Gde je danas Tajler Darden

Povodom predstave Borilački klub u Narodnom pozorištu u Nišu

Prvo i jedino pravilo Borilačkog kluba jeste da se o Borilačkom klubu ne sme govoriti! Kršim ovo pravilo svestan da za to imam dobrih razloga! Kad sam pre nekoliko godina video Tajlera Dardena na sceni niškog Narodnog pozorišta, bio je to ujedno moj prvi susret sa fenomenom zvanim Fight Club. Možda to i nije za pohvalu ako se zna da Borilački klub ima kultni status u savremenoj kulturi i da se podrazumeva kako je svako upoznat sa filmskom verzijom ove priče. U slučaju Borilačkog kluba donekle je normalno, čak i za najveće ljubitelje pisane reči, da je najpre bio film, pa tek onda knjiga! Ali eto, za mene je prvo bila pozorišna predstava, pa roman.

Ipak, ako ćemo pošteno, treba se setiti da pisac Čak Palahnjuk izričito kaže da je prvo bila knjiga, pa tek onda film, nakon čega je krenula sva ona pomama izazvana replikama Tajlera Dardena. Hajde da verujemo piscu ako tako kaže!

S obzirom na to da je priča o misterioznom i svemogućem Tajleru široj publici odavno poznata, scenarista Emil Destani i reditelj Marko Djurić nisu imali lak zadatak kada su se upustili u poduhvat da od niške pozorišne scene načine novi Borilački klub, tim pre što su morali očekivati da će svaki gledalac u Tajleru, Marli i bezimenom pripovedaču odmah potražiti, možda i prepoznati Breda Pita, Helenu Bonam Karter i Edvarda Nortona, te svaku repliku i pokret uporedjivati sa onim što je već vidjeno na platnu ili ekranu. Sasvim je sigurno da su i glavni glumci Miloš Cvetković, Borjanka Ljumović i Marko Marković bar jedanput gledali film Borilački klub (verovatno mnogo pre nego što su uopšte pomilisli da će igrati u istoimenoj predstavi), pa im je to sada moglo samo otežati da sami, bez ikakvog uticaja sa strane, kreiraju likove i donesu priču na svoj način.

Ipak, iako je priča odavno vidjena, iako je rešenje zagonetke odavno svima poznato, to ne znači da nećemo s pažnjom, štaviše i sa dozom zabrinutosti, pratiti dok nam se sa scene Tajler Darden u lice ruga što su nas savremeni mediji ubedili da ćemo svi do jednoga biti popularni i bogati, što smo kupovali nepotrebne stvari, što su generacije i generacije radile poslove koje mrze. Fenomen zvani Fight Club nastao je u pravom trenutku jer je bio potreban američkom društvu tokom poslednje decenije XX veka, a moglo bi se reći da je i njegova pozorišna adaptacija došla u pravi trenutak, baš onda kad su zabrinjavajuće Tajlerove poruke bile preko potrebne našoj sredini. Da su Destani i Djurić osetili pravi trenutak, dokaz je i to što se ubrzo pojavilo i novo izdanje Palahnjukovog romana (Laguna, Beograd 2015), doduše nezavisno od same predstave, ali svega godinu dana nakon što je predstava prvi put odigrana na sceni niškog Narodnog pozorišta.

Zato treba da se zapitamo: gde je danas Tajler, da li je iščezao još onda kad je priča potrošena za film ili se možda iznova pojavio kroz neki drugi medij? I da li nam je danas potreban neki Tajler koji bi umesto nas krčio put i doneo nam lovorike?

Nije čudo što je film Borilački klub svojevereno doživeo planetarnu popularnost, jer svako je u Tajleru mogao prepoznati samoga sebe, odnosno ono drugo ja, onaj deo sopstvene ličnosti koji ima smelosti i ludosti da se upusti u avanturu, da razbije stege i licemerne norme svakidašnjice. Istovremeno, Tajler je pred nama i sâm podmeće svoje lice da na njemu iskalimo svoj bes izazvan promašenim životom i neostvarenim ambicijama. Odavno se zna da je najčešća kočnica u ostvarenju snova – strah od neuspeha. Ako se mi plašimo, Tajler se ne plaši, hrabro ide i krči put našem uspehu. Na neki način, kao da se i pisac Čak Palahnjuk sakrio iza Tajlera, koji se u piščevo ime, bez pardona, obračunava sa malogradjanskom kritikom i učmalom publikom.  U godinama koje su nastupile, Tajler se medjutim pretvorio u nešto mnogo opasnije, u nešto čime smo svakodnevno okruženi i čemu smo se sami predali. Pretvorio se u – društvene mreže.

Gde drugde možemo reći sve što nam padne na pamet a da se ne plašimo posledica, gde se to možemo isprazniti i do kraja izjadati a da naša priča nikome ne dosadi, gde možemo bilo koga napasti a da ne budemo optuženi za klevetu, gde možemo slobodno i bez zazora reći svoj sud o bilo čemu a da ne moramo čvrsto stojati iza iznesenih stavova, gde nam je to dopušteno da se skrivamo iza nekog drugog imena (korisničkog!), gde se možemo do mile volje hvalisati i ubirati pohvale za koje i sami znamo da nisu iskrene mada ipak hrane naš ego, gde možemo živeti drugi i uspešniji život ako ne na društvenim mrežama?

Tajler Darden i njegova borba sada su mnogo opasniji, jer više se tu ne radi o fizičkom pražnjenju po zamračenim i tajnim borilačkim klubovima, nego o danonoćnom psihičnom iscrpljivanju na internetu, koji nam zauzvrat daruje ne samo lažnu sigurnost, nego i nestvarni uspeh.

Očigledno je Borilački klub danas potreban Srbiji onako kako je pred kraj XX veka bio potreban Americi. Ne podseća li nas na nešto to što glavni junak romana iz dana u dan ide na posao, vraća se kući, ide na posao, vraća se kući, ide na posao – i tako pada ne samo u depresiju, nego i u šizofreniju… Ne osetimo li jezu kad na jednom mestu u knjizi pročitamo da najpametniji i najjači ljudi sipaju benzin i konobarišu? Ne setimo li se svakodnevnog televizijskog programa nakon rečenice da su nas reklame ubedile kako ćemo svi jednog dana biti popularni? Ne bacimo li bar jedan ovlašan i žalostan pogled na dnevnu sobu naših roditelja kad pročitamo da su generacije radile poslove koje mrze samo da bi kupovale ono što im ustvari nije ni potrebno? Ne uplašimo li se samih sebe kad vidimo da glavni junak u dubini duše želi da uništi sve ono lepo što nikada neće moći da poseduje? Ne zapitamo li se ponekad da li je gore ništavilo od pakla, da li je gore ne činiti ništa i biti anoniman, ili pak činiti zlo a biti slavan, kad već ne možemo doći na red (od tatinih i maminih sinova) da radimo ono što volimo i tako se proslavimo dobrim delima?

To su srednja deca Boga u Americi, kako Palahnjuk kaže, ali to je i danas srednja klasa u Srbiji, poštena a anonimna, pametna a neambiciozna, željna svestranosti a opet ukalupljena u norme malogradjanske svakodnevice. Jedino bekstvo i jedini spas postale su društvene mreže, gde anonimni na momente postaju poznati i voljeni, a neuspešni prividno, ali samo prividno ostvaruju svoje davnašnje snove. Čuvajmo se Tajlera Dardena, jer videli smo da njegov uspeh može biti i Pirova pobeda, ali ne njegova, nego naša Pirova pobeda, zato što mi, a ne Tajler, snosimo sve posledice, pa ponekad dobijemo i lovorike, ali često bivamo i kažnjeni što smo život prepustili nestvarnom, virtualnom svetu.

Zato, ne propustite da u niškom Narodnom pozorištu još jednom pogledate Tajleru u oči, nakon čega ćete shvatiti da je Fight Club jedna univerzalna priča, koja se može ticati i našeg podneblja onako kako se nekada ticala američke sredine.

Osim Miloša Cvetkovića, Borjanke Ljumović i Marka Markovića, u mraku Tajlerovog kluba bore se i vrsni glumci Dragana Jovanović, Aleksandar Djindjić, Danilo Petrović i Marjan Todorović.

Inače, predstava nije tako često na repertoaru, ali vredi je sačekati i dočekati, a to što se samo povremeno igra, verovatno je s razlogom – da se o Borilačkom klubu ipak ne bi govorilo previše!

Autor: Dušan Milijić

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *