ЈЕДНО СВЕТЛО И ОД ТАМНИХ СЕНКИ ЈАЧE

,,Има људи чији је живот тако добро испуњен да нас ни својом смрћу не могу обесхрабрити.“

Иво Андрић

Нажалост, трећи дан позоришног маратона у Сомбору нисмо почели великим говором, већ минутом ћутања – 15.6.2016. на сцени Установе културе „Вук Караџић“ у 55. години живота преминуо је великан нашег глумишта Милорад Мандић Манда. Поменути цитат Иве Андрића нека нас подсети на величину једне уметности која нас својим учињеним делом никад неће напустити. Мандо, почивај у миру.

Трећи дан за редом, почећемо представом ,,What is Europe?“ у режији Андраша Урбана, по мотивима Ласла Вегела, а овог пута у извођењу ансамбла Сцене MESS из Сарајева. Трећи дан Урбан нам јасно подиже руке да сами себи ударимо шамар, кад већ јаме језиком себи копамо. Шта је за нас Европа? Је л’ то заиста наша утопија? Хоће нам дати хлеб? Хоће ли нас питати ко смо? А што нас терају да се одрекнемо нас? Ако је већ тако утопијска, што је смрт над њом вековима? Што се не чују они који умиру? Је л’ Европа тихи метод смрти?

Застаните и приупитајте човека на улици, па оног ко живи са Вама, па и себе сама, ако имате искуство: шта је Југославија? У већини случајева, чућете исти говор. Парафразирам: ,,Никад веће земље од 1941. до сад! Никад нам није било нити ће бити боље! Ко ради, тај и има! Ко хоће школовање, све му се даје! Комшија ми је као брат!“. Па, господо, шта вам се десило?! Све сте грешке преко ноћи видели, јер вам их је у душу упаковао онај, кога сте свесно изабрали да вам са својом позиционарском столицом седи на глави. Јесмо ли ми у бити кварни? „Види како се моли! Стока! Није као ми! Ма шта и се моли јавно, ко то још ради, болесници једни?! А гледај њега што не верује! Па ти си тек болесник! Мој то никад вама не би урадио! Моји су највише страдали! Ма моји су, шта ти знаш, и то највише од руке твојих!“…

Докле планирате да се такмичите коме је горе? До Европе. Зашто? Да нас макар натерају да причамо истим језиком, који није наш. Није лепо чути/читати ово? Изађите, искључите. И све то демонстративно. Вратићете се, кад осетите сва горе наведена питања директно по својој кожи и по кожи своје деце.

Изађите, „господо“, јер театар је светло. Театар је, нарочито данас, тешка и ваша истина.

Истину говорили: Бењамин Бајрамовић, Амар Чустовић, Џенана Џанић, Мирна Кресо, Санин Милавић и Ведрана Сексан.

Шта радите сад, осим што читате ово? Мислите ли о себи? Има ли бога? Ако има, зашто ми је овако? Зашто је мом пријатељу овако? Јесам помоћу њега преживео сву патњу која ми је натоварена на леђа? Зашто ја овај живот трпим и даље ако негде постоји вечни мир, вечна тама? Ко ми(побогу?) упроно пали светло које сам гасим?!

По истоименом делу Кормака Макартија, представа „Воз“, у режији Воје Брајовића који са Сергејем Трифуновићем влада сценом у овој маестралном комаду, вечерас се дубоко урезала у свест сомборске публике.

Црни (Сергеј Трифуновић) је бивши робијаш који на својој души има смрт човека. У једној од својих робијашких догодовштина (јер, јелте, ,,Воли народ робијашке приче више но реч божију!“), и сам Црни заврши на операционом столу и тад чује божији глас. Један човек, несрећне судбине кога смрт прати цео живот, „осуђен“ је да тај живот настави и спречи смрт кад год му се она укаже. И тако, једног сасвим обичног дана, Црни спречава смрт професора Белог, који је наумио да сконча на дан свога рођења.

Сцена: једно Свето писмо, један клавир, једна гитара, један кауч, један сто, један офингер, једно светло(или се бар тако чини на први поглед), две столице различите удобности и два човека, различитих схватања. И док је један захвалан богу, веровању, животу, други тежи скончавању. Шта тера човека да изврши самоубиство? Неверство. У шта? У себе, у оно што је нама свето: поезија, музика, цивилизација, књижевност! Изабрати своју веру, веровати, тежити да се она прикаже у најбољем светлу. Ми сами морамо постати трансмисија наше вере. Два часа верујући човек покушава уверити нихилисту да верује! Мука! Бол! Смех! Оба глумца остварују присан однос са публиком веома лако – сви смо ми неко од ова два човека. И свима нама, некад, треба неко да нам подигне главу са шина и окрене је према светлу. Некад, то није довољно. Кад се светлост у нама угаси, када је неповратна тама оно у шта верујемо, смрт је највећа спас. Зато, оставимо траг. Осветлимо оне које не виде – осветлимо нашим, верујућим, мислима, нашом тачном, разумном речју. „У почетку беше реч“, на крају, беше човек.

,,Људи ретко схватају ко су.“ – истакнута реченица у програму позоришног маратона, али заиста упечатљива порука последње представе Академског руског драмског театра Јошкар-Ола под називом „Војници“ у режији Александра Сучкова, а по мотивима дела Владимира Жербецова. Да би заокружили данашњи дан, и овде се млади људи питају шта учинити од свог живота и своје каријере.

Не посустати, опстати кад је најтеже, бодрити друге, бити пријатељ, бити војник – ово је порука целог трећег дана позоришног маратона, а на нама је да схватимо у шта смо спремни да верујемо, да будемо доследни себе, да прихватимо друге и да зле сенке терамо паливши свако своје светло у овом мрачном 21. веку.

Аутор: Горица Радмиловић

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *