Mesečeva igra, otuđenost i smrt karaktera

Inspirisana filmom Savršeni stranci (Perfetti sconosciuti) reditelja Paola Đenovezea (tekst Ana Đorđević),predstava Crna kutija u režiji Andreja Nosova premijerno je izvedena 3. novembra 2017. godine na sceni Beogradskog dramskog pozorišta.

Na prvi utisak ne bismo rekli da će radnja imati bilo kakav značajniji tok. Sedmoro veoma bliskih prijatelja (tri para i jedan „samac“), sastaju se na kućnom druženju, odnosno večeri. Već na samom početku predstave, u prvi plan dolazi upotreba mobilnih telefona. Fotografisanje hrane, „selfija“, prostora, naglašava činjenicu na šta se svodi naš život – iako je prisutan veliki broj naših prijatelja (ili makar onih koje tako nazivamo), nismo sposobni bez crne kutije da ostvarimo neku dublju komunikaciju, osim sa svetom koji nije fizički prisutan. Eksponiranost društvenih mreža postala je naša svakodnevnica, a dalji tok radnje ove predstave govori zašto je upravo takav način života pogiban za komunikaciju „uživo“. Zasnovano na činjenici da svi imamo tri života: javni, privatni i tajni1), šta se desi kada dođe do spajanja ta tri? Kao što je rečeno, upotreba mobilnih telefona je naglašena od početka predstave, te jedna od članova društva, domaćica, predlaže da se svi telefoni stave na sto, da se poruke čitaju i pokazuju javno, te da se na pozive odgovara preko spikerfona. Ono što je zaista fascinantno u ovoj predstavi jeste kako radnja eskalira od najmirnijeg, svakodnevnog razgovora, do konflikta koji mogu presuditi o našem celokupnom daljem toku života. Iako je rađena po motivima filma, ovaj tekst za glumce na sceni, verujemo, nije bilo lako napisati. Naglašena kostimografija (Selena Orb) i scenografija (Tamara Branković), savršeno se uklapaju u moderno društvo. Scenografija je mobilna i raspoloživa glumcima da manipulišu njome, te su glumci ti koji pomeraju stolove da bi stvorili prostor u kome se razgovor / rasprava dešava. Sve to veoma je važno da bi tok radnje tekao glatko, koliko god žučno i burno bilo otkrivanje najdubljih, jezivih tajni.

Foto: Mila Pejić

Ono čemu nas je ova predstava najviše naučila jeste koliko smo, pre svega, nepoznati sami sebi. Do otuđenosti je došlo posredstvom razvoja tehnologije, ali zašto smo postali Savršeni stranci u sopstvenoj koži, ostaje pitanje i nakon što se predstava završi. Apsolutno iznenađujuć je dekrešendo kraja ove predstave. Naime, „igra“ čitanja poruka i javljanja se, zapravo, nikada nije desila, te grupa takozvanih najboljih prijatelja nastavlja sa svojim neiskrenim, teškim životima, koje definišu samo postovi na društvenim mrežama.

Sve ovo ne bi bilo istinski naglašeno i osećajno da nije bilo odličnog ansambla i njihove predane glume. Predstava Crna kutija jeste naše buđenje svesti, ukoliko je to ikako moguće, samo ako se usudimo Reći, a ne Napisati.

Autorka: Gorica Radmilović

FUSNOTE:   [ + ]

1. http://latinica.bdp.rs/index.php/predstave/crna-kutija

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *