МИ ПЛИВАМО ПРОТИВ СТРУЈЕ

Поштована публико, пазите, МОЛЕ ВАС да искључите мобилне телефоне. Хвала.

Него, 15.6.2016. било је овако: Други дан позоришног маратона отворен је доделом награде ,,Никола  Пеца Петровић“ која се сваке друге године додељује најбољем управнику позоришта на територији Србије. Ове године жири у саставу Михајла Несторовића, Саше Торлаковића и Миливоја Млађеновића доделио је ову награду управнику Шабачког позоришта, Зорану Карајићу. Како и јучерашњим говором Јасне Ђуричић, тако и данашњим захвалама господина Карајића, још једном се истиче значај сомборског позоришног маратона, чију награду Зоран Карајић с поносом назива „круном живота“.

Представа ,,Гоголанд“ у режији Андраша Урбана отворила је други дан позоришног маратона. О представи сам писала раније (Види: Убијмо прејаком речју), али у духу другог дана маратона истакла бих нарочито један сегмент представе. Наиме, представа је рађена по мотивима дела Јаноша Херцега. Јанош Херцег био је мађарски писац, који се рађа и умире у Сомбору. И сам писац се појављује као један од ликова ове представе. Заправо, то је једини тачно именовани лик. Иако велики писац свога времена, веома мало дела је преведено на српски, а о читаности не можемо тачно ни да говоримо. Остали ликови представе су безимени.

То смо сви ми. Уметници или не, осуђени смо. Наша пресуда је да носимо маске, да певамо како нам се каже, да мислимо како нам се каже. Ако нећемо тако, неће ни нас бити. Неће нас бити у свом том већ присутном губљењу идентитета. Хоће ли нас бити ако одемо? То питање можемо оставити као отворено.

slider-gogoland

И тако, опет под утиском онога што је Андраш Урбан способан урадити на позоришној сцени, затичемо исто питање у представи Словенског народног гледалишча из Нове Горице, под симболичним насловом „Постани улична светиљка“. Овај концерт поезије по мотивима дела Сречка Косовела, а у режији Андреја Јуса највише ће питати младог човека: шта он очекује од свог живота? Као и у Урбановој представи, и овде се сусрећемо са певањем и понављањем, а једна од најчешћих синтагми је: ,,Европа умире!“.

Данашњи уметник држава Словена(ца) је окован. Чекамо „новог човека“, чекамо промене које ће нам дати да говоримо, а да се не бојимо, где ће нас гледати и, притом, видети НАС, а не „патњу и срамоту“, коју само ОНИ виде. Од уметика, до човека који се бави другим сферама живота, одрасли смо у робове, робове несвесног. И ова представа опоменуће нас на крваве, титулизиране персоне које се упорно прате у прошлост из које не можемо, јер се бојимо сами бити вође својих живота. ,,Зашто је тешко бити човек?“ – веома често понављано реторичко(или ипак веома директно) питање. Зашто се претварамо у безимене уличне светиљке, које имају само једну сврху, дајући своју светлост свима, без изговорене речи. Ево још једне представе без именовања. Nomen non est omen, али наше речи су битне. „Моја песма је моје лице“ поручује нам Сречко Косовел, а ми га послушајмо, и певајмо из срца, а не како нам се свира. Ансамбл који дочарава ову поезију на начин достојан уметности чине:  Ана Факини, Кристијан Гучек, Миха Немец, Жига Саксида, Марјута Сламич и Владимир Хмељак.

На крају другог дана маратона добићемо нешто другачију поруку од претходне две представе. По мотивима дела Јасмине Резе, Миљан Прљета режира представу „Арт“ у којој и сам глуми, а на сцени му се придружују Милан Лане Гутовић и Небојша Дугалић.

У низу различитих животних ситуација, пред нама су три пријатеља. Или су то пак били. Или ће то тек постати.

Шта чини једног пријатеља? Реч. Рећи, не ћутати. Бити заиста оно што јесмо и волети некога због оног што јесте, а не због оног што ми желимо да буде.

Прихватити различитости које нису штетне по нас, опростити, не подлећи новцу, положају, ономе што друштво каже. Пријатеља поштовати и бити му пријатељ, како у највећем добру, тако и у највећој невољи. Ово је представа о различитости људи, представа о човечности, о времену поштовања пријатеља које не треба бити пролазно, већ вечно, неистрошиво. Чувати пријатељу леђа онда кад он сам не може, кад није ту. Не користити одсуство да би се у леђа забила реч. Укратко, ова јасна седамдесетпетоминутна представа је прича о оном највећем на свету: Пријатељству.

Важност књижевног дела које ће се представити на сцени је, заиста, битна. Реч треба да има тежину, да буде поносни носилац свога значења и да нам још дуго након представе звони у глави, што су дела данашњег дана маратона и приуштила. Али, не заборавимо да та реч не би тако звонила да нема ко да нам је каже. Не само вечерас, већ много пута раније, а много пута и убудуће, глумци ће стати пред нас, рећи нам шта се дешава, викати, знојити се, плакати и смејати се и кад није смешно. Испоштујмо туђе сузе и зној, јер излазивши на сцену небројено пута, они поштују нас и жељу за бољим сутра.

Ауторка: Горица Радмиловић

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *