Кад затаје нерви, позови се на уметност

Пре и него што кажемо нешто о представама последњег дана позоришног маратона у Сомбору, захвалимо се. Захвалимо се Народном позоришту Сомбор што не преже од уметности и ширења уметности. Што несебично омогућава својој публици да припада величини коју ретко која позоришна сцена уме да препозна и са поносом је носи. Надајмо се да ће овај фестивал поживети још дуго, јер заиста – коцку неко мора да баца.

Последњи дан позоришног маратона завршио је како је и почео – хронологијом. Од догађаја XVI века па све до данашњице, завршене музиком и поезијом која уметност чини, четврти дан маратона доноси искуства која је историја преточила у стварност. Прва представа последњег дана, Марија Стјуарт, можда не говори о српској историји, али говори о владавини која је поткована саветима, док ипак једна, свесна себе одлучује у своју корист, па макар зарад одузимања живота крвног сродника. Све то могуће је и данас, јер се пред лепотом лежи, а не клечи, јер приоритети личности и важности превлађују оно заиста битно. У фабулозној изведби Наде Шаргин као краљице Елизабезе као и Сене Ђорђевић у улози Марије Стјуарт, добијамо слику енглеског друштва које пати тек онда када је промена немогућа. Исто као и с почетка маратона, ова представа покушава да предочи грешке које су неминовне, јер народ је потчињен оном ко влада, а не оном ко би требао. Историја сама по себи носи субјективно тумачење, као и уметност, те ова владавина парцијално бива дефинисана као добра и лоша. Међутим, поданици су подељени онако како доликује, или једној или другој краљици, где је броба вечна, нарочито она за сопствени живот.

Извор: Народно позориште Београд

Како је речено, хронолошки поређано, у другој представи рађеној по драми Мирослава Крлеже, У агонији, такође доноси причу о деградацији породичне заједнице која је од самог почетка погрешна. Млада жена, осуђена на живот „грофице“ чији је муж све, само не доследан своје титуле, покушава да оправда његову смрт као најбољи исход. Њен љубавник, пак, не може да поднесе сурову стварност, јер не уме ни сам да процени личност, те се упушта у афере које га само могу дубље затрпати. Он, као Марија Стјуарт на почетку представе, с пола тела је већ у гробу. Његова смрт је неминовна, јер није успео да се избори превасходно за себе и свој интегритет. Као особа која не уме да се смести у једну улогу (или адвоката, или љубавника, па и само човека), он полако нестаје, а његова љубавница, грофица Ленбах ипак не може да још једном трпи поред себе (и под собом) човека који није спреман да подари још један живот. Нарочито је значајан трио који формира ову представу. Марија Вицковић као грофица Ленбах, Радован Вујовић као адвокат/љубавник и Бранко Цвејић као инспектор, али и као писац који говори дидаскалије оригиналне драме, ово дело максимално оживљавају, те трагикомичну, веома успешно успевају, драму грађанског друштва да поставе пред публику.

За крај, публици је дата трагикомедија њене садашњице. Иако је радња првенствено смештена на црногорски простор, приказана је судбина целокупног балканског народа.  Краљевско позориште Зетски дом из Цетиња својом врсном глумом приказује друштво, од најмлађих, до најстаријих нараштаја, њихов менталитет и жеље, док све то пропада у немогућности реализовања због простора на коме се налазе. Традиционално се коси са модерним, поштовања је мало, пропадања много, а све то је заступљено јер смо понекад и сами криви за оно што нам се дешава. Људска рањивост је велика, јер не омогућавамо самима себи да спознамо оно што јесмо, те да деламо у складу са нашим могућностима. Хвала нашим гостима црногорског театра, што доказују да уметност живи, те да уме и даље да примети све оно што нас чини малима и што бисмо требали мењати.

У атмосфери која доликује слављењу овог фестивала, Небојша Дугалић уз помоћ Бориса Пинговића, Нине Ћосић и Воје Савића, музиком, поезијом  и афоризмима, затворио је ово вече кабареом. Уз вечне текстове, публика је испраћена у жељи да се позоришни маратон одржи у животу, онако како маратон то чини са уметношћу.

Традиционално, маратон је затворен цветним ударом и доделом награда најбољима у сезони. Ове године, награда за најбољу глумицу сезоне припала је заслужено Ивани В. Јовановић, а награду за најбољег глумца сезоне добио је Богомир Ђорђевић.

Ауторка: Горица Радмиловић 

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *