Kolektivitet na delu

16. međunarodni simpozijum pozorišnih kritičara i teatrologa1)

Ovogodišnji Međunarodni simpozijum pozorišnih kritičara i teatrologa, čiji su organizatori Sterijino pozorje i Međunarodna asocijacija pozorišnih kritičara, održan je 1. i 2. juna u Kulturnom centru Novog Sada. Simpozijum je bio posvećen temi „Kolektiv na delu: ispitivanje kolektiviteta u savremenom teatru“, odnosno istraživanju različitih načina na koje pozorište i performans „dekonstruišu, preispituju i konceptualizuju kolektivitet“. Izlagali su učesnici iz Velike Britanije, Kazahstana, Italije, Kanade, Crne Gore, Makedonije i Srbije, a sesijama su predsedavali Dijana Demijan Martin i Bojana Janković. Dijana Demijan Martin, na samom početku, istakla je kolektivitet kao važan društveni, sociološki, lokalni i globalni problem, jasno povezan sa „modernističkim i postmodernističkim praksama“; dok je Bojana Janković, potom, podsetila prisutne da je Sterijino pozorje osnovano pre 63 godine i da su se od tada država i umetnički kontekst mnogo promenili, ali da je koncept Sterijinog pozorja sada, kao i na samom početku, posvećen srpskom dramskom tekstu.

Uvodno izlaganje održao je umetnički direktor Bitefa prof. dr Ivan Medenica, koji je istakao da je ovo najstariji simpozijum internacionalnog karaktera, koji se gotovo pola veka održava u okviru Pozorja. Nabrojavši relevantnije učesnike na ovom Simpozijumu od samog osnivanja, Medenica je ukazao na značaj simpozijuma u svetlu svetske teatrologije. Zahvalivši se prisutnom direktoru Sterijinog pozorja Miroslavu Radonjiću i Dušani Todorović, Medenica je zvanično otvorio 16. Međunarodni simpozijum pozorišnih kritičara i teatrologa.

O temi „Kolektiv na delu: rad, teatar i performans“ govorili su Eliza Livergant (Velika Britanija), Biljana Dimitrova, Biljana Miteva i Ivana Nelkovska (Makedonija), dok je sesijom predsedavala Ivana Ivković. Eliza Livergant, prof. drame na fakultetu u Londonu, izlagala je rad „Na marginama kolektivnog rada: novi radovi i štrajk“. Interesantno izlaganje upotpunjeno je namerom da se razmisli o privatnom i kolektivnom prostoru kao zajedničkom, te tvrdnjom da je reč o kompleksnoj sociološkoj formi koja je produkt ozbiljnih teatroloških procesa. Jedna od ključnih tema, tj. prva beleška na margini, bila je definisanje New Work koncepta, na osnovu iskustva stečenom u Londonu. U ovom izlaganju postavljeno je pitanje našeg razumevanja kolektiviteta kada govorimo o pozorištu i performansu, kao i o poziciji kulturnog radnika, tj. radnika u kulturi.

Biljana Dimitrova, Biljana Miteva i Ivana Nelkovska iz Makedonije izlagale su o nezavisnom pozorištu za decu i omladinu u Makedoniji, odnosno o samoodrživosti kao glavnom protagonisti njegovog opstanka. Kolektiv Veternica mišljenja je da deca moraju biti ravnopravni sa odraslima, da zajedno dele odgovornost i da budu uključeni u kolektiv. Podsticanjem kritičkog mišljenja, ističe Biljana Dimitrova, deca ubrzo ulaze u kolektiv, te projekat „Od dece – deci“, ubrzo postaje „Od nas – vama“. Koncept pionirske solidarnosti, poštovanja i odgovornosti veoma je važan pri uključivanju mlađih u kolektiv, zaključuju gošće iz Makedonije.

Predavanje Brajsa Lisa, sa londonskog univerziteta, imalo je temu „Kontrajavnosti izazivaju tako mnogo nevolja: kolektivitet i mučna participacija“. Baveći se, najpre, režijama Olivera Frljića i njegovim gostovanjem u Poljskoj, Lis je govorio o protestima ispred varšavskog pozorišta nakon predstave Kletve, po motivima drame poljskog autora Stanislava Vispijanskog, napisane 1899. godine. Tumačeći sociološki aspekt ovih demonstracija, smatra da odgovor na Frljićevu predstavu mora da se razume u okviru moralne panike i političke cenzure, a ovakav odziv javnosti pokazuje da „pozorište jeste bitno“. Lis je poželeo da bude deo tog protestnog kolektiva, da se „materijalizuje pozorišni diskurs i da budemo svi aktivni akteri“. Razmišljajući o kontrajavnosti, on ističe razliku između moći i autoriteta, te smatra da brehtovske forme epskog pozorišta kroz kapitalističku proizvodnju mora da nađe nove pretpostavke za politički diskurs. „Kontrajavnost je svesna podređenosti dominantnoj publici“, zaključuje Lis. Pad krsta u predstavi Kletva i pojava poljskog orla u pozadini predstavlja neku vrstu katarze sekularnom društvu, dok se pojedinačno gase sve sijalice koje osvetljavaju nacionalni simbol. „Ovo je snažan gest protiv nacionalnog, ali ideja javne debate ostaje u granicama religijske debate. Pozorišna kritika je imala religiozno polazište kao početnu tačku jer su tvrdili da je ovo pseudoumetnost koja nije pozorišna umetnost“. Potreba da se osudi Kletva u Poljskoj u pitanje dovolji i samo pozorište, a Brajs Lis čvrsto brani stav da „političari i radikalni levičari nisu u stanju da zaključe šta je pozorište – to treba da bude ostavljeno pozorišnim radnicima jer samo oni znaju šta je pozorište“.

Druga sesija: Institucija u krizi

Druga sesija na Simpozijumu bavila se temom: „Institucija u krizi: konflikt i saradnja“, a moderatorka je bila Anet Tereza Petersen. Irina Antonova je svoje izlaganje posvetila nezavisnom festivalu izvođačkih umetnosti, odnosno prostoru novog pozorišnog kolektiviteta u Kazahstanu. Pozorište nakon revolucije postalo je deo ideološkog sistema, navodi Irina Antonova, a položaj kulture ponižavajući, budući da privatna pozorišta ni u čemu ne podižu želju za kulturom među mlađim ljudima. „Tu leži osnovni problem pozorišta u Kazahstanu – ne postoji pozorišni sluh pozorišne kritike“, zaključuje svoje izlaganje Irina Antonova.

Istraživanje Sajmona Džejmsa Holtona iz Velike Britanije bilo je posvećeno institucionalizovanju radikalnog i radikalizaciji institucije, praksama kolektivnog rada i njihovom potencijalu za ravnopravnije institucije pozorišta i performansa. Baveći se mogućnostima ostvarivanja radikalne estetike, tj. radikalnih estetskih praksi, Holton je istraživao takve uticaje na pozorišne institucije. „Reč kolektiv se koristi u neoliberalizmu, kao i u kapitalizmu, te stoga moramo da budemo pažljivi kada koristimo tu reč“. Holton je istakao kritički kolektiv koji je svestan prošlosti i svih grešaka u prošlosti, te je upravo kritički kolektiv ono što ga najviše interesuje. Da bi takav kolektiv bio moguć potrebno je radikalizovati sve politike i podsticati egalitarističke prakse.

O pozorišnoj kritici na internetu, odnosno o vezi virtuelne zajednice i kritičkog dijaloga društvenih medija govorio je Serđo Lo Gato, pozorišni kritičar koji drži radionice pozorišne kritike na univerzitetu u Rimu. Njegovo istraživanje je umnogome posvećeno metodološkim aspektima pozorišne kritike, ali i distribuciji kritike na internetu i društvenim mrežama. Izazovi nove digitalne metodologije podstakle su ga da organizuje panel posvećen instituciji u krizi. Kako virtuelne zajednice kao kolektivi postavljaju izazove ustanovljenim institucijama, vrlo je teško prepoznati kritičara kao profesiju, posebno u internet svetu, gde se kritičareva uloga menja unutar pozorišnog sistema, odnosno preispituje se tradicionalni poziv pozorišnog kritičara. Postavlja se pitanje: kako internet diskurs utiče na ton i stil pozorišne kritike? Lo Gato ističe društvene mreže kao „odličan forum koji uključuje i život i tehnologiju i spaja u jedan proces“. U ovaj razgovor se uključila i Nataša Nelević iz Crne Gore ističući domokratizaciju kritičke misli do koje dolazi u veb svetu, a Ivan Medenica je postavio pitanje o izazovima na internetu i razlikama između bloga, sajta, fejsbuk komentara i veb magazina. Razgovor o virtuelnoj zajednici i kritičkom dijalogu zaključila je Bojana Janković ističući da često na autorskim blogovima možemo pročitati profesionalne pozorišne kritike, a u potvrđenim časopisima kritike koje su pisane bez profesionalnog moralnog standarda.

Temom „Kolektivni identiteti, globalne tenzije“ bavili su se Nojal Kolin (Velika Britanija) i Nataša Nelević (Crna Gora), dok je Madhav Vaze sa temom „Kolektivni teatar i indijska scena“, iako najavljen, izostao sa simpozijuma. Nojal Kolin se bavila praktikovanjem otelotvorenog kolektiviteta u post-fordističkom društvu. Mišljenja je da je „revolucionarni potencijal u savremenom društvu podriven samim neoliberalizmom, umesto da u revoluciji razdor rezultira u prezentaciji moći“. Baveći se načinom na koji otelotvorene prakse ukazuju na promene između individue i kolektiva, Nojal Kolin istražuje ideologiju koja je osnova za savremeno okruženje i uticaje neoliberalnih apsekata na pozorišno stvaranje. Pažnja je, najpre, usmerena na pojavu otelotvorenog kolektiviteta u kontekstu umetničke kooperacije, koja se može naći u formi plesa, a pojam „socijalne koreografije“ je tu da predstavi uvežbavanje kolektivne zajednice. „Praktikovanje kolektiviteta ima potencijal da ukine normativne procedure“, zaključuje svoje izlaganje.

Nataša Nelević izložila je svoj rad „Pozorište grada – zadnja linija odbrane“. Istakavši da „grad i gradska zajednica imaju izuzetno važnu ulogu u savremenim debatama o mogućnosti uspostavljanja humanih oblika zajedništva“, ulogu Grada pokazala je na primeru triju predstava: Neoplanta (Novosadsko pozorište, po motivima romana Lasla Vegela, režirao Andraš Urban), KoTo(R) o Kotoru (dokumentaristički i aktivistički pozorišni projekat u produkciji NVO Expeditio iz Kotora, uz rediteljsko vođstvo Petra Pejakovića) i Moja fabrika (Bosansko narodno pozorište iz Zenice). Nataša Nevelić je pokazala da pozorište ima potencijal da učestvuje u debatama o novim oblicima zajedništva i da se „pozorišnim jezikom o tome može govoriti savremeno, legitimno i uzbudljivo“, a ove predstave mogu označavati „tačke otpora anti-civilizacijskom urušavanju gradskih zajednica, mesta uspostavljanja novih iskustava neposredne, produktivne, žive zajednice i argumente vitalnog učešća pozorišta u raspravama o budućnosti ljudske društvenosti“. Baveći se „glavnim junakom“ – Gradom, Nataša Nelević je pokušala da odredi na koji način se fenomen grada odnosi na kolektivitet. Urbana društvenost je interesantna sa perspektive kolektiviteta, i ima mogućnosti u savremenim debatama, ne samo u pozorištu, već i u političkim diskursima, gde se javlja lokalna zajednica kao neposredna društvenost. „Grad nije sećanje ili društveno osećanje, grad je glavni junak ovih predstava“, zaključila je Nataša Nelević.

Prvi dan 16. Međunarodnog simpozijum pozorišnih kritičara i teatrologa završen je najavom tema narednih sesija: „Autorstvo – (problemi) kolektivnog stvaranja“, „Individualno kao kolektivno – usamljeni izvođači“ i „Nov pogled na publiku: javnost(i) i participacija“.

Foto: Dušana Todorović

Treća sesija: Autorstvo – (problemi) kolektivnog stvaranja

Prvi panel drugog dana Simpozijuma imao je temu „Autorstvo: (problemi) kolektivnog stvaranja“, a učestvovali su Nataša Govedić (Hrvatska), Anet Teresa Peterson (Norveška) i Vlatko Ilić (Srbija). Bojana Janković je pročitala rad Nataše Govedić, koji je posvećen pregovaranju vlastitosti i vlasništva tokom autorske izvedbe. Autorstvo unutar autorskog projekta javno reflektuje kako intimne tako i političke osobine svih učesnika, a autorski projekat je definisan kao metodologijska maska glumljenog kolektivizma. Zajedničko autorstvo se, najčešće, projektuje kroz prikupljanje pozorišnog materijala, da bi se pred premijeru ipak pristupilo pojedinačnom autorstvu. Često autorski projekat možemo tumačiti i kao zajedničko glumačko autorstvo, ali se stiče utisak da reditelji najčešće izbegavaju da potpišu glumca kao autora projekta. „Pozorište pati od hroničkog nedostatka kritičke autorefleksije“, svojevrsni je zaključak rada Nataše Govedić.

Anet Tereza Peterson, pozorišni i plesni kritičar, istakla je da je uloga pozorišnog kritičara negde između akademika i novinara, te da se kritičar „često oseća da sedi na dve stolice ili između te dve stolice“. U nastavku izlaganja bilo je reči o izborima koje kritičari imaju, gde će i šta objavljivati, ali je neosporno da je pozorišni kritičar neizbežan deo konverzacije, samim tim što se može pojaviti i u dnevnim ili nedeljnim novinama. Oslanjajući se na Aksela Andersona, kada definiše „lenji kustoski pristup kritici“, tj. opredeljenje kritičara da pišu o velikim predstavama i rediteljima i istovremeno održavaju imidž i ideal i pozorišta i njih samih. „Ako umetnici mogu sve što rade da nazovu umetnošću, onda mogu ja sve što napišem da nazovem kritikom“, istakla je Anet Tereza, citirajući jednu kustoskinju. Postavlja se pitanje: da li je moguće da se kolektivno napiše jedan tekst, a da se ne čuju različiti glasovi? „Pozorišna kritika je nešto što se teško definiše i to postaje sve teže“, ističe Anet Tereza, podsećajući još jednom na Aksela Andersona, pričajući o prostoru za pozorišnu kritiku.

Vlatko Ilić iz Beograda izložio je rad „Participativna umetnost i pitanje autentičnosti“, u najvećoj meri oslanjajući se na zaključke Kler Bišop, zbog pokušaja „uspostavljanja geneze participativne umetnosti kroz čitav 20. vek”. Kler Bišop problem vrednovanja participira između društvene uloge umetnosti i estetske vrednosti, a Ilić dodaje da je, takođe, dominantna tržišna vrednost. Pitanje autentičnosti u kolektivu, tj. „deleginaro izvođenje“ (Bišop), mnogo je važnije pitanje od pitanja autorstva, o čemu je vrlo teško govoriti bez konteksta poznog kapitalizma i neoliberalizma, tj. bez govora o autorskim pravima. Podela između političkih i estetskih efekata je neodrživa, ali je vidljivo kod participativne umetnosti jer se i danas oslanjamo na staru pojmovnu hipotetičku aparaturu kada govorimo o umetnosti. U tom smislu, kada govorimo o kritičkom mišljenju ili kritici kao praksi, moramo da razmislimo o praksi kojom nastupamo, kako Derida predlaže, tj. moramo da dođemo do redefinisanja postojećih pojmova ili da proizvedemo nove jezičke mogućnosti, posebno kada je reč o participativnoj umetnosti.

Glavno predavanje drugog dana Simpozijuma održala je Irena Ristić, a tema je bila „O ljubaznosti i zajedništvu: skrivene političe moći pozorišnih reditelja“. Interaktivno i vrlo interesantno predavanje, započeto je isticanjem Irene Ristić da je dok je radila kao reditelj, volela da posmatra predstavu iza poslednjeg reda u pozorištu kao „konstruktor velikih stidova“, tj. posmatrajući one koji posmatraju postaje deo kolektiva. Reditelj ostaje „izdvojeni pojedinac, nevidljiv po sopstvenom nahođenju“, na neki način je to mesto „varijabilo, tako da u toku procesa rada stalno varira, i obavezuje da promišljamo ulogu reditelja za razvoj zajedništva“. Izdvojenost pojedinca u društvu nije odlika samo reditelja, već svih lidera, a Irena Ristić ističe da je to veoma važno kada govorimo o izvođačkim umetnostima jer dolazi iz „strukture, relacije, a ne iz zbira elemenata“. Da li reditelji mogu da utiču na uslove rada tokom pozorišnog procesa koji vode? Na koji način se razume odgovornost za izgradnju zajedničkog? Kakvi su stavovi reditelja o političkim odgovornostima za eventualne promene?

„Mi svi vodimo tajne ljubazne živote“, zaključuje Irena Ristić kada govori o ljubaznosti, „ukida se ljubaznost zato što je subverzivna, pretpostavlja da živimo na osnovu simpatijskih naklonosti, što nam omogućuje konstrukciju zajedničkog“. To je razlog zašto reditelji ne smeju da budu ljubazni jer može poremetiti uslove proizvodnje koji je zasnovan na transplataciji. „Političnost pozorišnih reditelja je sakrivena u njihovoj ljubaznosti“, ističe Irena Ristić, a neprijatelji ljubaznosti su sentimentalnost i nostalgija, a ne mržnja. Ljubaznost je vezana za naše preživljavanje, a ljubazno je videti ljude ne onakvima kakvi nam se sviđaju, već onakvi kakvi oni jesu. „Jedino kroz mržnju odnosi među ljudima mogu se smestiti iz fantazije u realnost“. Scena treba da „postane plato dijalektičkog osporavanja političkog sudara“, a grupni rad je uvek zajednička svojina. Takav pristup podrazumeva viši stepen odgovornosti kod reditelja, a ljubaznost postaje „oruđe promišljanja“. Pozorište je umetnost odnosa unutar kolektiva, stoga bi „promena koja potiče od samih reditelja, mogla da bude put za konstituisanje zajedništva“, zaključila je Irena Ristić svoje izlaganje.

Četvrta sesija: Individualno kao kolektivno

Četvrtom sesijom je predsedavala Bojana Janković, a o usamljenim izvođačima i višestrukim likovima govorili su Dajana Ho (Srbija), Ejlem Ezder (Turska) i Ivana Jarčevska (Makedonija). Dajana Ho je predstavila projekat Dajana Ho i sinovi (pre-sabiranje jedne neizvesne budućnosti). Nastavljajući se na predavanje Irene Ristić o ljubaznosti, iznesen je apstrakt o radu 12 alteroida – efemernih fenomena koji nisu fizički fiksirini. Jedan od najmlađih sinova, tj. jedan alteroid – Work in progress – predstavljen je učesnicima kroz jednu vrstu performativne igre i upoznavanja. Pitanje koje je postavio jedan od sinova jeste: koja je najgora stvar koju si uradio kao individua da bi bio deo kolektiva?

Ejlem Ezdar se bavila, takođe, novim doživljajem kolektiviteta, ali ovog puta u turskom teatru. Definisanje samoće i usamljenosti na sceni bilo je osnovno polazište izlaganja Ejlem Ezdar, te je kontekstualizovala monodramu u mogućnostima i zahtevima kolektiviteta. Narativ u monodramama se izvodi bez rekvizita i scenografije – a to vidi kao „novo pozorišno iskustvo u turskom pozorištu“ jer je monodrama „mogućnost da se doživi nova estetska forma formu koja se uobličuje, kako u singularnoj, tako u pluralnoj formi“. Usamljeni izvođači su primer izolacije, a glumac je sam na praznoj bini i igra usamljenog junaka. Pojavu većeg broja monodrama ona vidi kao „simptom društveno-ekonomske situacije u Turskoj jer ne postoji puno mogućnosti za dijalog“, ali je Ejlem Ezdar, ipak, mišljenja da to nije dovoljno objašnjenje. To objašnjenje ona dopunjuje činjenicom da se „bina sužava i da se dešavaju promene“, a monodrame se pojavljuju zbog želje za istraživanjem odnosa čoveka i pozorišta. Ona postavlja pitanje: zbog čega su monodrame popularne u Turskoj? Unutar pozicije usamljenog pojedinca, postavlja se pitanje identiteta, a „narativ samoće se deli sa publikom“, završava Ejlem Ezdar.

Ivana Jarčevska (Makedonija) izložila je rad „Koncept kolektiviteta u makedonskom pozorištu“, istraživajući predstave koje najbolje definištu kolektivitet u Makedoniji. Jarčevska se bavila predstavama: Tek tako ispod oblaka (1994), Antigona u Tehnolendu (1999), Bubnjevi u noći (2008), Kavkaski krug kredom (2010), Ko je pucao 21.? (2014), Solun, grad duhova (2015), Lerin, polja žita, brda krvi (2015), Ajnštajnovi snovi (2015), Antigona i Kreont (2016). Sve ove predstave su igrane na neklasičnim pozorišnim prostorima u Makedoniji, te se i u toj činjenici ogleda kolektivitet kao „nužna i preispituje sadašnjost u različitim aspektima“.

Poslednji panel ovogodišnjeg simpozijuma bio je posvećen temi: „Nov pogled na publiku: javnost(i) i participacija“, a diskusijom je predsedavala Eliza Livergant. Svojim razmišljanjima o kolektivitetu u performativnom kontekstu, ovaj panel je otvorio Nenad Jelisejević iz Slovenije. Kritički kontekstualizovane predstave od strane Teodora Adorna, industrija kulture „razvodnjava“ kritiku i povezuje je sa političkim. U depolitizovanom smislu, termin kolektivitet je neutralan i ne govori o političnosti premda vrlo lako može da se koristi kao lažna zamena. Ono što pozorište može da uradi da bi postalo političko jeste „da stvori prostor  za zajedničku polemiku i moralo bi da se istovremeno reinstitualizuje“, zaključuje Nenad Jelisijević. Koristeći se zaključcima Teodora Adorna i Ransijera, Jelisijević prihvata kolektivitet kao odnos predstave i kolektiva, a izvođenje se pretvara u „jedan prostor koji širi granice uživanja“, te se odstupa od kanona scene i prisutna je želja antiprodukcije da zaustavi produkciju i  reprodukciju koja je tu da stvara višak. Lažna politizacija se može videti, po mišljenju Nenada Jelisejevića, i u „uključivanju publike u proces predstave“, a tu je prisutna nelagoda uključenja u pozorišni kanon. „Zato je neophodno napustiti kanon i istražiti sebe unutar tog kanona“, zaključio je Jelisejević.

Tomaž Krpič iz Slovenije predstavio je slučaj slovenačke pozorišne grupe Via Negativa. Reč je o pozorišnoj trupi koja je napravila bogatu istoriju pozorišnih izvođenja u poslednje dve decenije u Sloveniji. U ovom trenutku je „jedna od najbogatijih slovenačkih pozorišnih projekata“, a pozorište se vidi kao „interpersonalni kontakt, komunikacija sa publikom, socijalno opštenje koje stvara samo pozorište“.

Poslednje izlaganje na simpozijumu izložila je dramaturškinja Ivana Ivković iz Hrvatske o „stvarnom mestu, gde stvarni ljudi idu da rade, i gde njihov rad poprima formu razgovora“, što, zapravo, predstavlja citat iz knjige Strastveni amateri: teatar, komunizam i ljubav (2013, Nicholas Ridout). „Savremena društva širom sveta su prihvatila kulturu individualizma“, započela je svoje izlaganje Ivana Ivković, podsećajući da je neoliberalna politika promenila radnike u kulturi u nesigurne slobodne agente. Postavljeno je veoma važno pitanje: Da li može umetnost, umesto da se bavi politikom, da ponovo podigne sferu kolektiviteta? Pitajući se koje je mesto političnosti u umetnosti, ona ističe da pozorište koje nju interesuje predstavlja mnoštvo, agonistički prostor trenja i dešavanja „sada i ovde“.

Ovakva vrsta razmene iskustava i znanja pozorišnih kritičara i teatrologa važan je radi uspostavljanja određenih merila u normi u budućim određivanjima pojma kolektiviteta. U tom smislu, 16. Međunarodni simpozijum pozorišnih kritičara i teatrologa predstavlja interesantan, inspirativan i veoma važan događaj na ovogodišnjem Sterijinom pozorju.

Autorka: Milena Kulić

FUSNOTE:   [ + ]

1. Duža verzija ovog teksta je objavljena u Biltenu Sterijinog pozorja, br. 8-9, 2018.

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *