Jedan dokument o Simovićevoj drami

Povodom predstave Putujuće pozorište Šopalović, klasa prof. Jasne Đuričić, Pozorište Promena

Svaki dan proveden u pozorištu za mene je praznik. Nakon uspešno odigrane predstave, kao po pravilu, osećam jedinstvenu i neiskazivu ushićenost zbog prikazanog umetničkog ostvarenja i moći umetnosti u koju verujem. Nakon neuspešne predstave, nejasne režije, neubedljive glume, neiskorišćenog bogatstva književnog teksta ili grube dramatizacije – osećam tugu. Nakon predstave Putujuće pozorište Šopalović, koja je premijerno izvedena 21. februara na Akademiji umetnosti u Novom Sadu, osetila sam se ohrabrenom u teatarskom smislu. Klasa prof. Jasne Đuričić, pod čijom je rediteljskom „palicom“ satkana ova predstava, prikazala je Simovićev komad na nadasve interesantan način, ukidajući granicu ne samo između pozorišta i života, publike i glumaca, već i između književnosti i pozorišta. Čitalac ovih redova može se začuditi te zapitati da li uopšte postoji vidljiva rampa između književnosti i pozorišta, pa autorku teksta, tj. mene oceniti kao vrlo neozbiljnu osobu i nepodobnu da piše o tome. No, ipak, nakon ove predstave u meni ostaje žal zbog činjenice da u pozorištu tog dana nisu sedeli oni koji su ubeđeni da je književnost jedno, a pozorište nešto sasvim drugo. Uprkos ovom ispovednom tonu kojim je započet osvrt na predstavu koju su mladi i talentovani ljudi predstavili publici, pokušaću da tumačenjem književnog diskursa podsetim na ono što nam je prikazano. Ukoliko ovu predstavu označimo kao dokument o svevremenosti i sadržajnosti Simovićevih drama, ovaj tekst bi bio kratak, vrlo subjektivan i nepotpun dokument o dokumentu i tako ga treba i čitati.

Glumačka postava publici je pokazala zbog čega se Ljubomir Simović danas smatra jednim od najdarovitijih i najznačajnijih savremenih srpskih književnika. Iako je Petar Marjanović (a Marjanoviću se veruje na reč) isticao Hasanaginicu kao „najznačajnije Simovićevo dramsko ostvarenje“ (Zapisi teatrologa), na drugim mestima ističe da je Putujuće pozorište Šopalović „dramaturški najveštije napisano Simovićevo delo“. Stanislavskijevski proživljena svaka reč ove vešto napisane drame u izvedbi studenata glume predočena je na jednostavan način, istovremeno dosežući svu dubinu i bogatstvo komplektnosti ovog književnog teksta. Ova predstava dokazuje da za stvaranje pravog pozorišta „ne treba mnogo dragunlija“ (to i dalje ne shvataju neke pozorišne kuće), a da je čitav ljudski život zapravo jedno veliko pozorište.1) Sa ovim se, podrazumeva se, ne slažu svi, ali kritika, u krajnjem rezultatu, ne samo da nije pokolebala, već je još jače učvrstila mišljenje da je „teatralnost kod ljudi prirodna, a njihova prirodnost teatralna“ (N. Jevreinov).

Pesničkim i dramskim veličinama i samosvojnošću umetničkog izraza, neki umetnici, bez sumnje, zaslužuju oznaku kontinenta. „Kontinent Breht“, recimo, nije tek slučajna retorička dosetka (S. Gordić). Zbog impresivnog niza književnih dela, poetskih celina, dramskih ostvarenja, eseja, pisama, razgovora, romana – u književnoj kritici pojavio se i ustalio iskaz „kontinent Simović“. Iako iza imena Ljubomira Simovića imamo izvesne discipline (poezija, pre svega) u kojima ostvaruje punoznačnost i zrelost, drama ili takozvana „pesnička drama“ predstavlja, kako mi se čini, posebnu dimenziju Simovićevog opusa, njegov naintimniji i najzreliji intelektualni zavičaj. Dramsku formu doživljavao je „kao mogućnost da se poezija izražava scenski“ (P. Marjanović), pozorište za njega predstavlja jedan novi pesnički horizont, mogućnost da se poezija obnovi i dobije scenski oblik. Uz Aleksandra Popovića i Dušana Kovačevića, Simović je sa svoje četiri drame (Hasanaginica 1973, Čudo u „Šarganu“ 1975, Putujuće pozorište Šopalović 1985, Boj na Kosovu 1989) obezbedio mesto u „triptihonu najznačajnijih pisaca srpske dramske književnosti posle Drugog svetskog rata“ (P. Marjanović). U pristupu teatru imao je literarne afinitete. „Dugo vremena sam, ipak, najviše voleo dramska dela da čitam. Čitajući, mogao sam da vidim više nego na sceni“ – Simovićeve reči ističe Petar Marjanović u jednom od meni omiljenih eseja Tri tragikomedije savremene osećajnosti. Stoga, ne bi trebalo da nas začudi činjenica da su glumci u ovoj predstavi u rukama držali nekoliko izdanja Simovićevih drama, kao i da su se didaskalije i svi prateći delovi teksta čitali!

Karakterizacija likova u predstavi je, ekvivalentno drami, vrlo temeljna i uverljiva, publika oseti svaki damar, primeti svaki pogled i pokret, a likove koji su podeljeni u tri grupe (okupatori, građani Užica, članovi putujućeg pozorišta Šopalović) igraju studenti glume iz klase prof. Jasne Đuričić (koja je, podsetimo, igrala Simku, u režiji Egona Savina u Srpskom narodnom pozorišu). Čestitke mladim glumcima, koje ćemo, nadam se i verujem, gledati na velikim scenama! Treba zapamtiti ova imena: Ana Rudakijević, Vanja Kovačević, Ksenija Mitrović, Tamara Šustić, Isidora Vlček, Staša Blečić, Nikola Knežević, Stefan Beronja, Aljoša Đidić i nešto iskusniji i glumački staloženiji Filip Đurić (Drobac).

Klasa prof. Jasne Đuričić

Rat je sveprisutan na sceni, najpre u uvodnim didaskalijama koje vizualizuju stanje okupacije (crne zastave, upadljiv kukasti krst), rat se oslikava i u naredbama, proglasima: BEFEHL! VARNUNG! BAKANNTMACHUNG! VIKTORIA! Imajući istorijski kontekst u vidu, ne treba da nas začudi rediteljska odluka da početak predstave bude obeležen nešto dokumentarnijim zapisima, filmskim kadrovima užasa, koji, pre svojevrsnog krika, predstavljaju opomenu da je rat surova i strašna stvar, i veoma efektno deluju prikladnim rediteljskim rešenjima (niti predugo, niti prekratko). Odsustvo scenografije u klasičnom smislu (reč je o jednoj uobičajenoj učionici sa crnim zastorima na Akademiji) nadoknađuje samo jedan uzgredni zapis na tabli (Kosjerić 22 km, Požega 21 km, Valjevo 69 km), a rekvizita je, u skladu sa Vasilijevom teorijom (monolog o šajkači) upotrebljena neočekivano i simbolično, ali veoma delotvorno i efektno (ko bi rekao da četkica za slikanje može da bude vidova trava, a prazna tuba paste za zube pečena tikva?).

Nakon izvedene „stilizovane“ scene iz Šilerovih Razbojnika, kao svojevrsna najava za izvođenje ovog nemačkog (!) teksta, glumci-građani, gotovo iz publike, revoltirano pokazuju negodovanje – „Svaki dan hapšenja, racije, a vi se ovde igrate pozorišta!“, „Baš ste mi našli vreme za pozorište“, „Znate li vi da je rat?“. Ovim i ovakvim komentarima u Simovićevoj drami, ukazuje se ne samo na osnovne probleme na koje nailazi jedna putujuća družina, već i postavljaju jedno večito pitanje, koje lako možemo, u drugačijem kontekstu, postaviti ovde, u Srbiji – zar je sada vreme za pozorište?! Ima li smisla davati predstave u vreme rata? Jedan od odgovora daje Jelisaveta – „Zar zato što je rat treba da se odreknemo umetnosti? Nikad! Ni po cenu života“, dok bi za Filipa „ovaj rat postojao samo ako bi se našao na pozornici“ (podtekst za ovu opsežnu i bitnu temu, možemo naći i u arhivskim dokumentima koji pokazuju da je pozorište nastajalo i u koncentracionim logorima i u zatvorima, što pokazuje neophodnost pozorišne umetnosti). Ovakvim jednim suštinskim pitanjem završava se i scena saslušanja u Predstojništvu policije (nakon stilizovane i estetizovane scene razgolićavanja u doslovnom i metaforičkom smislu) kada četvoročlanoj pozorišnoj trupi biva postavljeno pitanje koje ostaje da bruji u tišini – „Jeste li videli vešala na Žitnoj pijaci? To vam ne smeta? To, da vam na pozornicu pada senka vešala?“

Jovan Hristić u svom eseju o Simovićevoj drami Putujuće pozorište Šopalović ostavlja nam u amanet višestruko značajan prilog za tumačenje ove drame. Pozorište se oduvek upoređivalo sa stvarnošću, sa svakodnevnicom, od „baroka do danas ne nedostaju drame“ u kojima se život i pozorište ne prepliće na nekoliko načina (od Viteza plamteće vrljike Bomonta i Flečera do Anujeve Probe, dok je Pirandelo i Šest lica traži pisca možda najslikovitiji primer ovog, može se reći, podžanra dramske književnosti), njihov odnos je veoma složen, a više slojeva tog odnosa između svakodnevnice i umetnosti razaznajemo i u ovoj Simovićevoj drami. Prvi sloj, po Hristićevoj sistematizaciji – najjednostavniji oblik „suočavanja pozorišta i života“, nalazimo najpre u liku Vasilija Šopalovića. U predstavi o kojoj je reč ova uloga je dodeljena mladom Aljoši Đidiću, koji je odlično obavio ovaj posao, dodajući liku potreban šarm (nakon Filipovog komentara da „njih troje jesu bračni par“, zaključuje se da je Vasilije emotivno povezan sa obe glumice u trupi) i energiju glumca kome su ostali samo „ostaci uloga koje su nekada igrali“. Jedna od najizrazitijih scena je ona u kojoj Đidić u liku Vasilija ubedljivo daje svojevrsno tumačenje srpske publike. „Naša publika, naš narod – sa svojim hajdučkim, ustaničkim i slobodarskim tradicijama, ovako nepokoran, nepotkupljiv, ponosan, buntovan, voli da gleda buntovnike kao što je Karl Mor! Potomci Obilića ne dolaze u pozorište zbog umetnosti, nego zbog junaštva“. Simović je izvrstan poznavalac mentaliteta svog naroda, te zna da je srpski narod najradije gledao takva pozorišna dela („dramatičeska sočinjenija sa predmetom iz nacionalne slovenske i opšte istorije“), zna da su rodoljubivoj omladini ovakvi komadi bili duševna uslada, a da je pozorište „kao neki rod škola u kojima se ljudi usovršenstvuju“, i želi da vidi „patriotske tirade i gromke dikcije, šekspirovske zaplete, ubistva, a pre svega želela je da vidi na pozornici srpske kraljeve i careve sa krunom na glavi“ (V. Erčić).

Sledeća scena koja predstavlja stapanje života i uloge jeste scena razgovora Sofije (odlična, zaista odlična Tamara Šustić) i Dropca (interesantno tumačenje lika u ulozi Filipa Đurića), reč je o sceni kada mlada glumica koristi znanje tekstova da bi sebi spasila život. Višestruka je simbolika ove situacije, posebno interesantna folkloristima i proučavaocima tradicionalne kulture, jer je vidova trava ta koja „leči“ Dropca. Simović je pesnik koji  dekonstruiše i degradira mit (setimo se pesme Leda), a po nekim novijim tumačenjima (J. Vrbavac, knjiga Žrtvovanje kralja) i svoje dramsko delo gradi na temelju mita, koji menja i preoblikuje u kontekst dramskog dela. On u svoje delo unosi i elemente fantastike, a to su upravo krvavi tragovi batinaša Dropca, koji nakon susreta sa lepom Sofijom, misteriozno nestaju. Krvave tragove preuzima Blagoje (ovo, ukoliko ne grešim, nije prikazano u predstavi, i predstavlja jedini otklon od književnog teksta) kao kaznu za šišanje Sofije. Simovićev Blagoje pravi izraz je našao u Stefanu Beronji koji je visprenom glumom pijanice izazvao smeh publike, čime se pokazuje da je Simovićev humor veoma živ i danas.

Najsloženiji i najozbiljniji odnos pozorišta i života nalazimo u liku Filipa Trnovca (u izvedbi Nikole Kneževića), glumca „zanesenog pozorištem“ koji ima „neku vrstu pozorišnog ludila“, „nema čulo za stvarnost“ i ne razlikuje svet teatarske mašte od stvarnog života, koji je za njega „ružan san“. Filipova reč imala je oslonac u književnom i pozorišnom blagu koje je uvek nosio u sebi i svaki njegov iskaz bio je citat, imao je potrebu da ponavlja zbivanja koja su se nekada dogodila. Ukoliko se prisetimo književnih likova iz knjiga Derviš i smrt ili Travnička hronika, koji poput Filipa, izgovaraju „tuđe, mrtve, reči“, uočavamo osnovnu razliku, koja Filipa čini tragičnim likom sa elementima apsurdnog. Filipa je pozorište ubilo. Na kraju je odigrana velika scena iz Elektre „u kojoj je pozorište postalo istina, i otkrilo istinu u životu“ (J. Hristić). U trenutku kada straža iznosi leševe na ulicu, taj prizor Filipa podseća na mrtva tela Klitamnestre i Egista iz Euripidove Elektre, a on izgovara monolog Oresta, čime se u sećanje doziva “predstava u predstavi” bilo Šekspirova ili recimo Brešanova, svejedno. („Gledajte ovo delo, grdnu krv, gledajte tu na zemlji leša dva! Udarac moje desnice ih obori! Za jade je moja plata sva!). On plaća svojim životom pravo da živi umetnost i svoje telo ostavlja da živi za pozorište, jer je to jedini način da „njegova glava ne podeli sudbinu sa njegovim telom“: „Kad god je grobar, kopajući i pevajući, izbaci iz Jorikovog groba, i kad god je Hamlet uzme u ruke i kaže: Ova je lobanja imala jezik i mogla je nekada pevati, biće to moje vaskrsenje!“

Klasa prof. Jasne Đuričić

Simović je ovim tekstom „raskinuo sa nušićevskim tipom komike“, podario izvrsnu priču o okupiranoj Srbiji, ali posebno važan jeste Simovićev svojevsni teatrološko-poetski traktat koji nadilazi mnoge pozorišne teatrološke knjige i eseje. Odličnom glumom mladih glumaca i iskusnom režijom Jasne Đuričić, Simovićeve pesme o teatru pretvaraju se u večne istine, uzgredni komentari u pozorišne traktate, u kojima se ne prepoznaju samo stanislavskijevski i brehtijanski elementi, već prvenstveno Simovićeva ilustracija pogleda na pozorište, književnost i život. A gde je uopšte granica između života, književnosti i teatra? I da li ta granica postoji?

Autorka: Milena Kulić

FUSNOTE:   [ + ]

1. Ljubomir Simović u jednom intervjuu u Politici 1976. godine živopisno beleži  svoj doživljaj pozorišta i života u detinjstvu: „Celo moje detinjstvo bilo je jedno veliko pozorište. Počev od pokladne Bele nedelje, kad smo se maskirali i pred kućama pevali pesme koje smo ponekad i sami izmišljali… Ili leti, s fenjerima od tikava, kada je cela ulica postajala jedna fantastična scena… A zatim, negde odmah posle rata, među nama decom pozorište je postalo velika moda. Scenu smo dobijali razapinjujući konopac između jedne kajsije i direka od ograde kuće u kojoj smo stanovali. Bili smo sve: i pisci, i glumci, i publika. Tekstovi nisu postojali, izmišljala se kratka priča, a onda se na samoj sceni improvizovalo, dijalog se spontano odvijao. Trajalo je to dve-tri godine. I bilo zaboravljeno, kao svaka igra.“ (u knjizi Petra Marjanovića, Srpski dramski pisci 20. stoleća, Matica srpska, 1997, 243)

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *