно што је писац хтео да читалац примети.

Фото: Нађа Репман

Представа почиње питањем о рају. Лебовић од свог деде Адолфа (Саша Торлаковић) покушава да сазна шта се дешава након живота. У њиховој интеракцији кроз целу представу може да се види колико су деда и унук били блиски. Након питања, сцена се пребацује на Лебовићев пут са мајком и дедом у Загреб, код тетке Паулине (Биљана Кескеновић). Иако се често сцене брзо смењују, радњу није тешко испратити. Одличном драматизацијом, редитељ је до краја успео да пренесе роман, те гледаоцима није представљена ниједна неразјашњена или недоречена сцена. У пишчевом животу било је заступљено много људи, те део ансамбла често игра по неколико улога. Као и за Марковићеву фантастичну глуму, тако и за цео ансамбл мали је простор једног текста да се опиште њихова маестрална трансформација. Биљана Кескеновић се првобитно појављује као тетка Паулина. После неколико сцена, она постаје бака Лаура, жена коју је Лебовићев деда Адолф оженио да не буде сам. Из једне у другу сцену Кескеновићева доноси потпуну трансформацију личности – од једне слободне, самосталне жене, до побожне, смирене старице која писца прихвата као свог унука. Посебно интересантни сегменти Лебовићевог живота јесу његове заљубљености, од оне дечачке, платонске, до првих пубертетских емоција које доноси одрастање. У току свог загребачког живота, писац је имао дадиљу, Дади, коју је веома волео. У представи овај значајан лик игра Вања Ненадић. Такође, Ненадићева касније игра све Лебовићеве љубави (поред Дади још четири лика). Редитељ је, опет, изабрао право лице за ове улоге. Веома експресивна, лепа, доследна  у глуми, до самог краја Ненадићева приказује заљубљеност у веома емотивном светлу и ниједна њена улога није слабија од друге.

Оно што представу иоле разликује од романа јесу два Лебовићева односа са две личности из његовог живота: његов однос да очухом и са течом Стеваном. За разлику од књижевног дела, у представи је фокус усмерен на пишчев однос да очухом (Срђан Алексић). Нарочито у другом делу представе, њихов однос се гради на један веома посебан и емотиван начин. Иако су дијалози нешто дужи те се радња представе успорава, на самом крају ефектност овог грађења односа долази до пуног изражаја. Очух, као појам „другог”, да је остао приказан онако како га Лебовић описује у књизи, био би и даље битна личност, али не бисмо добили јаку емоцију која долази на самом крају представе приликом њиховог растанка. Са друге стране, теча Стеван (Бранислав Јерковић) својим комичним упадима (нарочито у првом делу представе) приказује се као особа која својим ставовима живот посматра као неку врсту забаве. С тим у вези, када на крају дође до потпуног расула, долази и до апсолутне деградације личности и његовог позитивног става о животу. Све ово јесте резултат веома добре режије, јер Стојановић схвата да се овај роман гради на емоцијама.

Колико је емоција заиста битна, покушаћемо најдетаљније описати у односу између писца и његове мајке. Наиме, у роману је овај однос описан са много привржености и љубави. Пишчева мајка није била све време присутна у његовом одрастању. Трбухом за крухом, остала је прво у Загребу, те одлази у Италију да би се на самом крају вратила у Сомбор. Јасно да је овакав однос веома тешко приказати уколико неко нема роман пред собом. Можда највећа редитељска заслуга се види управо овде. Улогу мајке редитељ додељује Ивани В. Јовановић. Од визуелне појаве, до маестралне глуме Јовановићева у потпуности осликава ову веома захтевну улогу. У почетку веома повучена, сведена, тиха, када дође до тренутака када мора да се бори да би зарадила за свој и живот свога сина, она постаје особа чврстог става, веома доследна у својим жељама. У току представе, већином повучена у други план (што би се могло дефинисати као увек присутна у пишчевим мислима), она добија простор, испред свих и свега, онда када води озбиљне разговоре који ће јој помоћи да заради новац и помогне свом сину. Најемотивнија сцена јесте на крају ове представе. Иако се ради о Лебовићевом монологу о мајци док је она у логору, ова сцена је оличење привржености и љубави између њих двоје. Напослетку, мајка је пресудила како ће њен живот завршити, али она је та која у овој представи одлучи кад је крај причању. Ивана В. Јовановић јесте оличење свега онога што смо имали прилику прочитати у роману, али за степен више, јер својом фантастичном глумом сасвим равноправно стоји уз Марка Марковића.

Фото: Нађа Репман

Потпуна ефектност ове одличне представе постиже се сценографијом (Горчин Стојановић) и костимографијом (Лана Цвијановић). Нестајање личности из живота писца симболично је приказано прозирним завесама. Граница између живота и смрти, овоземаљског и оностраног живота представљена је танком белом завесом која се навлачи сваки пут када је смрт близу. До самог краја представе на сцени се налази сат који показује пет до дванаест, а када животи одлазе у суноврат, казаљке нестају и време више није важно. Такође, на самом почетку представе пре но што почне рат и његове последице, тетка Паулина пали свеће на менори које горе док постоји нада да ће све бити у реду.

Костими су урађени у складу да временом када се радња дешава. Изражајност костима одлично је приказана у сцени када цела породица у различитим градовима прича о судбини Лебовићевог очуха. Тада већина ансамбла седи за дугачким столом окренути публици и воде разговор који не мора сваком од гледалаца бити занимљив, јер говоре своје ставове, мешајући се у туђи живот. Међутим, спектар боја костима као и импозантна сценографија не дозвољавају да се поглед одвоји од сцене и држе пажњу гледалаца. Сваки сегмент ове представе је изузетно битан. О сваком глумачком постигнућу могло би се писати нашироко, те ћемо на крају текста именовати сваког глумца понаособ из поштовања према њиховој изузетној глуми. Горчин Стојановић је направио велику представу обративши пажњу на сваки детаљ, не само сценографски, већ и у одабиру глумаца за њихове улоге. Глумци својим изгледом апсолутно осликавају улогу коју играју на одлично осмишљеној сцени, са кретањем које ни у једном тренутку није сувишно или тешко за пратити (кореограф: Иста Степанов).

Фото: Нађа Репман

Свако ко прочита овај роман схватиће да Semper idem јесте велико књижевно дело, али из њега је изникла и велика представа после које више никад ништа неће бити исто.

Играју:

Марко Марковић
Ивана В. Јовановић
Саша Торлаковић
Биљана Кескеновић
Срђан Алексић
Бранислав Јерковић
Даница Грубачки
Нинослав Ђорђевић
Ервин Хаџимуртезић
Александар Ристоски
Немања Бакић
Богомир Ђорђевић
Вања Ненадић
Милијана Макевић
Драгана Шуша
Перо Стојанчевић
Предраг Грујић
Стефан Бероња
Олгица Несторовић
Давид Тасић Даф

Ауторка: Горица Радмиловић

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *