Na Drini ćuprija! Zbilja, kako je bilo?

Desi vam se, zar ne, toliko puta da vas prijatelj ili poznanik, kada čuje da ste bili u pozorištu, zapita: Zbilja, kako je bilo?

I vi ste obično u nedoumici. Jer uvek treba da uzmete u obzir ko pita. Treba da se stavite na njegovo mesto, da onda u mislima, koje bi trebalo da budu njegove misli, preletite komad od prvog do poslednjeg čina i tek onda da odgovorite. Pita vas recimo vaš komšija prodavac – Zbilja, kako je bilo? I pita vas vaša profesorka književnosti koja svira klavir, piše poeziju i čita Brehta. Ne možete i jednom i drugom reći isto, zar ne?! Za trenutak, oslobodiću se te misli koju nosim danima, i pokušati da kažem reč-dve o pozorišnog događaju sezone jednom idealnom čitaocu – čitaocu koji voli teatar.

Dugo godina Andrić je čekao svoje prave trenutke na sceni. Upravo zbog dragocenih mogućnosti traganja pozorišnim činom i poniranja u suštinske vrednosti književnog dela svaki dramaturški postupak, pod pretpostavkom da se zasniva na temeljitoj studiji pisca i dela, istovremeno je i stvaralački. Jer, neminovno mora ukazivati na imanentne dramske elemente proze koju prenosi na pozornicu i tako otkrivati njene nepoznate vidike i dimenzije. U tom pogledu delo Ive Andrića predstavlja i predstavljaće trajan izazov za nova dramaturška oblikovanja.

U godini kada delo „Na Drini ćuprija“ slavi svoj jubilej – 55 godina od dobijanja Nobelove nagrade – Kokan Mladenović se upustio u istraživanje, domišljavanje i koračanje ka izazovu koji je prisutan na eksjugoslovenskoj sceni godinama unazad. Upustio se u izazov i napravio pozorišni podvig! Srpsko narodno pozorište u Novom Sadu, od premijernog izvođenja predstave „Na Drini ćuprija“ predstavlja epicentar kulture, razgovora, diskutovanja, oduševljenja ali i ponekog razočarenja. Ne tako retko, čujemo li da je neko ipak uspeo da nabavi kartu pre nas i odgleda predstavu, sledi uzvik – Zbilja, kako je bilo?

Narativna struktura Andrićevog romana satkanog od 24 poglavlja što je ekvivalentno predstavi Kokana Mladenovića uglavnom je doslovno transponovana u fragmentarnu dramsku formu. Iz romana su hronološki preuzete ključne epizode i tematstka čvorišta, likovi i događaji. Međutim, proširene u vremenski kontekst sve do sredine devedesetih godina prošlog veka, iščitavane iz drugačije istorijske pa i ideološke perspektive, Andrićeve teze i ideje iz romana dobile su u predstavi druga, savremena, aktuelna, kritički i polemički izoštrena značenja. U ovom slučaju više je reč o rekontektualizaciji i legitimnoj aktuelizaciji Andrićevog dela, kako Mladenović ističe, a manje o izneveravanju osnovnih ideja pisca i njegovog kapitalnog romana. Ishodišta za osnovnu tezu predstave „Na Drini ćuprija“ Mladenović nesumnjivo pronalazi kod Andrića, ali pored ovog romana i u nekim drugim delima i spisima, posebno u „Pismu iz 1920.“, čiji sadržaj u dugom potresnom monologu izgovara glumica Gordana Đurđević Dimić – o zemlji mržnje i straha, o braći po oružju a ne po razumevanju i ljubavlju. Nije dakle reč o dramatizaciji romana, nego o predstavi po motivima Andrićevog dela čiji je središnji stub znameniti roman.

na-drini-cuprija-14Gotovo perfektno, korespondirajući sa današnjicom a istovremeno u skladu sa Andrićevim duhom i stilom, dramaturg Svetislav Jovanov i reditelj Kokan Mladenović inkorporirali su jezik romana u pozorišni život. Ta nesumnjiva „specifična suprotnost“ predstavlja, svakako, značajnu prepreku postupku dramatizacije raznih proznih vrsta, posebno kada govorimo o pripovedaču kao što je Ivo Andrić.

Svi Andrićevi junaci su kod Mladenovića neponovljivo individualizovani, tako da se ni crte lica jednog čoveka ne mogu pripisati drugom čoveku, ali se u svakom  od njih pronalazi nit koja ih veže i povezuje. Kako i sam reditelj ističe, most najmanje predstavlja mesto spajanja i radosti već „mesto uzidavanja dvoje blizančadi, mesto nabijanja na kolac, mesto samoubistva lepe Fate Avdagine. Mesto hapšenja, odsecanja glava, mesto svakojake nesreće koje je tu da pravi granicu, razdvaja države i narode, biva osvajano, pa i porušeno, od mržnje i nerazumevanja“.

Duboko dramaturški, emotivno nabijenim postupcima i praktičnim i vrlo efektnim scenskim rešenjima Mladenović je „gradio svoju ćupriju na Drini“, problematizujući pitanja o tome šta svaki most predstavlja. Za Andrića most preko Drine kod Višegrada jeste simbol monolitnosti, lepote i postojanosti, građevina koja premošćuje i spaja narode i ljude, vere i nacije, dok je za Mladenovića to mesto nepremostivih granica, podela i nesreća, crna kutija pada, simbol zla i ubijanja, krvavih osveta, netrpeljivosti koje se protežu sve do naših dana. Tri dečaka s početka i sa kraja predstave jasan su znak svih nacionalnih zabluda i isključivosti koja predskazuju nove sukobe. Svađaju se čije su stope u kamenu, a istu tu raspravu nastavljaju posle stravičnih pokolja, koje ni Dejtonski sporazum nije mogao da umiri.

U predstavi se hronološki, u vremenskom razmaku od pet vekova, opisuje vlast i ljudi u istoriji Bosne i Srbije, sve vreme svoje korene oslanjajući na most, dok glumci koračaju u vodi, u njihovoj Drini, čija se svežina i težina propinje u vazduhu do gledalaca. Počevši od danka u krvi, potresnog, ljudskog krika majki koji ostaje u gledaocu dugo vremena, preko turskog zuluma nad pravoslavnom rajom, srpskog otpora, austrijske okupacije, stvaranje Jugoslavije pa do danas, Mladenović uočava u istorijskoj inertnoj Bosni sukob ideologije i kulture, njihove sudare i mešanja, podvlačeći kroz mentalitet u detaljnoj intenzivnoj analizi života.

Za scenografski i koreografski element dekodiranja Andrićevog dela zaslužne su Marija Kalabić i Andreja Kulešević. Smešteni između dve monolitne obale, na dnu skoro isušenog rečnog korita promiču, po suvom i po vodi koračaju kasablije različitih nacionalnosti i vera, mešaju se molitve i jezici (nemački i turski), pesme, naricaljke i plač. Za tematizaciju kontinuiteta zla, osim glumaca, reditelj najveću potporu pronalazi u scenografiji – metalno sive obale i poprečni zid naglašavaju teskobu, asociraju i na tamnicu i na masovnu grobnicu. Scenografija sastavljena od stolova i stolica koju glumci slažu nedvosmislen je simbol gradnje i razgradnje mosta, metafore života i smrti, podela i urušavanja svih veza među ljudima. Ta čarobna igra uzburkane Drine koja se u trenucima umiranja stiša i umiri, pripoveda posebu priču gledaocima. A ta priča zavarava krvnika, odlaže neminovnost udesa i produžava iluziju života u višegradskoj kasabi, kao i u nama samima.

Ubedljivom, dirljivom i životnom igrom glumaca Andrićev Višegrad na trenutak postaje bilo koji grad, Višegrad opstaje u ljudskoj postojanosti nezavisno od prostora, vremena i radnje. Njihovi kolektivni i pojedinačni nastupi ostavljaju utisak ansambla koji radi kao jedno, kao taj most na Drini, koji, uprkos svemu, opstaje. Andrićeve epizode svakom od tih glumaca dozvoljava da imaju sopstveni trenutak – trenutak spoznaje životne ugroženosti i trenutak smrti, kada sa ruke skidaju broj sa godinom umiranja i nestaju sa scene. Izdvojiću scenu smrti lepe Fate Avdagine Danice Grubački, veličanstven Ćorkanov ples po mostu Radoja Čupića i govor nakon silaska (za mene jedan od centralnih i najveličanstvenijih scena u predstavi), kockanje sa đavolom Jugoslava Krajnova, potresnu Lotiku Gordane Đurđević Dimić.

Posle petog izvođenja ove predstave, veoma je prisutna u medijima i izaziva veliku pažnju pozorišnih ljudi. Veliki je broj pozitivnih kritika, ali svakako, postoje i one negativne. Svaka od njih odgovara i tumači samo pojedine aspekte i vrednosti ovog dela. Zato ni u jednoj pozorišnoj kritici svet ne samo da ne nalazi nego i čak i ne traži odgovora, treba li da ode na taj i taj komad. Jer svakom pozorišnom posetiocu desilo se da ode na neku komediju koju je štampa i televizija izgrdila kao nedostojnu, pa da se odlično zabavlja, ili da ode na neku vrlo pohvaljenu dramu, pa da mu bude strašno dugo vreme. Jer, nijedno mišljenje, nijedna kritika nije napisana za ceo svet. Zato ne tražite ni od svojih prijatelja koji su gledali premijeru da vam daju o njoj presudno mišljenje. Izlažete se neprijatnosti da će vaš prijatelj rđavo suditi o vašem umetničkom ukusu ili možda i sam ima rđav ukus. Izlažete se, dakle, dvostrukoj opasnosti – da on promaši sudeći o delu, ili da promaši sudeći o vama, ili, pak, i jedno i drugo. Nego, ako vas zanima kako je bilo, vi otiđite sami. Ne svidi li vam se, nećete se bar ljutiti na one koji su vam komad hvalili na sva usta, a ako vam se svidi radovaćete se što nije neko naišao da vas odgovori i da vam uskrati jedno lepo zadovoljstvo.

Budite, dakle, sami svoj pozorišni kritičar.

Autorka: Milena Kulić

Jedno mišljenje na „Na Drini ćuprija! Zbilja, kako je bilo?“

  1. Odličan prikaz! Lepo uočavanje veza između dela i predstave i onoga šta je predstava sa postojećim tekstom uradila. Čestitam.

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *