Колективитет на делу

16. међународни симпозијум позоришних критичара и театролога1)

Овогодишњи Међународни симпозијум позоришних критичара и театролога, чији су организатори Стеријино позорје и Међународна асоцијација позоришних критичара, одржан је 1. и 2. јуна у Културном центру Новог Сада. Симпозијум је био посвећен теми „Колектив на делу: испитивање колективитета у савременом театру“, односно истраживању различитих начина на које позориште и перформанс „деконструишу, преиспитују и концептуализују колективитет“. Излагали су учесници из Велике Британије, Казахстана, Италије, Канаде, Црне Горе, Македоније и Србије, а сесијама су председавали Дијана Демијан Мартин и Бојана Јанковић. Дијана Демијан Мартин, на самом почетку, истакла је колективитет као важан друштвени, социолошки, локални и глобални проблем, јасно повезан са „модернистичким и постмодернистичким праксама“; док је Бојана Јанковић, потом, подсетила присутне да је Стеријино позорје основано пре 63 године и да су се од тада држава и уметнички контекст много променили, али да је концепт Стеријиног позорја сада, као и на самом почетку, посвећен српском драмском тексту.

Уводно излагање одржао је уметнички директор Битефа проф. др Иван Меденица, који је истакао да је ово најстарији симпозијум интернационалног карактера, који се готово пола века одржава у оквиру Позорја. Набројавши релевантније учеснике на овом Симпозијуму од самог оснивања, Меденица је указао на значај симпозијума у светлу светске театрологије. Захваливши се присутном директору Стеријиног позорја Мирославу Радоњићу и Душани Тодоровић, Меденица је званично отворио 16. Међународни симпозијум позоришних критичара и театролога.

О теми „Колектив на делу: рад, театар и перформанс“ говорили су Елиза Ливергант (Велика Британија), Биљана Димитрова, Биљана Митева и Ивана Нелковска (Македонија), док је сесијом председавала Ивана Ивковић. Елиза Ливергант, проф. драме на факултету у Лондону, излагала је рад „На маргинама колективног рада: нови радови и штрајк“. Интересантно излагање употпуњено је намером да се размисли о приватном и колективном простору као заједничком, те тврдњом да је реч о комплексној социолошкој форми која је продукт озбиљних театролошких процеса. Једна од кључних тема, тј. прва белешка на маргини, била је дефинисање New Work концепта, на основу искуства стеченом у Лондону. У овом излагању постављено је питање нашег разумевања колективитета када говоримо о позоришту и перформансу, као и о позицији културног радника, тј. радника у култури.

Биљана Димитрова, Биљана Митева и Ивана Нелковска из Македоније излагале су о независном позоришту за децу и омладину у Македонији, односно о самоодрживости као главном протагонисти његовог опстанка. Колектив Ветерница мишљења је да деца морају бити равноправни са одраслима, да заједно деле одговорност и да буду укључени у колектив. Подстицањем критичког мишљења, истиче Биљана Димитрова, деца убрзо улазе у колектив, те пројекат „Од деце – деци“, убрзо постаје „Од нас – вама“. Концепт пионирске солидарности, поштовања и одговорности веома је важан при укључивању млађих у колектив, закључују гошће из Македоније.

Предавање Брајса Лиса, са лондонског универзитета, имало је тему „Контрајавности изазивају тако много невоља: колективитет и мучна партиципација“. Бавећи се, најпре, режијама Оливера Фрљића и његовим гостовањем у Пољској, Лис је говорио о протестима испред варшавског позоришта након представе Клетве, по мотивима драме пољског аутора Станислава Виспијанског, написане 1899. године. Тумачећи социолошки аспект ових демонстрација, сматра да одговор на Фрљићеву представу мора да се разуме у оквиру моралне панике и политичке цензуре, а овакав одзив јавности показује да „позориште јесте битно“. Лис је пожелео да буде део тог протестног колектива, да се „материјализује позоришни дискурс и да будемо сви активни актери“. Размишљајући о контрајавности, он истиче разлику између моћи и ауторитета, те сматра да брехтовске форме епског позоришта кроз капиталистичку производњу мора да нађе нове претпоставке за политички дискурс. „Контрајавност је свесна подређености доминантној публици“, закључује Лис. Пад крста у представи Клетва и појава пољског орла у позадини представља неку врсту катарзе секуларном друштву, док се појединачно гасе све сијалице које осветљавају национални симбол. „Ово је снажан гест против националног, али идеја јавне дебате остаје у границама религијске дебате. Позоришна критика је имала религиозно полазиште као почетну тачку јер су тврдили да је ово псеудоуметност која није позоришна уметност“. Потреба да се осуди Клетва у Пољској у питање довољи и само позориште, а Брајс Лис чврсто брани став да „политичари и радикални левичари нису у стању да закључе шта је позориште – то треба да буде остављено позоришним радницима јер само они знају шта је позориште“.

Друга сесија: Институција у кризи

Друга сесија на Симпозијуму бавила се темом: „Институција у кризи: конфликт и сарадња“, а модераторка је била Анет Тереза Петерсен. Ирина Антонова је своје излагање посветила независном фестивалу извођачких уметности, односно простору новог позоришног колективитета у Казахстану. Позориште након револуције постало је део идеолошког система, наводи Ирина Антонова, а положај културе понижавајући, будући да приватна позоришта ни у чему не подижу жељу за културом међу млађим људима. „Ту лежи основни проблем позоришта у Казахстану – не постоји позоришни слух позоришне критике“, закључује своје излагање Ирина Антонова.

Истраживање Сајмона Џејмса Холтона из Велике Британије било је посвећено институционализовању радикалног и радикализацији институције, праксама колективног рада и њиховом потенцијалу за равноправније институције позоришта и перформанса. Бавећи се могућностима остваривања радикалне естетике, тј. радикалних естетских пракси, Холтон је истраживао такве утицаје на позоришне институције. „Реч колектив се користи у неолиберализму, као и у капитализму, те стога морамо да будемо пажљиви када користимо ту реч“. Холтон је истакао критички колектив који је свестан прошлости и свих грешака у прошлости, те је управо критички колектив оно што га највише интересује. Да би такав колектив био могућ потребно је радикализовати све политике и подстицати егалитаристичке праксе.

О позоришној критици на интернету, односно о вези виртуелне заједнице и критичког дијалога друштвених медија говорио је Серђо Ло Гато, позоришни критичар који држи радионице позоришне критике на универзитету у Риму. Његово истраживање је умногоме посвећено методолошким аспектима позоришне критике, али и дистрибуцији критике на интернету и друштвеним мрежама. Изазови нове дигиталне методологије подстакле су га да организује панел посвећен институцији у кризи. Како виртуелне заједнице као колективи постављају изазове установљеним институцијама, врло је тешко препознати критичара као професију, посебно у интернет свету, где се критичарева улога мења унутар позоришног система, односно преиспитује се традиционални позив позоришног критичара. Поставља се питање: како интернет дискурс утиче на тон и стил позоришне критике? Ло Гато истиче друштвене мреже као „одличан форум који укључује и живот и технологију и спаја у један процес“. У овај разговор се укључила и Наташа Нелевић из Црне Горе истичући домократизацију критичке мисли до које долази у веб свету, а Иван Меденица је поставио питање о изазовима на интернету и разликама између блога, сајта, фејсбук коментара и веб магазина. Разговор о виртуелној заједници и критичком дијалогу закључила је Бојана Јанковић истичући да често на ауторским блоговима можемо прочитати професионалне позоришне критике, а у потврђеним часописима критике које су писане без професионалног моралног стандарда.

Темом „Колективни идентитети, глобалне тензије“ бавили су се Нојал Колин (Велика Британија) и Наташа Нелевић (Црна Гора), док је Мадхав Вазе са темом „Колективни театар и индијска сцена“, иако најављен, изостао са симпозијума. Нојал Колин се бавила практиковањем отелотвореног колективитета у пост-фордистичком друштву. Мишљења је да је „револуционарни потенцијал у савременом друштву подривен самим неолиберализмом, уместо да у револуцији раздор резултира у презентацији моћи“. Бавећи се начином на који отелотворене праксе указују на промене између индивидуе и колектива, Нојал Колин истражује идеологију која је основа за савремено окружење и утицаје неолибералних апсеката на позоришно стварање. Пажња је, најпре, усмерена на појаву отелотвореног колективитета у контексту уметничке кооперације, која се може наћи у форми плеса, а појам „социјалне кореографије“ је ту да представи увежбавање колективне заједнице. „Практиковање колективитета има потенцијал да укине нормативне процедуре“, закључује своје излагање.

Наташа Нелевић изложила је свој рад „Позориште града – задња линија одбране“. Истакавши да „град и градска заједница имају изузетно важну улогу у савременим дебатама о могућности успостављања хуманих облика заједништва“, улогу Града показала је на примеру трију представа: Неопланта (Новосадско позориште, по мотивима романа Ласла Вегела, режирао Андраш Урбан), КоТо(Р) о Котору (документаристички и активистички позоришни пројекат у продукцији NVO Expeditio из Котора, уз редитељско вођство Петра Пејаковића) и Моја фабрика (Босанско народно позориште из Зенице). Наташа Невелић је показала да позориште има потенцијал да учествује у дебатама о новим облицима заједништва и да се „позоришним језиком о томе може говорити савремено, легитимно и узбудљиво“, а ове представе могу означавати „тачке отпора анти-цивилизацијском урушавању градских заједница, места успостављања нових искустава непосредне, продуктивне, живе заједнице и аргументе виталног учешћа позоришта у расправама о будућности људске друштвености“. Бавећи се „главним јунаком“ – Градом, Наташа Нелевић је покушала да одреди на који начин се феномен града односи на колективитет. Урбана друштвеност је интересантна са перспективе колективитета, и има могућности у савременим дебатама, не само у позоришту, већ и у политичким дискурсима, где се јавља локална заједница као непосредна друштвеност. „Град није сећање или друштвено осећање, град је главни јунак ових представа“, закључила је Наташа Нелевић.

Први дан 16. Међународног симпозијум позоришних критичара и театролога завршен је најавом тема наредних сесија: „Ауторство – (проблеми) колективног стварања“, „Индивидуално као колективно – усамљени извођачи“ и „Нов поглед на публику: јавност(и) и партиципација“.

Фото: Душана Тодоровић

Трећа сесија: Ауторство – (проблеми) колективног стварања

Први панел другог дана Симпозијума имао је тему „Ауторство: (проблеми) колективног стварања“, а учествовали су Наташа Говедић (Хрватска), Анет Тереса Петерсон (Норвешка) и Влатко Илић (Србија). Бојана Јанковић је прочитала рад Наташе Говедић, који је посвећен преговарању властитости и власништва током ауторске изведбе. Ауторство унутар ауторског пројекта јавно рефлектује како интимне тако и политичке особине свих учесника, а ауторски пројекат је дефинисан као методологијска маска глумљеног колективизма. Заједничко ауторство се, најчешће, пројектује кроз прикупљање позоришног материјала, да би се пред премијеру ипак приступило појединачном ауторству. Често ауторски пројекат можемо тумачити и као заједничко глумачко ауторство, али се стиче утисак да редитељи најчешће избегавају да потпишу глумца као аутора пројекта. „Позориште пати од хроничког недостатка критичке ауторефлексије“, својеврсни је закључак рада Наташе Говедић.

Анет Тереза Петерсон, позоришни и плесни критичар, истакла је да је улога позоришног критичара негде између академика и новинара, те да се критичар „често осећа да седи на две столице или између те две столице“. У наставку излагања било је речи о изборима које критичари имају, где ће и шта објављивати, али је неоспорно да је позоришни критичар неизбежан део конверзације, самим тим што се може појавити и у дневним или недељним новинама. Ослањајући се на Аксела Андерсона, када дефинише „лењи кустоски приступ критици“, тј. опредељење критичара да пишу о великим представама и редитељима и истовремено одржавају имиџ и идеал и позоришта и њих самих. „Ако уметници могу све што раде да назову уметношћу, онда могу ја све што напишем да назовем критиком“, истакла је Анет Тереза, цитирајући једну кустоскињу. Поставља се питање: да ли је могуће да се колективно напише један текст, а да се не чују различити гласови? „Позоришна критика је нешто што се тешко дефинише и то постаје све теже“, истиче Анет Тереза, подсећајући још једном на Аксела Андерсона, причајући о простору за позоришну критику.

Влатко Илић из Београда изложио је рад „Партиципативна уметност и питање аутентичности“, у највећој мери ослањајући се на закључке Клер Бишоп, због покушаја „успостављања генезе партиципативне уметности кроз читав 20. век”. Клер Бишоп проблем вредновања партиципира између друштвене улоге уметности и естетске вредности, а Илић додаје да је, такође, доминантна тржишна вредност. Питање аутентичности у колективу, тј. „делегинаро извођење“ (Бишоп), много је важније питање од питања ауторства, о чему је врло тешко говорити без контекста позног капитализма и неолиберализма, тј. без говора о ауторским правима. Подела између политичких и естетских ефеката је неодржива, али је видљиво код партиципативне уметности јер се и данас ослањамо на стару појмовну хипотетичку апаратуру када говоримо о уметности. У том смислу, када говоримо о критичком мишљењу или критици као пракси, морамо да размислимо о пракси којом наступамо, како Дерида предлаже, тј. морамо да дођемо до редефинисања постојећих појмова или да произведемо нове језичке могућности, посебно када је реч о партиципативној уметности.

Главно предавање другог дана Симпозијума одржала је Ирена Ристић, а тема је била „О љубазности и заједништву: скривене политиче моћи позоришних редитеља“. Интерактивно и врло интересантно предавање, започето је истицањем Ирене Ристић да је док је радила као редитељ, волела да посматра представу иза последњег реда у позоришту као „конструктор великих стидова“, тј. посматрајући оне који посматрају постаје део колектива. Редитељ остаје „издвојени појединац, невидљив по сопственом нахођењу“, на неки начин је то место „варијабило, тако да у току процеса рада стално варира, и обавезује да промишљамо улогу редитеља за развој заједништва“. Издвојеност појединца у друштву није одлика само редитеља, већ свих лидера, а Ирена Ристић истиче да је то веома важно када говоримо о извођачким уметностима јер долази из „структуре, релације, а не из збира елемената“. Да ли редитељи могу да утичу на услове рада током позоришног процеса који воде? На који начин се разуме одговорност за изградњу заједничког? Какви су ставови редитеља о политичким одговорностима за евентуалне промене?

„Ми сви водимо тајне љубазне животе“, закључује Ирена Ристић када говори о љубазности, „укида се љубазност зато што је субверзивна, претпоставља да живимо на основу симпатијских наклоности, што нам омогућује конструкцију заједничког“. То је разлог зашто редитељи не смеју да буду љубазни јер може пореметити услове производње који је заснован на трансплатацији. „Политичност позоришних редитеља је сакривена у њиховој љубазности“, истиче Ирена Ристић, а непријатељи љубазности су сентименталност и носталгија, а не мржња. Љубазност је везана за наше преживљавање, а љубазно је видети људе не онаквима какви нам се свиђају, већ онакви какви они јесу. „Једино кроз мржњу односи међу људима могу се сместити из фантазије у реалност“. Сцена треба да „постане плато дијалектичког оспоравања политичког судара“, а групни рад је увек заједничка својина. Такав приступ подразумева виши степен одговорности код редитеља, а љубазност постаје „оруђе промишљања“. Позориште је уметност односа унутар колектива, стога би „промена која потиче од самих редитеља, могла да буде пут за конституисање заједништва“, закључила је Ирена Ристић своје излагање.

Четврта сесија: Индивидуално као колективно

Четвртом сесијом је председавала Бојана Јанковић, а о усамљеним извођачима и вишеструким ликовима говорили су Дајана Хо (Србија), Ејлем Ездер (Турска) и Ивана Јарчевска (Македонија). Дајана Хо је представила пројекат Дајана Хо и синови (пре-сабирање једне неизвесне будућности). Настављајући се на предавање Ирене Ристић о љубазности, изнесен је апстракт о раду 12 алтероида – ефемерних феномена који нису физички фиксирини. Један од најмлађих синова, тј. један алтероид – Work in progress – представљен је учесницима кроз једну врсту перформативне игре и упознавања. Питање које је поставио један од синова јесте: која је најгора ствар коју си урадио као индивидуа да би био део колектива?

Ејлем Ездар се бавила, такође, новим доживљајем колективитета, али овог пута у турском театру. Дефинисање самоће и усамљености на сцени било је основно полазиште излагања Ејлем Ездар, те је контекстуализовала монодраму у могућностима и захтевима колективитета. Наратив у монодрамама се изводи без реквизита и сценографије – а то види као „ново позоришно искуство у турском позоришту“ јер је монодрама „могућност да се доживи нова естетска форма форму која се уобличује, како у сингуларној, тако у плуралној форми“. Усамљени извођачи су пример изолације, а глумац је сам на празној бини и игра усамљеног јунака. Појаву већег броја монодрама она види као „симптом друштвено-економске ситуације у Турској јер не постоји пуно могућности за дијалог“, али је Ејлем Ездар, ипак, мишљења да то није довољно објашњење. То објашњење она допуњује чињеницом да се „бина сужава и да се дешавају промене“, а монодраме се појављују због жеље за истраживањем односа човека и позоришта. Она поставља питање: због чега су монодраме популарне у Турској? Унутар позиције усамљеног појединца, поставља се питање идентитета, а „наратив самоће се дели са публиком“, завршава Ејлем Ездар.

Ивана Јарчевска (Македонија) изложила је рад „Концепт колективитета у македонском позоришту“, истраживајући представе које најбоље дефиништу колективитет у Македонији. Јарчевска се бавила представама: Тек тако испод облака (1994), Антигона у Техноленду (1999), Бубњеви у ноћи (2008), Кавкаски круг кредом (2010), Ко је пуцао 21.? (2014), Солун, град духова (2015), Лерин, поља жита, брда крви (2015), Ајнштајнови снови (2015), Антигона и Креонт (2016). Све ове представе су игране на некласичним позоришним просторима у Македонији, те се и у тој чињеници огледа колективитет као „нужна и преиспитује садашњост у различитим аспектима“.

Последњи панел овогодишњег симпозијума био је посвећен теми: „Нов поглед на публику: јавност(и) и партиципација“, а дискусијом је председавала Елиза Ливергант. Својим размишљањима о колективитету у перформативном контексту, овај панел је отворио Ненад Јелисејевић из Словеније. Критички контекстуализоване представе од стране Теодора Адорна, индустрија културе „разводњава“ критику и повезује је са политичким. У деполитизованом смислу, термин колективитет је неутралан и не говори о политичности премда врло лако може да се користи као лажна замена. Оно што позориште може да уради да би постало политичко јесте „да створи простор  за заједничку полемику и морало би да се истовремено реинституализује“, закључује Ненад Јелисијевић. Користећи се закључцима Теодора Адорна и Рансијера, Јелисијевић прихвата колективитет као однос представе и колектива, а извођење се претвара у „један простор који шири границе уживања“, те се одступа од канона сцене и присутна је жеља антипродукције да заустави продукцију и  репродукцију која је ту да ствара вишак. Лажна политизација се може видети, по мишљењу Ненада Јелисејевића, и у „укључивању публике у процес представе“, а ту је присутна нелагода укључења у позоришни канон. „Зато је неопходно напустити канон и истражити себе унутар тог канона“, закључио је Јелисејевић.

Томаж Крпич из Словеније представио је случај словеначке позоришне групе Via Negativa. Реч је о позоришној трупи која је направила богату историју позоришних извођења у последње две деценије у Словенији. У овом тренутку је „једна од најбогатијих словеначких позоришних пројеката“, а позориште се види као „интерперсонални контакт, комуникација са публиком, социјално општење које ствара само позориште“.

Последње излагање на симпозијуму изложила је драматуршкиња Ивана Ивковић из Хрватске о „стварном месту, где стварни људи иду да раде, и где њихов рад поприма форму разговора“, што, заправо, представља цитат из књиге Страствени аматери: театар, комунизам и љубав (2013, Nicholas Ridout). „Савремена друштва широм света су прихватила културу индивидуализма“, започела је своје излагање Ивана Ивковић, подсећајући да је неолиберална политика променила раднике у култури у несигурне слободне агенте. Постављено је веома важно питање: Да ли може уметност, уместо да се бави политиком, да поново подигне сферу колективитета? Питајући се које је место политичности у уметности, она истиче да позориште које њу интересује представља мноштво, агонистички простор трења и дешавања „сада и овде“.

Оваква врста размене искустава и знања позоришних критичара и театролога важан је ради успостављања одређених мерила у норми у будућим одређивањима појма колективитета. У том смислу, 16. Међународни симпозијум позоришних критичара и театролога представља интересантан, инспиративан и веома важан догађај на овогодишњем Стеријином позорју.

Ауторка: Милена Кулић

ФУСНОТЕ:   [ + ]

1. Дужа верзија овог текста је објављена у Билтену Стеријиног позорја, бр. 8-9, 2018.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *