Dva čitanja „Gospođe ministarke“

Još na početku svog dramskog stvaralaštva Branislav Nušić je osvojio simpatije pozorišne publike Beograda i srpske palanke i pedesetogodišnjim dramskim stvaralaštvom uspeo da bude srdačno priman od gledalaca pri svakoj novoj pojavi. Vibracije odnosa publike prema Nušićevim komadima nekada su dostizale granicu ushićenja, a retko su se spuštale do nivoa negodovanja i apatije prema piscu. Jedan vid odnosa gledalaca prema Nušićevim delima je zapravo njegovo decenijama suvereno vladanje našim pozornicama. Iz tih razloga su, između ostalog, najuglednija pozorišta, poput Narodnog pozorišta u Beogradu, stavljala u pojedinim sezonama na repertoar i po nekoliko Nušićevih komada. Sa Narodnim pozorištem je to i danas slučaj.

Dakle, glavno područje Nušićevog književnog rada jeste literatura koja je namenjena pozorišnoj sceni, naročito komedije koje su i najobimnije u njegovoj književnoj delatnosti. U svojim komedijama Nušić je ocrtao celo jedno doba našega društvenog razvitka naročito u komedijama kao što su Narodni poslanik, Sumnjivo lice i Protekcija, dok je sukob patrijahalnosti sa novim životom prikazao u komediji Svet. Komedija Gospođa ministarka je jedno od njegovih najpoznatijih dela, u kome je prikazao novi život kroz koji se provlače tragovi preživelih pojava.1)

Nušić je sve do smrti dodavao svom književnom opusu čitavu masu dela koja su namenjena sceni, pored ostalih i komedije Mister Dolar, Beograd nekad i sad, Ožalošćena porodica, Ujež i Dr. Komedijom Pokojnik je najdublje prikazao sumornu društvenu stvarnost, lišenu bilo kakve svetlije budućnosti, dok je u svojoj nedovršenoj komediji Vlast svoje satiričarske pretenzije prikazao izrazitije nego što je to u njegovim komedijama srednjeg stvaralačkog perioda obično bio slučaj.

Scenskim prikazivanjem Gospođe ministarke (1929) počinje novi i najznačajniji period komediografske delatnosti Branislava Nušića. Predstava je imala kod publike veliki uspeh u tom, a i u mnogim kasnijim izvođenjima i nebrojenim reprizama. Po ličnostima, njihovim karakteristikama i društvenom ponašanju, po sredini, okolnostima i duhu u kojima se kreće ova komedija, moglo bi se zaključiti da se njena fabula događa pre rata, a da je samo delimično prilagođena novim društvenim prilikama. Uostalom, Nušić sam najbolje u predgovoru Gospođe ministarke ukazuje na sredinu iz koje je ona potekla. Ta sredina je tipično patrijarhalna i malograđanska:

Ako ste kadgod pažljivije posmatrali sve što biva oko vas, ako ste se pogdekad upustili i udubili u odnose koji regulišu život jednoga društva i pokrete koje izaziva taj regulator – vi ste morali zapaziti da se, kroz život svakoga društva, jasno beleži jedna jaka i ravna linija. Tu liniju ispisali su obziri, tradicije, malodušnost, duhovna nemoć i sve one druge negativne osobine čovekove pod kojima se pojedinci guše, a društvo nemoćno predaje učmalosti…

Zna se da je izvor Nušićevih književnih motiva bila palanka. Iz nje je zahvatio ono što je bila njena najizrazitija odlika – malograđanstvo. Međutim, on je u književnost tog vremena uneo jednu novinu – stav i odnos prema svetu o kome piše. Nušić je svoje likove uzimao onakve kakvi jesu – prirodne i sirove i njihovim svakodnevnim „vulgarnim“ jezikom govorio o njima samima. Tako je publika u Nušićevim delima prepoznala sebe, zainteresovala se za njih i prihvatila ih. On je sa razlogom nazvan i srpskim Šekspirom2) i „nespornim vladaocem“ srpske pozorišne scene. Njegove komedije su tokom vremena postale predmet brojnih ispitivanja, poetičkih, teatroloških, a on je sve više osvajao simpatije kako pozorišne, tako sada i televizijske publike. Najveći scenski uspeh na pozorišnim daskama doživele su njegove komedije Gospođa ministarka 1929. godine, Ožalošćena porodica 1934. godine, Sumnjivo lice 1923. godine, Narodni poslanik 1896. godine, Protekcija 1889. godine  i Pokojnik 1937. godine.

Kada je reč o Gospođi ministarki, može se reći da je pored svih njenih izvedbi jedna od najzanimljivijih svakako ona u režiji Tatjane Mandić Rigonat. Ovo je nova i veoma originalna verzija Nušićeve komedije jer glavni lik Živke ministarke igra muškarac, o čemu će biti reči.3)

Fenomen Nušićevog pozorišnog uspeha svakako se može tumačiti na različite načine, pre svega zbog aktuelnosti tematike njegovih dela, specifičnosti njegovog humora pomoću kojih karikira likove, ali nikad preterano, duhovitih zapleta i smešnih situacija pomoću kojih ismeva pojedine životne situacije.

Pitanjem komediografskih vrsta zastupljenih u Nušićevom stvaralaštvu podrobnije se bavio Milenko Misailović u opsežnoj dramaturško-rediteljskoj studiji posvećenoj komediografiji pisca Narodnog poslanika i Gospođe ministarke. Tako je, pišući upravo o komediji Gospođa ministarka, zaključio da je to višestruka i realistička komedija, komedija apsurda, ali i satirična komedija. Misailović smatra da se ovo delo ispoljava ne samo kao komedija naravi, već i kao komedija karaktera, situacije i društvene sredine.4)

U tim malim sredinama, koje se ne odvajaju od one ravne linije života, nema događaja, nema emocija, nema senzacija, „Danas je tetka-Savkin dan!“- eto, to je za tu sredinu događaj i svi se užurbaju, svi se kreću, svi oblače, nabavljaju bukete, pišu čestitke, prave posete… događaj, čitav događaj. (Gospođa ministarka, Predgovor)

Nušić je, kako kaže, iz jedne takve sredine uzeo jednu dobru ženu i domaćicu, Živku Popović, i izneo je naglo, neočekivano i iznenadno iznad njene linije života. On u ovoj komediji umešno i maštovito plete mrežu smešnih posledica iznenadnog događaja koji poremeti „normalnu liniju života“ jedne žene i njene porodice i plastično oblikuje lik te žene, Živke, koja grubo, ambiciozno nastoji da postane velika gospođa. Kao i u ranijim komedijama, u Narodnom poslaniku i Protekciji, Nušić je i sada veliki majstor komičnih situacija i verbalne komike. Gotovo od samog početka, posebno od trenutka kada Živka postane „gospođa ministarka“, primetna je bogata verbalna komika, koja i sama prouzrokuje smešne situacije, odnosno komične situacije dobijaju svoju punoću upravo pomoću verbalne komike.

Nušić se smeje politici i onome što ona zapravo čini ljudima i može se reći da se Živki više prijateljski podsmeva nego što je zaista osuđuje. To je, kada je reč o predstavi, želela da pokaže i rediteljka objašnjavajući pomenutu zamenu uloga temom predstave, a to je travestija. Odlučuje se za travestiju jer ona podrazumeva svojstvo prerušavanja pozorišne igre koja stvara smisao i traga za istinama o čoveku, životu i društvu. Igre prerušavanja odlika su, zapravo, i političkog života, deo svakodnevne matrice stvaranja poželjnih imidža na tržištu borbe za vlast i moć, te predstava i počinje horskim izvođenjem pesme Gde je srpska politika, po tekstu Jovana Jovanovića Zmaja. Ovde treba imati na umu da je Gospođu ministarku Nušić pisao tridesetih godina prošlog veka, u okolnostima kapitalizma i građanskog klasnog društva između dva rata, a te tridesete godine su iznedrile fašizam, nacionalizam i totalitarizam.

Rediteljka je ostala u okviru tridesetih godina, osmislila je scenski prostor i takođe uzela kostime upravo iz tridesetih godina. Već na početku predstave cela scena je ukrašena vezenim ćilimima na kojima stoji slika sa venčanja Živke i Sime, što zajedno sa samom scenskom pojavom muškarca (glumac Goran Jevtić) u ulozi žene, „gospođe ministarke“, izaziva komičan efekat.

Primetno je koliko je i sam početak komedije Gospođa ministarka ispunjen komičnim nabojem: „dobra žena i dobra domaćica“ – gospođa Živka Popović, iako joj muž ima „lepu platu“, u velikoj je nevolji jer „jedva vezuje kraj s krajem“ i toliko je pritisnuta oskudicom da se ni pri krpljenju pantalona svom sinu Raki ne snalazi kako da zakrpi „jedno mesto što se izlizalo“ jer nema dovoljno materijala. Osim toga, Živka mora da trpi neljubaznu služavku jer joj je dužna već „tri meseca“. Dakle, gospođa Živka Popović u stvari nije nikakva gospođa, ona je skoro služavka svoje služavke, i čuva se da je ne uvredi i da ne učini neku „krivicu“ prema njoj. Njena početna sudbina je, dakle, u trpljenju i moranju.5) Povrh svega, Živka neprestano sebe upoređuje sa onima koje hoće da stigne i prestigne; zato je opsednuta sagledavanjem same sebe iz udaljene pozicije „otmenog sveta“. Kao domaćica, Živka svoju nemoć i oskudicu objašnjava nesnalaženjem i naivnošću svoga muža: „Ovaj moj ne ume…“

Međutim, kada se iznenada našla na mestu koje odavno priželjkuje i postala ministarka, Živka je u samoopijenosti od neočekivanog uspeha potpuno izgubila kritičku samosvest i u utrkivanju sa ženama koje su je u nečemu do tada pretekle, ona sada vidi i smisao svog ministarskog položaja, a i cilj svoje aktivnosti uopšte. Tako se Živkin „svet“ javlja kao vrhunski arbitar i odlučujuća mera njene ličnosti, a i svih ostalih vrednosti oko ličnosti.6) Taj dugo priželjkivani odgovor svetu javlja se i kao prva želja buduće ministarke, a ona je da gospa Daru „svuče sa državnog fijakera“ i da se i sama provoza njime:

(…) Hoću da se provozam triput od Kalemegdana do Slavije, pa makar posle umrla. Naredite, gospodine Pero! (Gospođa ministarka, I čin – XXV pojava)

Bez obzira na to što Živka ističe, kao svoj prvi cilj, da se provoza ministarskim fijakerom, to zapravo nije njen suštinski cilj. Suština Živkine naredbe Peri pisaru upravo je u nastavljanju i produžavanju iskazanog cilja, a to je da je svet vidi dok se vozi ministarskim fijakerom. Prema tome, njen program nije samo da se provoza, nego i da se kao ministarka prikaže svetu i zato joj je malo da se provoza jednom „od Slavije do Kalemegdana“, nego hoće „triput“. Ovde se, zapravo, otkriva skriveni smisao kao suštinski cilj.

I kasnije, Živka ministarka radiće sve ono što su radile i njene prethodnice, ali sa željom da ih prevaziđe: na mesto potpuno zdravog zuba staviće zlatan samo zato što ga imaju gospa Draga, gospa Nata i gospa Roksa. Treba zapaziti da su ovde samo prividno u pitanju njene suparnice, a da je u suštini u pitanju personifikacija sveta koji sve ocenjuje i sve vrednuje i upravo on pokreće u Živki sve njene pritajene težnje; ona žuri da što pre izađe iz anonimnosti i uđe u svet kao značajna, izuzetna i moćna. Prema tome, Živki nije važan zlatan zub kao zdravstveni činilac već kao ono što taj zub u „otmenom društvu“ znači. Ovde vidimo kako se vrednosti i njihova značenja ne zasnivaju na suštini, već na izgledu i pojavi, na prividnosti ili efektu: smeh sa zlatnim zubom u takvom svetu je značajniji, otmeniji i važniji. Dolazi se do zaključka da je svet zapravo glavni vanscenski lik u Gospođi ministarki. Sa njim se Živka meri i odmerava. Iako on nije na sceni, on dejstvuje na sceni (gospa Draga, gospa Nata, Roksa Prokinica). Dakle, kao što vidimo, osim komičnih sukobljavanja na sceni, veoma su važna i komplementarna komična sukobljavanja sa suprotnostima – van scene, jer odnosi Živke ministarke sa svetom van scene usmeravaju i njene odnose sa licima na sceni.7) Zato je „svet“ u Nušićevoj komediografiji polivalentni i višeznačni fenomen, a najpre izvor komične radnje i likova.

Sagledavajući svoje mnogobrojne likove kao oličenje određenog vremena i prostora, Nušić je u svojoj komediografiji tako sagledavao i uzajamno povezanu funkciju stvari ili predmeta, jer su upravo svakodnevne stvari te koje su odigrale značajnu ulogu u istorijskom razvoju komedije uopšte, a posebno u predstavljanju komičke radnje na pozornici. Smatrao je da u tom neizbežnom uzajamnom odnosu stvari upijaju ili preuzimaju neka obeležja ljudi, kao što ljudi usvajaju neka svojstva stvari, i da su ljudi zapravo i tragično i komično vezani za stvari i njihove vrednosti. Zato je svoje određene likove vezivao za odgovarajuće stvari.8) Međutim, u Gospođi ministarki će preko traganja za predmetom – cilindrom nagovestiti karakter scenski odsutnog lika – Sime Popovića i vanscensku situaciju u kojoj se on nalazi iščekujući cilinder. Tako cilinder može označavati i prisutnost, a i odsutnost Sime Popovića. Nušić pomoću stvari, u ovom slučaju cilindra, zapravo razvija čitavu skalu značenja: cilinder može biti simbol izdvojenosti ili društvene visine, simbol moći, vlasti, ali i neke posebne sudbine. Primetno je kako se, zahvaljujući momku koji dolazi po Simin cilinder i saopštava porodici njegovo značenje, odmah menja i Živkino ponašanje. Kada nasluti moguću promenu, ona rukovodi poterom i traganjem za cilindrom, tako ubrzavajući prostorno-vremenski tok koji se manifestuje u kući Sime Popovića:

Cilinder, otac traži cilinder! … ‘Ajde, tražite ga, tražite ga, zaboga, mora se naći! (Gospođa ministarka, I čin – XI–XIII pojava)

Kućne dužnosti koje su ispunjavale Živkin dotadašnji život postaju simbol trivijalnosti. Nušić zapravo razvija smisaono prodorne i duhovite situacije, pomoću kojih se odvija traganje za cilindrom, razvijajući tako i njegova značenja. U nestrpljivom utrkivanju sa vanscenskim vremenom i u želji da što pre sazna ishod (hoće li postati ministarka) Živka užurbano ređa karte kao da se utrkuje sa sudbinom ili sa svojom budućnošću. Prema tome, gledanje u karte je samo prividno komična informacija ili iskazivanje da je Živka sujeverna, a u suštini i ta radnja označava utrkivanje Živkine probuđene želje sa svojim spoljnim, pa i kraljevski suverenim tokovima imenovanja vlade.9) Najpre dolazi do ukrštanja scenskog, Živkinog i vanscenskog, Siminog vremenskog toka, u imaginarnom prostoru (kraljevskom dvoru)

(…) Uh, da mi je da se sad pretvorim u muvu, pa da uletim  u dvor… (I čin – XIX pojava)

i takva situacija za Živku postaje sudbinski tok, razrešenje svega. Zbog toga ona traži karte da vidi šta sudbina kaže. Tako vlast i njeno sprovođenje postaju za Živku vrednost koja se poredi sa samim životom. Reč sudbine je za nju poslednja i odlučujuća.

Kako se kod Nušića neka ljudska karakteristika, koja može biti i skrivena, može preneti na predmet i imati svoje scensko značenje, kao što je pomenuti slučaj sa cilindrom, pokazano je i u pozorišnoj predstavi. U trenutku kada Živka postane ministarka, na sceni se, na mestu vezenih ćilima s početka, sada nalazi Živkina slika u vidu ogromnog portreta, preko celog zida njene dnevne sobe. Treba istaći da se publika ne smeje cilindru ili slici kao predmetu samom po sebi, nego kao značenju ili asocijativnom obliku koji je nastao preuzimanjem neke ljudske karakteristične osobenosti, ili nekog ljudskog značenja uopšte.10) Cilinder, dakle, može nositi atmosferu ili označavati i razne vidove degradacije ličnosti (osiromašenje i životnu nesređenost), a može sugerisati i tvrdoglavost ili kapricioznost, kao što veliki Živkin portret samo ukazuje na pokondirenost proste žene koja želi da bude zapažena i uvažena.

Primetno je kako se i funkcija jednog pisma uzdiže do značenja čitavog lika. Naime, momak iz ministarstva donosi pismo od gospodina Ninkovića za „gospođu Popović, ministarku“. Sa tim pismom na scenu treba da dođe i atmosfera lika koji pismo šalje, odnosno atmosfera galantnog dr Ninkovića. To se postiže upravo preko momka koji će se predstaviti ne obično, već kao momak kojeg šalje Ninković, i tako ćemo zapravo dobiti  karakternu asocijaciju ne samo na Ninkovića, već i na uvođenje Živke Popović u otmenost jer je u tu istu otmenost ušao i sam momak. Posle ovoga su stvorene okolnosti u kojima se doneto pismo uzdiže na kulminativno najvišu, završnu tačku drugog čina. Kada dr Ninković dolazi kod Živke on, po tekstualnoj prividnosti, dolazi da je pouči bontonu i otmenosti uopšte, a u suštini dolazi sa ciljem sakrivenim iza prividnosti poučavanja: da Živku, kojoj se proračunato klanja, zanese i pretvori je u svoj objekt koji treba da mu izradi novu klasu, odnosno u sredstvo sopstvene karijere.

Koliko se Živka ipak predaje prividnostima i prisvaja ih uočljivije je u pozorišnoj predstavi, u jednoj od scena koje su izmenjene u odnosu na originalno delo – kada ona, učeći otmenost od dr Ninkovića, počinje zanosno da igra na sceni uz muziku. Otkriva se, međutim, da su, bez obzira na lekcije iz otmenosti i bontona, napori Živke ministarke da postane otmena uzaludni: ne mogavši da savlada čak ni drugi uslov – pušenje, ona ne može da savlada da zaista bude gospođa ministarka kakvu protivurečni svet iziskuje. Iz te suprotnosti upravo proizilazi sva komika situacije, a i komika karaktera. Živka će ostati ministarka spolja, prividno i samo formalno. Tako na jednoj strani imamo težnju ka hipertrofiji svoga „ja“, a na drugoj negaciju toga istog „ja“  i njegovo svođenje na objekt raznih prividnosti.11)

Zato gospođi ministarki ubrzo počinje da smeta upravo stvarnost oko nje, a najpre njen zet Čeda. U trenutku najveće radosti kada je čula da je postala ministarka, Živka se otuđuje od svog zeta želeći da ćerku uda za Ristu Todorovića, kožarskog trgovca i počasnog konzula Nikarague:

Pre svega, zet – to nije ništa, a drugo, pravo da ti kažem, ti nekako i ne  ličiš. (Gospođa ministarka, I čin – XXI pojava)

To, a i druge razne apsurdnosti ukazuju zapravo na napuštanje objektivne stvarnosti i na razvoj isključivo sopstvene, sebične i subjektivne logike, pa Živka postaje žrtva svojih prividnosti ili zabluda koje za nju imaju vrednost objektivnih istina.12) To još otvorenije pokazuje u drugom činu komedije:

Živka: (…) Zato sam ja i mislila da mi tebe najurimo. 

Čeda: Tako! A to ste vi smislili? 

Živka: Ja, dabome! Tebe da najurimo, a Daru da udamo kao što joj priliči.

Na osnovu ovih primera jasnije se može sagledati u kolikoj je meri psihologija i Živke ministarke, a i ostalih Nušićevih likova situaciona i nastajuća. Karakterologija njegovih likova je osobena i moglo bi se reći da je ona tekstom samo naznačena kao tendencija lika i da zapravo oživljava tek na pozornici, jer je lik u tekstu samo označen, a na pozornici on postoji i živi i, povrh svega – nosi svoje komediografsko, a i životno značenje. Upravo takvi su likovi na pozornici u novoj i originalnoj verziji Nušićeve komedije. Glumci koji tumače Nušićeve likove ne igraju ogoljeni karakter i ne pokazuju karakterni sklop lika, već karakterne strukture koje proizilaze iz situacije, dokazujući još jednom da je psihologija takvih likova situaciona ili nastajuća. Tako se presvlače na sceni u zavisnosti od situacije i to publika može da vidi, bilo da je reč o Živki koja prelazi iz ženske odeće u mušku ili je reč o drugim likovima. Pri tome publika zna šta su oni bili pre toga, ali je sve to sa ciljem da se pokaže da su gledaoci, kako odmiče predstava, spremni da to prerušavanje i zaborave, aludirajući na zaboravljanje što se tiče političkog i društvenog života; utoliko pre što je Živka kao gospođa ministarka vlast samo prividno, ali što drugi veruju da je ona stvarna vlast.

U njenu vlast ipak najviše veruju oni koji od Živke očekuju neku korist, a to se najbolje ogleda upravo u sceni njenog susretanja sa familijom. Familija joj priznaje primat i superiornost u svemu, pa se i njen negativan odnos prema njima menja u prividno afirmativan i pozitivan. Otkriva se koliko njenu svekoliku familiju ujedinjuju slični ciljevi (izmoliti, ugrabiti, iskoristiti), a kako ih njihov egoizam razjedinjuje. Familija svojim ponašanjem iskazuje koliko je sklona da i prema Živki ispolji svoj kult prema vlasti uopšte, a taj kult ukazuje koliko se zapravo familija boji i pribojava vlasti. Dakle, iako je familija u srodstvu sa Živkom, svi njeni članovi su od Živke otuđeni jer je ona „odskočila“ visoko iznad njih.

Međutim, očigledno je da je Živka ponizno i stvarno daleko od prave moći i stvarne vlasti. Njeno shvatanje vlasti zapravo je infantilno i smešno. Živka na komičan način zanemaruje i potcenjuje neke značajne životne činjenice, pa se komika javlja kad god Živka preuveliča sporedno, a zanemari ono što je bitno. To je jedan od mnogih primera koji potvrđuju da je u Nušićevoj komediografiji glavni pokretač radnje upravo komička situacija: stvaranje i rastvaranje lika i način njegovog razvoja i iskazivanja uopšte.13) Baveći se prividnostima malograđanskog mentaliteta, uočljivo je koliko im se Nušić približio sa toliko stvaralačke pronicljivosti, prodornosti i prisnosti, da se i na osnovu ovih primera može zaključiti da Nušićeve komedije na svoje čitaoce i gledaoce zapravo deluju pre svojim prividnostima koje iskazuju, nego suštinom koju skrivaju. Međutim, ako se likovi ove komedije posmatraju upravo preko onoga što skrivaju, dakle „iznutra“, iz njihove suštine, zaključuje se da su svi oni u većoj ili manjoj meri „izgubili ravnotežu“ i „ne umeju da se drže na nogama“, kako Nušić i objašnjava (doduše samo Živku Popović, jer o drugim likovima ne govori u predgovoru), da su se svi iznenadno našli iznad svoje svakodnevne i „normalne linije života“, kao i da su komični upravo zbog raznih svesnih ili nesvesnih automatizama u koje upadaju. Prema tome, svi likovi Gospođe ministarke obrazuju jedinstven karakterološki sistem u kojem su razlike samo u proporciji, ne u strukturi: svi su oni po sklonosti samoobmanama i po priželjkivanju moći zaista rod – gospođi ministarki. Upravo zato što su pritisnuti svojom nemoći.14)

Zato je i publika u izvesnom smislu gospođa ministarka, jer i publika ima svoje samoobmane i svoje želje. Nušićeve komedije su otkrivalačko suočavanje publike sa samom sobom.15)

Svojom raznovrsnom delatnošću Nušić je zapravo neprestano bio „pred publikom“ tako da je svestrano upoznao biće publike, snagu njenog kolektivnog dejstva kao i kolektivnu svest i podsvest publike kao činioce pri usvajanju humora i komike i pri ispoljavanju  svoje reakcije u obliku smeha. Smatrao je da se snaga komike humanizuje i povećava kad svoje skrivene slabosti ili grehe otkrivamo u drugima, dakle kad svoje prikrivene zablude, želje i strasti doživljavamo preko drugih i kad im se smejemo iz prividne superiornosti i na izvesnom odstojanju.

U tom smislu veoma je karakterističan završetak Gospođe ministarke. Na nivou radnje kraj predstavlja Živkin gubitak funkcije gospođe ministarke. U završnoj pojavi svi su na sceni – Živka, Sima, Raka, Čeda, Dara, Vasa i Živka jednog po jednog izbacuje napolje. Prvo baca novine na Raku, a onda izbacuje Simu i preti.

Međutim, iako izgleda da je Živka ostala sama – da više nema sa kim da ratuje, niti kome da preti, da je njen bunt zapravo poput fatamorgane, slika poraženog koji to nije shvatio – Nušić pravi „neočekivani obrt“ (neočekivan s aspekta dramske radnje koja je okončana jer Živka više nije ministarka), posežući, zapravo, za tradicionalnim načinom završavanja priče obraćanjem publici.16) Živka, dok prilazi rampi, preti i svojim porazom, i ogovaranjem, i vlašću:

(…) Ko zna, danas-sutra mogu ja opet biti ministarka. Samo dok se zaboravi ovo nešto malo bruke, evo mene opet, pa posle da ne bude: što nam nisi kazala. ‘Ajde, ‘ajde, idite sad! … (IV čin – XXI pojava)

Pred samo padanje zavese, Živka ostaje sama na sceni – u dve „ontološke“ uloge – u dva prostora – u svom domu i/ili na bini. Pitamo se gde ostaje kad otera i publiku. U kom svetu je kad se i familija i publika povuku.17)

S obzirom na ovakav kraj, odnosno na to da posle skandala u novinama ministar Sima dobija ostavku i Živka time biva kažnjena za svoje postupke, i rediteljka pozorišne predstave istakla je da kod Nušića, koji je na tapet stavio mane malograđana, ipak ima pravde. U ovoj adaptaciji na samom kraju, kada Živka izgovara čuveni monolog, glumac Goran Jevtić na sceni skida haljinu i oblači pantalone i sako, odnosno savremeno muško odelo i poslednje reči koje izgovara su: i mogu ja opet biti ministar. Ove reči za razliku od originalnih, izgovara u muškom rodu. Nakon toga, svi glumci izlaze na scenu, igraju uz muziku i hvataju se u „demokratsko kolo“ i podižu Živku koja se ponovo vraća na vlast. Živka specifičnim pokretima ruke pozdravlja okupljenu masu, koja je oponaša u tim pokretima, igrajući dok se zavesa ne spusti.

Publika se i tome smeje, a smeje se tome i gospođa ministarka, ali i jedan i drugi smeh – prolaze, a istina koja iz tog smeha proizilazi ostaje: mogu ja opet biti ministar(ka)! Tako pretnja ostaje izvor neke druge vlasti.18)

Gospođa Živka ministarka sa scene odlazi kažnjena, ali odlazi stvarno – nepobeđena, iako publika iz gledališta odlazi sa doživljavanjem i moralno zadovoljena.

Nušićev završetak ne poučava gledaoca (ili čitaoca) šta treba da misli, ali ga zapravo navodi na razmišljanje: Koliko su opasni moćni kad postanu bespomoćni? Koliko je lako prigrliti život koji nam ne pripada ako smo nezadovoljni životom u kojem smo? Kako izgleda tiranija mediokriteta? Da li blagonaklonošću prema Živkama ministarkama postajemo deo njihovih familija? I ko treba da ode: publika ili Živka domaćica?19)

Zato su Nušićeve komedije u odnosu na publiku životne i dejstvujuće, a u odnosu na vreme prodorne i trajne, jer je stvarnost, a ne apstraktnost, polazište Nušićeve komediografije.

Literatura

Vukićević, Dragana: Smešan kraj ili kraj smešnog kraja u Nušićevim komedijama, Beograd: Filološki fakultet, 2015.
 Jovanović, Raško: Jedan drugi Nušić, Smederevo, 1998.
 Lešić, Josip: Nušićev smijeh, Beograd: Nolit, 1981.
 Misailović, Milenko: Značenja srpske komediografije: od Joakima Vujića do Branislava Nušića, Novi Sad: Pozorišni muzej Vojvodine, 2008.
 Nušić, Branislav: Gospođa ministarka, Beograd, 1996.

Autorka: Jovana Dobrić

FUSNOTE:   [ + ]

1. Branislav Nušić: Pismo kćeri. (Beograd, 1. marta 1924). Navod prema knjizi: Siniša Paunović, Pisci izbliza. Beograd, 1958, str. 148-149.
2. Jovan Hristić: Pozorište, pozorište, Prosveta, Beograd, 1997, str. 59.
3. Ovakva verzija komedije je premijerno izvedena na Večernjoj sceni pozorišta Boško Buha, 8. oktobra 2013. godine, povodom sto pedeset godina od rođenja našeg književnika Branislava Nušića.
4. Raško V. Jovanović: Jedan drugi Nušić, Smederevo, 1998. godina.
5. Milenko Misailović: Značenja srpske komediografije: od Joakima Vujića do Branislava Nušića, Novi Sad: Pozorišni muzej Vojvodine, 2008, str. 437.
6. Isto, str. 438.
7. Isto, str. 466.
8. Na primer u Ožalošćenoj porodici to su servis, budilnik, poslužavnik.
9. Milenko Misailović: Značenja srpske komediografije: od Joakima Vujića do Branislava Nušića, Novi Sad: Pozorišni muzej Vojvodine, 2008, str. 449.
10. Videti: Anri Bergson, O smehu – esej o značenju smešnog, S. B. Cvijanović, Beograd 1920, 2–3: „Smejaćemo se jednom šeširu, ali ono čemu ćemo se tada smejati nije parče čoje ili slame, već oblik koji su mu ljudi dali: jer je on primio kalup ljudskog kaprica“. Isto, str. 443.
11. Milenko Misailović: Značenja srpske komediografije: od Joakima Vujića do Branislava Nušića, Novi Sad: Pozorišni muzej Vojvodine, 2008, str. 452.
12. Isto, str. 461.
13. Isto, str. 457.
14. Isto, str. 472.
15. Isto.
16. Dragana Vukićević: Smešan kraj ili kraj smešnog kraja u Nušićevim komedijama, Filološki fakultet, Beograd, 2015, str. 31.
17. Isto, str. 33.
18. Milenko Misailović: Značenja srpske komediografije: od Joakima Vujića do Branislava Nušića, Novi Sad: Pozorišni muzej Vojvodine, 2008, str. 477.
19. Dragana Vukićević: Smešan kraj ili kraj smešnog kraja u Nušićevim komedijama, Filološki fakultet, Beograd, 2015, str. 32.

One thought on “Dva čitanja „Gospođe ministarke“”

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *