Где је нестао Хармс

Када је први пут одиграна на сцени Народног позоришта (6. маја 2015), представа Где је нестао Хармс с правом је дочекана као велико освежење нишког театра. Најзад се појавило нешто потпуно ново, са крајње фасцинантним идејама, оригиналном причом, прејаком поруком. Иако урађена према истинитим догађајима, иако смештена у строго омеђени историјски контекст, то није умањило универзалност трагичне приче о познатом руском (совјетском) писцу и дисиденту Данилу Хармсу (1905–1942).

Ово није први пут да Хармсов живот буде надахнуће овдашњим ауторима: још 1987. снимљен је југословенски филм Случај Хармс, са Франом Ласићем у насловној улози, а иначе није чудно што је живот Данила Хармса тако непресушна испирација уметницима свих епоха. Бити надреалиста, сатиричар и уз то представник књижевности апсурда у Стаљиновом Совјетском Савезу само је по себи довољно иритантно и контроверзно, а кад се још модерна уметност и савремене позоришне тенденције удруже и помешају са текстовима које је Хармс оставио за собом – тада добијамо првокласну драму у којој више не знамо шта је апсурдније и парадоксалније: да ли Хармсов живот, да ли Хармсово стваралаштво, да ли друштво и околина у којима је Хармс стварао, да ли представа коју гледамо…

Ако је Хармс писао драме апсурда, онда се може рећи да је представа Где је нестао Хармс ништа друго него један велики и врхунски смислени апсурд апсурда.

„Јасно је да је слободни човек највећи и најгори непријатељ власти, посебно оне која режимски влада“ – стоји у опису представе – „а у свим тим великим диктатурама нема простора за апсурд и бесмисленост“.

Велике диктатуре саме по себи и јесу велики апсурд, али оне такав појам не допуштају, јер би управо уметност апсурда до краја разоткрила њихово право лице. Зато су писци попут Хармса и били трн у оку тадашњем режиму и зато је Хармс, заједно са својим стваралаштвом, једноставно морао да ишчезне.

Са друге стране, Хармс је само симбол и представник бројних, заправо неизбројивих уметника и бунтовника који су не само у стаљинистичкој, него у свакој могућој диктатури један за другим нестајали и падали у заборав као да никада нису ни постојали.

Извор: Народно позориште Ниш, званични сајт

Редитељ Ангелчо Николовски недвосмислено је нагласио како преко једне прохујале епохе заправо проговара и о данашњој малограђанштини, политичкој репресији и омаловажавању, те да је цела представа један велики крик за слободом, не само друштвеном него и личном.

Иако пре свега биографска и у суштини реалистична, ова представа задире и у домен хармсовског надреализма, тако да прелази у извесни магијски реализам, а сцене из Хармсовог живота тако су вешто уклопљене и измешане са текстовима Хармсових драма да у неким моментима не знамо да ли се пред нама на сцени одвија Хармсов живот или је то сцена из неког Хармсовог дела. У ствари, изгледа да је то свеједно (или: све једно), јер и живети слободан живот и писати књиге у таквим временима било је ништа друго него потпуни апсурд и бесмислица.

А да се све лако може пренети и на савремено доба, показује карактеристична сцена коју бисмо могли крстити као шведски сто: гомила прождрљиваца храни се живим човеком који пасивно лежи на столу! Ово може бити мотив из неке Хармсове драме, може бити симболичан приказ Хармсовог живота, може бити алегорија бољшевичке ере, али и сликовита метафора данашњице, када чаршијска завидљивост, и то много више него режим, тако лако поједе и прогута сваки могући индивидуализам јединке.

Извор: Народно позориште Ниш, званични сајт

Свевремена тема, добра режија, сјајна глума, оригинална сценографија (Вељко Стојановић) и бројни други квалитети допринели су да представа Где је нестао Хармс понесе бројна признања, поменимо награду за најбољи позоришни комад на 52. фестивалу „Јоаким Вујић“, као и награду тумачу насловне улоге Душану Матејићу на Фестивалу победника фестивала у Раковици.

У најави је речено да представа не нуди одговоре, али зато поставља бројна и забрињавајућа питања, па иако траје скоро два пуна сата, итекако вреди провести то време у сали нишког Народног позоришта не бисмо ли из апсурда који нам се намеће из сцене у сцену покушали да ипак извучемо неке смислене поруке, да не доживимо и ми да наше неостварене идеје сутра буду само храна гладном и завидном друштву.

Аутор: Душан Милијић

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *