Кољибабе и остале сродне појаве

„Ако ћемо право, а хоћемо, СВЕ Кољибабе су ЈЕДАН Кољибаба“
Божидар Кнежевић, Илустрована енциклопедија нестајања

Најављујући програм за наредну позоришну сезону Српско народно позориште недавно је најавило и евентуалну копродукцију са Стеријиним позорјем на реализацији текста Илустрована енциклопедија нестајања Божидара Кнежевића. Након што је награђена на Конкурсу Стеријиног позорја за савремени драмски текст 2015. године,1) ова драма бива објављена, најпре, у часопису Сцена (број 1–2, 2016), а потом и у књизи Нова српска драма (приредио Зоран Ђерић, Стеријино позорје, 2016). Имајући у виду недовољно премијерних извођења текстова домаћих драмских аутора, овакав позоришни пројекат свој значај би показао не само сценским извођењем награђеног драмског текста (након инсценације драме Олге Димитријевић Како је добро видети те опет), већ истовременим подвлачењем важности и вредности домаћег драмског индивидуализма, оног, наиме, који је далеко шири и сложенији од модела који доминира у позориштима у Србији. Не захтевајући велики ансамбл ни технику (напомена: Све ликове и појаве на сцени могуће је покрити са пет глумаца и мало технике), овај комад би одиста представљао освежење позоришног репертоара, посебно српске драме на сцени. Дискретно драмски „креирана атмосфера очекиване катаклизме“ у овој драми Б. Кнежевића може бити дефинисана као „историја настанка надасве особеног клана Кољибаба“ (Жељко Хубач, Уместо драматурше критике), а својом драмском структуром и оригиналношћу најављује битне и неизбежне промене и радикалне обнове српске драме овог века.

Након драмских комада Порно, Човек звани Че, Дан када смо се срели, Божидар Кнежевић свој драмски флуид уобличава у драми која по сижеу и траговима црног хумора указује на Ковачевићеве Топаловиће и драму Маратонци трче почасни круг (ликови су нпр. мало покојни и више покојни). С друге стране, Илустрована енциклопедија нестајања припада апартној врсти комада који на један специфичан начин представља тренутак у којем се у потпуности мења/урушава поредак, показује победу старог поретка, односно етос пропуштен кроз призму поп-културе 21. века (М. М. Мађарев, Ново ишчитавање првонаграђених драма). Ковачевић је у својим комедијама дао гротескну слику паланачког, балканског менталитета и наше нарави (понајпре у Маратонцима); међутим, може се стећи утисак да је нова драмска генерација умногоме прихватила и модификовала смисао за комично/сатирично и савременост (свевременост) тематике. Нова српска драма, ако ћемо право (а хоћемо), у сталном је квалитативном и квантитативном успону, интензивно праћена полемикама и вишестраним тумачењима – али је истовремено заокупљена различитим видовима нашег менталитета. Тумачење два различита драмска рукописа захтева и различит методолошки приступ, што значи да би нову српску драму неизоставно требало тумачити с ослонцем на нове медије, разумевањем свега онога што доноси нова ера и ново књижевно доба. Стога, драматуршки поступак Божидара Кнежевића врло је деликатан, али не и зачуђујући, формиран је на основу прецизне упућености у мултимедије, стрип, филм, перформанс; али исто тако у структуре националног етоса и све видове његовог трансформисања под притиском модернизма.

Додела Стеријине награде за савремени драмски текст. Извор: Архива Стеријиног позорја

Комедиографско-сатирична атмосфера очекиване катаклизме у Енциклопедији скројена је драмским иновацијама и заводљивом оригиналношћу драмске форме; стога би најбоље жанровско одређење овог комада, трагом идеје Жељка Хубача, било сотија. Необавезно рухо добро скројене комедије које има алегоријски карактер критике на теме из филозофије, морала, политичког или уметничког хаоса, комична игра која је у нашој књижевности позната по Пекићевом делу На лудом белом камену или Буђење вампира (друга драма у књизи У Едену, на истоку; посвећена Ђорђу Лебовићу; први пут изведено у Атељеу 212, 1971. године). Није приметна једино сличност са Пекићевим тематским драмским опредељењем, већ се самим насловом овај Кнежевићев комад намеће као драмски двојник Павићевог лексикона, енциклопедијски устројеног Хазарског речника. И један и други, и Павић и Кнежевић, говоре духом своје епохе о нестајању – Павић о нестајању једног народа са историјске позорнице, Кнежевић, пак, о нестајању једног генерацијског идентитета.2) Прихватајући овакав сређени хаос, Божидар Кнежевић показује да и савремена књижевност, на свој начин, трага за својим енциклопедизмом (додуше, илустрованим); трагом енциклопедијски уређеног библијског текста Кнежевић представља кољибапско свето писмо. Пародирајући религијски дискурс и идеју молитве, Кнежевићеви ликови изговарају молитву Гуштеру наш: „О, гуштери који сте на небесима, не силазите. (..) Јер доле су организми. (..) Јер је доле комуникација. (..) Јер је доле рат. (..) Јер је доле говно. Јер су доле Кољибабе“. Центар православног света Света гора постаје Кољигора (Национални парк Кољигора, all inclusive & all exlusive), место где је „небо високо, а рупе дубоке“. Упркос пародичном приступу, издваја се један битан семантички круг – ехо традиције о десној (позитивној, чистој) и левој (нечистој, негативној) страни, која добија свој пуни смисао у закључку да „зато што ветар увек дува са леве стране, све на Кољигори нагнуто је удесно“.

ENCYCLOPEDIA KOLYBABICA заподева игру са читаоцем тврдњом да кољибабе појединачно не постоје, већ само као део једне и јединствене вишеструке свекољибапске личности. Њихов број је бесконачан, небројив; а са другим бићима – Другобабама – они су у сталној живахној интеракцији. Та интеракција назива се рат. Није случајно да се на почетку драме, не напуштајући стереотип лексикографске напомене, налази и својеврсна кољибапска генеалогија, односно списак Кољибаба и осталих сродних појава: Кољибабе, Другобабе, Сродни организми, Силуете, пројекције и гласови. Мит о Кољибабама, тј. првим живим организмима на Земљи и јединим интелигентним хуманоидима, приповеда Одисеј (кољибапски крвник и љубавник), показујући притом слајдове на пројектору (примитивном наставном средству и самосталном симултаном преводиоцу) и приповедајући иронијски устројену и духовиту причу о настанку Кољибаба. Илустрације и „слајдови“ јављају се као својеврсни коментари дијалога, које одликује, пре свега, истанчан хумор и бекетовски интонирани интензитет. Хумор се јавља у облику суптилних и пренаглашених коментара, језичких или ситуационих новитета: нпр. на средини собе стоји велики надгробни споменик који подсећа на стећак, на којем пише: Деда Кољибаба (1941–2000); бабина инвалидска колица су набуџена са неким франкештајновски накалемљеним додацима, баба је сигурна да је ђаво локална линија, жена „ниског морала“ саму себе именује као „тржишно оријентисану“ итд.

Апсурдна драмска ситуација о Кољибабама завршава се тако што најстарија Кољибаба постане најмлађа и једина и у колицима се вине у ваздух, у небо. Кољибабе лете у небо Божидара Кнежевића и Црвени петао лети према небу Миодрага Булатовића имају извесних разлика: док је код Булатовића тај лет метафизичко цепање једног (Мухарем и петао су једна душа и два тела), код Кнежевића овај лет Бабе Кољибабе (који подсећа на вожњу панорамским лифтом) подразумева повратак у завичај јер они су на ову планету стигли са далеких звезда, бежећи од архинепријатеља. Упркос нихилистички интонираном крају-апокалипси (apocalyptica colybabica – или, ако ћемо право – крај), могуће је и другачије, оптимистичније конотирано тумачење. Јер све што је некад потребно јесте да стигнемо на нашу планету.

Ауторка: Милена Кулић 

ФУСНОТЕ:   [ + ]

1. Жири конкурса Стеријиног позорја радио је у саставу Жељко Хубач, драмски писац (председник), Драгана Бошковић, позоришна критичарка и Игор Бурић, позоришни критичар.
2. Приметна је још једна сличност са Павићевим текстом. У завичају Кољибаба, на Кољигори, налази се један кавез, а у кавезу налази се књига, скривена од људи јер је опасна  (у њој су чињенице). И код Павића књиге могу да буду опасне. Реч може да буде животородна, али, у исто време, текст може да буде смртовносан и отрован. Управо од таквог словног материјала био је творен предак Павићевог романа, дакле Хазарски речник из 1691. (један примерак отиснут отровном штампаном бојом).

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *