Franjo Frančič: “Stranac” (drama)

HLEB TEATAR
Sa slovenačkog preveo Franjo Frančič

„Ljubite neprijatelje svoje,
blagosiljajte one koji vas kunu,
činite dobro onima koji vas mrze“

(Mt. 5:44)                                                                                              

Rekli ste mi: »Veličina moje zemlje je iznad svega. Dobro je sve što doprinosi njenom ostvarenju. U svetu koji je izgubio svaki smisao, oni koji kao mi, mladi Nemci, imaju sreću da smisao nađu u sudbini svoje nacije moraju za to da žrtvuju sve.« Tada sam vas voleo, ali smo se već tu razišli. »Ne«, odgovorio sam vam, »ne mogu da verujem da sve treba potčiniti cilju koji smo sebi postavili. Ima sredstava koja se ne mogu opravdati. Želeo bih da mogu voleti svoju zemlju, a da istovremeno volim i pravdu. Nije mi svejedno u čemu će biti velika, da li će to biti u krvoproliću i lažima. Želim da je učinim velikom dajući svoj doprinos pravdi.« Na to ste mi rekli: »Pa vi onda ne volite svoju zemlju.«

Albert Kami

Pisma nemačkom prijatelju, Clio, 1998. Preveo sa francuskog Đorđe Trajković

Dramatis personae:
STRANAC, koji dolazi u Gradec i odlazi kao mnogi
ŽENA, koja se boji svetlosti
GRADONAČELNIK, za sva vremena
TETRA, čovek bez nogu koji čeka čudo
PAR, ona i on koji se vole za sva vremena, ona uzalud čeka dete
MUŠKARAC, od kojeg je ostala samo glava
PEVAČ – GROBAR, koji peva ljudima na poslednjem putu
GLASNIK, donosi vesti ali...

Kulisa sela Gradec, kulisa zidova, prozora, ljudi

1.

Gradec, kulisa zabačenog sela. Jedva nešto svetlosti, zatvoreni prozori. Duga zimska noč. Svako u svom kavezu. Svako u svom krugu.

MUŠKARAC bez glave: (sedi s konopcom pored kuće, glasno)
Kaže mi, viče mi, idi, idiii u čempresov gaj, idi, što čekaš!
Uradi to. Što govoriš i pričaš, dosta je bilo,
nema više tvog parčeta neba, vidi svu tu šumu koja čeka.
Idi, što čekaš?! I ne vračaj se više, nema prostora,
nema vazduha za tebe.
(kao dete)
Pronašli smo samo glavu, telo su odnele
životinje, pa zbog toga je grob bio skoro prazan.
ŽENA koja se boji svetla: (u ritmu, lulja se, skoro peva )
Oja, nina nejna, jabuka rumena,
nije teško živeti, teško je ljubiti,
što srcu drago ni,
oja nina nejna,
jabuka rumena.
(proseći)
Molila sam njih, tako jako, jako,
ostavite me u tami, sunce je smrt za moje srce,
ostavite dete neka spava, noč je topla i čuva me,
da, da ta mala devojčica zaboravila je, da se rodi,
ne otvarajte prozore, dete spava.
TETRA: (sjedi na podu, kao da je na čamcu)
Nemam noge, imam čamac, nemam cilja,
zvezdanoj tami veštice,
nema puta, nema cilja
ali ustrajavam,
gledam noge, sviće i veće su,
te male moge moje, opet trčim,
opet sam malo dete, trčim preko polja,
opet pevam, opet trčim od kuće do kuće:
čudo, čuudooo, ljudi moji,
opet su mi porasle noge,
opet trčim, niko više neće, da me
uhvati.
(tiše)
U zvezdanoj tami, svetla slepih prozora.
ne plačem, ne spavam, ne sanjam,
trčim do prvog otoka, molim se kao dete,
koje ljubavi nije srelo.
ONA I ON: (zajedno na krevetu)
Sunce i mesec, par
delimo bele noći, delimo crne dane,
a ljubav je naša dvojedina.
ON:
Nebo i more, par,
Delimo crne noći, delimo bele dane,
A ljubav je naša dvojedina.
ONA: (glasno)
A deteta nema, nema, nema…!
ON: (glasno)
A deteta nema, nema, nema…!
GRADONAČELNIK za sva vremena: (za stolom, papiri, radi)
Kažu, da vlast nije samoća,
kažu, da to je slast,
oni koji ne znaju,
da nije sve crno belo,
da sve moram sam,
ta prokleta odgovornost za praznike.
(glasno)
Pogledajmo prirodu, taj lepi red,
pa jutro, pa noć, pa proleće, zimu i jesen,
pa rođenje i smrt.
Sve o kosmosu. Red, bez haosa.
PEVAČ-GROBAR: (kopa jamu i pjeva)
Ljudi beže od mene,
ne žele razgovarati,
plaše se boje moje odeće,
kao da sam nešto kriv,
pratioc na putu zadnjem.
(peva glasno)
Zima u krvi,
plovi lađa u tami,
prolazi senka,
s našim rođenjem,
rodi se i naša smrt,
hijene i zmije,
pepeo u ustima,
zmije na krovu,
usred malog sela,
usred belih zima,
u srcu spava nemir,
sa našim rođenjem
rodi se i naša smrt,
neko ovaj tren umire,
a drugi dolazi na taj proklet svijet,
s našim rođenjem,
rodi se i naša smrt…
GLASNIK: (viče)
Rat će bit, raaaat, ljudi božji,
rat, a vi spavate, bože sačuvaj,
nesereća silna, rat, raaaat, ljudi božji
a vi spavate!
(izgubi se u tami)

2.

(svi prozori zatvoreni, samo Tetra usred kulisa kuća, polu tama)

MUŠKARAC  bez glave:
Svi samo čekaju, svi se boje,
boje i čekaju, strah, strah, strah,
oblaci su krvavi,
iza prozora pogledi,
svi samo čekaju, svi se boje,
senke u tami,
biće rat, niko ne zna šta če biti,
čuju se koraci,
prvi rafal,
svi samo čekaju,
strah, strah, strah,
biće rat!
Hijene i zmije ne spavaju,
Biće raaaat!
ŽENA koja se boji sunca :
Čujte,
valovi mora,
valovi nose krv,
sad uskoro dolazi pevač grobar,
radiće noć i dan,
samo Tetra dobro zna,
kad će prvi val.
TETRA:
Trčim
U zvezdanoj tami,
čekam i ne bojim se,
jer dobro znam, da dolazi zima,
krvava i duga,
pssst,
čujte, koraci, prvi rafal,
pada, pada telo u mrak,
strah, strah oko nas.
PEVAČ-GROBAR: (peva)
Malo je naše selo,
više žalosno nego veselo
niko ne pita,
dolazi stranac
i to je sve,
nema mržnje i osvete,
dolazi stranac,
nikad neće biti naš rođak,
kamoli brat,
malo, malo je naše selo,
više žalosno nego veselo,
s našim rođenjem,
rodi se i naša smrt,
dolazi stranac!
(prema publici, glasno)
Hladna kiša,
zemlja ne spava,
pada beli sneg,
zima u krvi,
dolazi, dolazi…strah!

Edvard Munch

3.

(prozori na kućama se otvore i zatvore, glasno i tiše, na ulici siluete koje beže, križevi i sveće )

GRADONAČELNIK:
U maju preplavili nas vukovi,
svu stoku su nam oteli.
ONA i ON:
Ženi ponestalo mleka za decu,
u podrumima štakori.
MUŠKARAC:
Sto dana ni kapi kiše,
nema hrane, nema žita.
ŽENA:
Sunce ubitačno seva,
sveti Sava ne pomaže.
TETRA:
A vesti novih nema,
nema i nema!
GRADONAČELNIK: (glasno)
Otac se boji sina,
majka za decom plače.
TETRA:
A vesti novih nema!
MUŠKARAC:
Beže mladiči preko brda,
ni sami ne znaju kuda.
ŽENA: (viče)
Vatra dolazi s juga,
zatvorite prozore i vrata!
TETRA:
A vesti novih nema!
GRADONAČELNIK:
Zidovi padaju, tamni, crni oblaci,
Nesreća velika stiže.
PEVAČ-GROBAR:
Malo je naše selo,
više žalosno nego veselo,
s našim rođenjem,
rodi se i naša smrt… koraci,
neko dolaziiii…
ONA i ON:
Led krvi, krik, zima u krvi.
ŽENA:
Ojoj, vidi, vidiiii,
Crni, tamni oblaci,
dolazi oluja…ojoj….
TETRA: (glasno, trči od kuće do kuće)
Rat, biće raaaat,
ljudi, a vi spavate,
Bože sačuvaj, zar niko ne vidi,
zar niko ne čuje,
rat, raaaat,
bit če rat!
(polutama, svetlost eksplozija)

4.

Stranac je došao tiho, bez puške, seo je kod kauča, uzeo hranu i piće, polako jede, gleda levo, desno, ljudi se skrivaju, gledaju ga iza uglova, čekaju.

5.

(polutama, svi kruže oko stranca, ta počinje, da si uradi zaklonište, dolaze jedan za drugim do njega)

GRADONAČELNIK:
Tu sam po zvaničnoj dužnosti,
zastupam interese naših ljudi,
pa bih vas pitao: šta radite, zašto ste došli?
STRANAC:
Pa i sami vidite, umoran sam,
treba mi sklonište, da se malo odmorim.
GRADONAČELNIK:
Pa baš tu? A, ko vam je dozvolio,
zar ste nekoga pitali da li je dozvoljeno?
STRANAC:
Nisam, neću ostati dugo, samo prolazim.
GRADONAČELNIK:
Tako uvek svi kažu, onda ostanu
i sami problemi! I ne ide to tako, da bi
svako radio što mu padne na pamet?!
Imamo zakone, propise!
STRANAC:
Aha! Onda bih vas, koji ste gradonačelnik
za sva vremena pitao: čija je ta zemlja?
GRADONAČELNIK:
Ne znam, trebao bih da pogledam u katastar,
Da proverim. Ali ne može se tek tako,
kako neko poželi!
STRANAC: (pokazuje prema groblju)
A čija je zemlja na groblju?
GRADONAČELNIK:
Zna se, naša je!
STRANAC:
Pa onda i moja!
GRADONAČELNIK:
Dovoljno priče! Tu ne možete postaviti sklonište,
ja odlučujem ja sam zakon, ja sam gazda!
STRANAC:
Pa samo za dan, dva…
GRADONAČELNIK:
Ništa za dan, dva! Odlazite!
Kada se vratim, da vas više nema tu.

(stranac se ne obazire na njegove reči, gradonačelnik odlazi, ostali kruže oko njega )

6.

(svi kruže oko stranca, priliži se mu Tetra i čudi se, da nije otišao nakon svađe s gradonačelnikom, krug je sve uži)

TETRA:
Zdravo, odtkud ti? Donosiš neke vesti
ili stvarno samo prolaziš?
STRANAC:
Ostaću dan, dva, a vesti nemam.
TETRA:
Svašta!
Jedva verujem. Pa kod nas niko ne dolazi,
nema šta da se radi kod nas,
nema života.
STRANAC:
Šta da kažem? Umoran sam od puta,
tvrd je kamen, zemlja hladna.
Hoćete malo vina?
(uzme flašu sa vino, piju zajedno)
TETRA:
Vina se nikad ne branim. Ali želeo bih da razumem
što tražite kod nas?
STRANAC:
Ništa, ponavljam, samo prolazim.
TETRA:
Svi tako kažu, a onda?
Pogledajte mene, rodio sam se takav, pola čoveka,
pa trčim, trčim u mislima ali mi niko ne veruje.
Pa tako i ja vama ne verujem.
Nešto mora da skrivate.
STRANAC:
Šta to ima, da skrivam? Na putu sam godinama…
TETRA: (glasno)
Onda znate, morate znati!
STRANAC:
A šta to?
TETRA: (viče)
Šta to, šta to?! Pa ne pravite budalu od mene!
S jedne strane kažete, da putujete dugo vremena,
s druge, da ništa ne znate!
To ne ide zajedno!
Čini mi se da puno toga skrivate!
STRANAC:
Nemam šta više da vam kažem.
TETRA:
Samo pazite, nikad se ne zna kako će biti
sutra…
(polako skačući odlazi)
STRANAC:
Ne bojim se ja ništa, moja savest je čista.
TETRA:
Pa da, svi tako govore.
(odlazi u tamu)

Edvard Munch – The Scream

7.

(svi kruže još brže i bliže strancu, čuje se po koji urlik, iz daljine grmljavina, oluja nije daleko, stranac je zaspao, žena koja se boji sunca ga probudi)

ŽENA:
Halo, vi, vi, nemojte, da spavate!
Probudite se!
STRANAC:
Gde sam, oj, što želite od mene, ko ste?
ŽENA:
Ništa ne želim i ne očekujem od vas.
Ali ne možete tek tako tu spavati usred dana.
STRANAC:
A zašto da ne?
ŽENA:
Pa kod nas nije ta navika, da neko koga niko
ne poznaje spava, pa gradi sklonište i Bog zna šta još
priprema.
STRANAC:
Ništa ne pripremam.
ŽENA:
Pa to svi kažu!
STRANAC:
Ali istina je.
ŽENA:
Ja se bojim svetlosti, pa i istine.
Kažite mi šta je to za vas istina?
STRANAC:
Pa ne znam kako, da vam objasnim,
to treba jedan čitav život.
ŽENA:
Ne razumem vas, kako čitav život?
Vi ste neki čudan čovek, o istini možemo za tren.
STRANAC:
Onda recite.
ŽENA:
Pa pitala sam vas, čoveče božji!
Ali vidim, nećete, da hoćete , odgovorili bi mi,
samo, neka čudna igra je to vaša.
STRANAC:
Ne razumem vas.
ŽENA:
Nije to samo se pravite glupi,
Znate vi istinu,
Dobro znate ali ne želite, da mi kažete pravo u lice!
To je!  (odlazi)
STRANAC:
Pa onda, ako je tako, u redu…
ŽENA:
Ne podsmevajte se! Ništa nije u redu!

8.

(krug ljudi koji pleše oko stranca je sve uži i uži, grmljavina eksplozije sve jača, oluja sve bliže, do njega dolazi pevač-grobar)

PEVAČ-GROBAR: ( peva )
Malo je naše selo,
više žalosno nego veselo,
sa našim rođenjem
rodi se i naša smrt…
(glasno)
Vidi vidi, a, ko ste vi?
Prvi put vas vidim.
STRANAC:
Samo sam u prolazu, želim samo malo
da odmorim, dan dva.
PEVAČ:
Da, da, pričam ti priču. Znam ja to kako ide.
Jednom, čini mi se pre dvadeset i više godina,
isto tako pričali smo s jednim čovekom.
STRANAC:
I šta je bilo?
PEVAČ-GROBAR:
Kako je došao, tako je i nestao.
STRANAC:
Kako nestao?
PEVAČ-GROBAR:
Ne znam ja to kako, ja samo pratim ljude
na poslednji put. Pa valjda ljudi barem
na kraju zaslužuju neko poštovanje?
STRANAC:
Pa to, sigurno.
PEVAČ-GROBAR:
Vidite, da se u nečemu slažemo. Ali nemojte
me pitati za stvari za koje nemam odgovora.
Ja sam samo pevač-grobar, ništa drugo.
STRANAC:
Da, težak posao…
PEVAČ-GROBAR:
Majku vam vašu! Kakav posao, ste poludeli ili
što?! To je je poslantvo, plemenito poslanstvo!
Pa nisam zanatlija ili neki šofer?!
STRANAC:
Dobro, dobro, nemojte se molim uzrujavati…
PEVAČ-GROBAR:
Pa kako, da sam miran kad čoveka vređate
bez ikakvog razloga?!
(polako odlazi)
STRANAC:
Nisam želio, samo…
PEVAČ-GROBAR:
Ništa samo, da vas nije sramota?!
(odlazi, peva)
Malo je naše selo,
više žalosno,
nego veselo,
s našim rođenjem,
rodi se i naša smrt…

9.

(tama, svi su savim blizu stranca, eksplozije u daljini su sve jače i jače, stranca uzalud želi, da bi pobegao iz kruga, do njega dolazi muškarac bez glave)

Edvard Much – Workers on their way home

MUŠKARAC bez glave:
Zar se mi poznajemo?
STRANAC:
Ne znam, možda.
MUŠKARAC:
Kako možda, da ili ne?!
STRANAC:
Možda smo se sreli nekom prilikom…
MUŠKARAC:
Samo to ponavljaš: možda, možda…?
Mislim i da ne želiš razgovarati o bitnim stvarima.
STRANAC:
A to su?
MUŠKARAC:
Ti to dobro znaš ali se samo praviš da ne znaš,
čuo sam kako si razgovarao s ljudima prije.
STRANAC:
Pa i nije bilo nekog…
MUŠKARAC: (glasno)
Samo nemoj!
Njima možeš, da izmišljaš i lažeš, meni ne moraš!
STRANAC:
Pa ništa nisam ni rekao…
MUŠKARAC:
Tačno tako.
Zar ti misliš, da je to u redu?
Da skrivaš sve kod sebe?
Zar to nije poniženje za mene i ostale?
STRANAC:
Ne osećam nikakve mržnje do nikoga…
MUŠKARAC:
Samo bi još to trebalo!
Zar nije dovoljno, da si došao k nama,
Niko ne zna ko si, šta si, od kud dolaziš,
šta ti je namera…ima tu puno pitanja?!
Ali ti nećeš! Ne da ne možeš, nećeš!
STRANAC:
Pa ne dolazim ni do reči…
MUŠKARAC: (polako odlazi)
Bilo što se dogodi, sam si kriv!
Pa zar ne čuješ što dolazi?!
Zar si slep? Samo pogledaj malo oko sebe.
Ali…sad je kasno.
( izgubi se u tami )

 10.

(glasnik trči od kuće do kuće, jaka oluja, a i pucnjava iz daleka, čuju se rafali, eksplozije, svi trče prema strancu, koji beži i sakriva se)

GLASNIK:
Rat, dolazi rat, ljudi božji, biće krvi,
biće mrtvog mesa, rat, raaat, nema gde da
beži, nema gde da se sakrije, biće mrtvog mesa,
biće krvi kao mora, rat, raaat, dolazi raaaa…!

11.

(jako svetlo, svi sada već prete strancu, konačno su ga uhvatili, posle reči već ga udaraju, s rukama, nogama, šutiraju, kaotično, neartikulirani glasovi)

 SVI:
Daj, daj ga, samo po njemu,
ubij ga, daj, daaaj,
samo po njemu, videće on ko smo mi,
daj, daj, daaaaj, ubij ga,
ne daj mu da živi,
ubij da,
daj, samo po  njemu, daaaj…!
(tama, svi sednu u krug)

12.

(stranac puza, polako se diže i odlazi, odlaze i oni,  svi se izgube po kućama, zatvaraju prozore i vrata, skrivaju se, oluja je stigla)

PEVAČ-GROBAR:
Malo je naše selo, više žalosno, nego veselo, a svugde oko
nas strah, strah…
ON i ONA:
U ljubavi nema straha; naprotiv, savršena ljubav isključuje strah, jer strah pretpostavlja kaznu.
ŽENA:
A ko se boji, nije savršen u ljubavi.
TETRA:
Niko nije savršen
Ne bojte se!
MUŠKARAC:
Stranac me ubiti može: nade druge nemam.
Pa zato
bolje ja njega, nego on mene. Tako to ide!
GRADONAČELNIK:
Pogrešno je reći da Bog nikada ne podupire rat. Isus nije pacifista. U svetu punom zlih ljudi, rat je ponekad potreban kako bi se sprečilo veće zlo.
PEVAČ-GROBAR:
Sve ima svoje vreme … vreme ljubljenja i vreme mržnje; vreme rata i vreme mira.
GRADONAČELNIK:
U svetu punom greha, mržnje i zla rat je neizbežan.
Neki ratovi su »pravedniji« od drugih, ali svi ratovi su u konačnosti posljedica greha.

(stranac puza, polako se diže i odlazi, svi se izgube po kućama, zatvaraju prozore i vrata, skrivaju se, oluja je stigla)

ONA i ON:
Ne postoji srednji put, onaj pravi, koji vodi napred, u stalnost, u mir i dostojanstvo, nego da se svi krećemo u krugu, uvek istim putem, koji vara,  a samo se smenjuju ljudi i naraštaji koji putuju,  stalno varani.

12.

(svi su se sakrili, nova gomila usred kuća, dolazi pevač grobar i peva)

PEVAČ-GROBAR:
How many roads must a man walk down
Before you call him a man ?
How many seas must a white dove sail
Before she sleeps in the sand ?
Yes, how many times must the cannon balls fly
Before they’re forever banned ?
The answer my friend is blowin’ in the wind
The answer is blowin’ in the wind.

Yes, how many years can a mountain exist
Before it’s washed to the sea ?
Yes, how many years can some people exist
Before they’re allowed to be free ?
Yes, how many times can a man turn his head
Pretending he just doesn’t see ?
The answer my friend is blowin’ in the wind
The answer is blowin’ in the wind.

Yes, how many times must a man look up
Before he can see the sky ?
Yes, how many ears must one man have
Before he can hear people cry ?
Yes, how many deaths will it take till he knows
That too many people have died ?
The answer my friend is blowin’ in the wind
The answer is blowin’ in the wind.

13.

Rat, pucnjava, odjek eksplozije, urlik, prvo jedan, onda sve više i više, odsjev vatre, siluete koje padaju pod rafalima.
Rat.
Svi leže pored svojih uništenih kuća.
Tama.

Autor: Franjo Frančič

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *