„Гледам и слушам. Па видим и чујем.“ И памтим.

Има неколико ставки због којих сам одувек поштовала Народно позориште Сомбор. Не бих да замарам причом која је субјективна, али оно што бисмо сви требали да осетимо јесте једна нота доследности. Званично, 25. позоришни маратон који носи наслов Коцка је бачена почео је 15. јуна 2017. године. Прошле године, маратон је отворила Јасна Ђуричић. Ове године, та част припала је Власти Велисављевићу. О овим двема глумачким величинама могли бисмо писати самосталан текст, па и више од тога. О величини Народног позоришта Сомбор,  сада можемо рећи да је ту величину позориште препознало и још један маратон отворило достојанствено.

Међутим, не би овај фестивал опстао на дугогодишњем плану, да је величини ту крај. Прва представа која је званично отворила маратон, На Дрини ћуприја, редитељ Кокан Младеновић, одржала је континуитет четвородневне велике стварности уметности. Уколико се детаљније позабавимо позориштем, последњих година заступљена је хипертелесност. Велика глумача постава која на сцени у гласу почиње да губи значај, није проблем глумачког незнања, већ лошег вође. Овде, ако могу рећи – напокон, то није случај. Кокан Младеновић превасходно користи све што му је понуђено. Сцена, светло, а онда и телесност постаје једно, које мора да се испрати, те по могућству правилно тумачи. За то је потребна храброст. Храброст, пре свега, да се узме пред себе дело великог писца попут Иве Андрића, које је само по себи ванвремено, а потом да се створи још једна уметност која не јењава у два и по часа представе.

Извор: Српско народно позориште

Несрећа народа овог поднебља увелико и на дугачак временски период оставља трага у свима нама, а нарочито у уметницима. Иако су грешке ту да подуче, дешава се да бивају, не само поновљене, већ за степен горе. Стварајући хронолошки своје дело, Андрић помиње историју страдања народа под Турцима на простору Вишеграда. Ако је несрећа већ таква да се понавља и не умањује, зашто не бисмо продужили хронику те навели и догађаје који данас ремете наш народ? Етикетирани годинама у којима су страдали, сваки лик са собом носи своју причу, која не дотиче само његов живот већ и живот свих оних који нас окружују. Пошто се у представи користе мотиви српске народне епике, можемо да убацимо и мотив преношења несреће, инициране оном првом, неоправданом, наглом и грешном. Ћуприја има своју историју страдања, а опет, она се гледа као грађевину која се мора чувати, зарад сећања. Сећање. Никакав заборав.

Улазак у причу ове представе подразумева слушање и посматрање, али и примену на сопствени живот. Постављају се многа питања на које само ми, прихватањем искуства, можемо дати одговор. Страдање је на том поднебљу створило ствар навике и свака трагедија, колико год велика, сматрана је као подразумевана. Због чега? Због унутрашњости. Сепаратизацијом народа најлакше се тим народом влада. Напослетку, све су молитве у страдањима исте. Покушајмо да поштујемо себе, да бисмо били поштовани. Не чекајмо трагедије да бисмо мењали токове и градили мостове.

Извор: Српско народно позориште

О тој сепаратизацији унутрашњости, али овај пут на комичан начин, с почетка ХХ века говори Бранислав Нушић. Прешерново гледалишче Крањ у сарадњи са Словенским људским гледалишчем Цеље осврнуло се на дело овог писца, Ожалошћену породицу, која пати само за собом и оним што туђа смрт може нама да придонесе. Колико год су у жанру и концепцији ове две представе другачије, парарела је неминовна. Садашњица се увек може увући у суштину дела, ако је дело велико, а ова два дела то свакако јесу. Модернизација сцене није омаловажавање дела, већ осавремењивање истог. На крају представе На Дрини ћуприја, једна од јунакиња пише године страдања. И заиста, све чешће је потребно да нам се нацрта оно битно, да бисмо га применили и научили данас. Представа Ожалошћена породица модернизује дело, управо због тога, да би дело прибличила човеку, који ће постати достојан назива оба словеначка театра.

Извор: www.pozorje.org.rs

Као данашњу деградацију друштва можемо да наведемо непрепознавање уметничког дела. Обе представе су у скорије време биле навелико посматране и оцењиване, да се у њима није пронашло ништа добро. Па, зар то није наша велика трагедија?

Посебну захвалност и похвалу упутила бих ансамблу Српског народног позоришта као и ансамблу словеначких позоришта, који су своју уметност успели каналисати на најбољи могући начин, те умањили сурову стварност непоштовања уметности.

Ауторка: Горица Радмиловић 

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *