Koljibabe i ostale srodne pojave

„Ako ćemo pravo, a hoćemo, SVE Koljibabe su JEDAN Koljibaba“
Božidar Knežević, Ilustrovana enciklopedija nestajanja

Najavljujući program za narednu pozorišnu sezonu Srpsko narodno pozorište nedavno je najavilo i eventualnu koprodukciju sa Sterijinim pozorjem na realizaciji teksta Ilustrovana enciklopedija nestajanja Božidara Kneževića. Nakon što je nagrađena na Konkursu Sterijinog pozorja za savremeni dramski tekst 2015. godine,1) ova drama biva objavljena, najpre, u časopisu Scena (broj 1–2, 2016), a potom i u knjizi Nova srpska drama (priredio Zoran Đerić, Sterijino pozorje, 2016). Imajući u vidu nedovoljno premijernih izvođenja tekstova domaćih dramskih autora, ovakav pozorišni projekat svoj značaj bi pokazao ne samo scenskim izvođenjem nagrađenog dramskog teksta (nakon inscenacije drame Olge Dimitrijević Kako je dobro videti te opet), već istovremenim podvlačenjem važnosti i vrednosti domaćeg dramskog individualizma, onog, naime, koji je daleko širi i složeniji od modela koji dominira u pozorištima u Srbiji. Ne zahtevajući veliki ansambl ni tehniku (napomena: Sve likove i pojave na sceni moguće je pokriti sa pet glumaca i malo tehnike), ovaj komad bi odista predstavljao osveženje pozorišnog repertoara, posebno srpske drame na sceni. Diskretno dramski „kreirana atmosfera očekivane kataklizme“ u ovoj drami B. Kneževića može biti definisana kao „istorija nastanka nadasve osobenog klana Koljibaba“ (Željko Hubač, Umesto dramaturše kritike), a svojom dramskom strukturom i originalnošću najavljuje bitne i neizbežne promene i radikalne obnove srpske drame ovog veka.

Nakon dramskih komada Porno, Čovek zvani Če, Dan kada smo se sreli, Božidar Knežević svoj dramski fluid uobličava u drami koja po sižeu i tragovima crnog humora ukazuje na Kovačevićeve Topaloviće i dramu Maratonci trče počasni krug (likovi su npr. malo pokojni i više pokojni). S druge strane, Ilustrovana enciklopedija nestajanja pripada apartnoj vrsti komada koji na jedan specifičan način predstavlja trenutak u kojem se u potpunosti menja/urušava poredak, pokazuje pobedu starog poretka, odnosno etos propušten kroz prizmu pop-kulture 21. veka (M. M. Mađarev, Novo iščitavanje prvonagrađenih drama). Kovačević je u svojim komedijama dao grotesknu sliku palanačkog, balkanskog mentaliteta i naše naravi (ponajpre u Maratoncima); međutim, može se steći utisak da je nova dramska generacija umnogome prihvatila i modifikovala smisao za komično/satirično i savremenost (svevremenost) tematike. Nova srpska drama, ako ćemo pravo (a hoćemo), u stalnom je kvalitativnom i kvantitativnom usponu, intenzivno praćena polemikama i višestranim tumačenjima – ali je istovremeno zaokupljena različitim vidovima našeg mentaliteta. Tumačenje dva različita dramska rukopisa zahteva i različit metodološki pristup, što znači da bi novu srpsku dramu neizostavno trebalo tumačiti s osloncem na nove medije, razumevanjem svega onoga što donosi nova era i novo književno doba. Stoga, dramaturški postupak Božidara Kneževića vrlo je delikatan, ali ne i začuđujući, formiran je na osnovu precizne upućenosti u multimedije, strip, film, performans; ali isto tako u strukture nacionalnog etosa i sve vidove njegovog transformisanja pod pritiskom modernizma.

Dodela Sterijine nagrade za savremeni dramski tekst. Izvor: Arhiva Sterijinog pozorja

Komediografsko-satirična atmosfera očekivane kataklizme u Enciklopediji skrojena je dramskim inovacijama i zavodljivom originalnošću dramske forme; stoga bi najbolje žanrovsko određenje ovog komada, tragom ideje Željka Hubača, bilo sotija. Neobavezno ruho dobro skrojene komedije koje ima alegorijski karakter kritike na teme iz filozofije, morala, političkog ili umetničkog haosa, komična igra koja je u našoj književnosti poznata po Pekićevom delu Na ludom belom kamenu ili Buđenje vampira (druga drama u knjizi U Edenu, na istoku; posvećena Đorđu Leboviću; prvi put izvedeno u Ateljeu 212, 1971. godine). Nije primetna jedino sličnost sa Pekićevim tematskim dramskim opredeljenjem, već se samim naslovom ovaj Kneževićev komad nameće kao dramski dvojnik Pavićevog leksikona, enciklopedijski ustrojenog Hazarskog rečnika. I jedan i drugi, i Pavić i Knežević, govore duhom svoje epohe o nestajanju – Pavić o nestajanju jednog naroda sa istorijske pozornice, Knežević, pak, o nestajanju jednog generacijskog identiteta.2) Prihvatajući ovakav sređeni haos, Božidar Knežević pokazuje da i savremena književnost, na svoj način, traga za svojim enciklopedizmom (doduše, ilustrovanim); tragom enciklopedijski uređenog biblijskog teksta Knežević predstavlja koljibapsko sveto pismo. Parodirajući religijski diskurs i ideju molitve, Kneževićevi likovi izgovaraju molitvu Gušteru naš: „O, gušteri koji ste na nebesima, ne silazite. (..) Jer dole su organizmi. (..) Jer je dole komunikacija. (..) Jer je dole rat. (..) Jer je dole govno. Jer su dole Koljibabe“. Centar pravoslavnog sveta Sveta gora postaje Koljigora (Nacionalni park Koljigora, all inclusive & all exlusive), mesto gde je „nebo visoko, a rupe duboke“. Uprkos parodičnom pristupu, izdvaja se jedan bitan semantički krug – eho tradicije o desnoj (pozitivnoj, čistoj) i levoj (nečistoj, negativnoj) strani, koja dobija svoj puni smisao u zaključku da „zato što vetar uvek duva sa leve strane, sve na Koljigori nagnuto je udesno“.

ENCYCLOPEDIA KOLYBABICA zapodeva igru sa čitaocem tvrdnjom da koljibabe pojedinačno ne postoje, već samo kao deo jedne i jedinstvene višestruke svekoljibapske ličnosti. Njihov broj je beskonačan, nebrojiv; a sa drugim bićima – Drugobabama – oni su u stalnoj živahnoj interakciji. Ta interakcija naziva se rat. Nije slučajno da se na početku drame, ne napuštajući stereotip leksikografske napomene, nalazi i svojevrsna koljibapska genealogija, odnosno spisak Koljibaba i ostalih srodnih pojava: Koljibabe, Drugobabe, Srodni organizmi, Siluete, projekcije i glasovi. Mit o Koljibabama, tj. prvim živim organizmima na Zemlji i jedinim inteligentnim humanoidima, pripoveda Odisej (koljibapski krvnik i ljubavnik), pokazujući pritom slajdove na projektoru (primitivnom nastavnom sredstvu i samostalnom simultanom prevodiocu) i pripovedajući ironijski ustrojenu i duhovitu priču o nastanku Koljibaba. Ilustracije i „slajdovi“ javljaju se kao svojevrsni komentari dijaloga, koje odlikuje, pre svega, istančan humor i beketovski intonirani intenzitet. Humor se javlja u obliku suptilnih i prenaglašenih komentara, jezičkih ili situacionih noviteta: npr. na sredini sobe stoji veliki nadgrobni spomenik koji podseća na stećak, na kojem piše: Deda Koljibaba (1941–2000); babina invalidska kolica su nabudžena sa nekim frankeštajnovski nakalemljenim dodacima, baba je sigurna da je đavo lokalna linija, žena „niskog morala“ samu sebe imenuje kao „tržišno orijentisanu“ itd.

Apsurdna dramska situacija o Koljibabama završava se tako što najstarija Koljibaba postane najmlađa i jedina i u kolicima se vine u vazduh, u nebo. Koljibabe lete u nebo Božidara Kneževića i Crveni petao leti prema nebu Miodraga Bulatovića imaju izvesnih razlika: dok je kod Bulatovića taj let metafizičko cepanje jednog (Muharem i petao su jedna duša i dva tela), kod Kneževića ovaj let Babe Koljibabe (koji podseća na vožnju panoramskim liftom) podrazumeva povratak u zavičaj jer oni su na ovu planetu stigli sa dalekih zvezda, bežeći od arhineprijatelja. Uprkos nihilistički intoniranom kraju-apokalipsi (apocalyptica colybabica – ili, ako ćemo pravo – kraj), moguće je i drugačije, optimističnije konotirano tumačenje. Jer sve što je nekad potrebno jeste da stignemo na našu planetu.

Autorka: Milena Kulić 

FUSNOTE:   [ + ]

1. Žiri konkursa Sterijinog pozorja radio je u sastavu Željko Hubač, dramski pisac (predsednik), Dragana Bošković, pozorišna kritičarka i Igor Burić, pozorišni kritičar.
2. Primetna je još jedna sličnost sa Pavićevim tekstom. U zavičaju Koljibaba, na Koljigori, nalazi se jedan kavez, a u kavezu nalazi se knjiga, skrivena od ljudi jer je opasna  (u njoj su činjenice). I kod Pavića knjige mogu da budu opasne. Reč može da bude životorodna, ali, u isto vreme, tekst može da bude smrtovnosan i otrovan. Upravo od takvog slovnog materijala bio je tvoren predak Pavićevog romana, dakle Hazarski rečnik iz 1691. (jedan primerak otisnut otrovnom štampanom bojom).

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *