Duge noći i crne zastave

Naslov zanimljiviji od predstave

Očekivalo se da pozorišna adaptacija romana Duge noći i crne zastave (koprodukcija Šabačkog pozorišta i niškog Narodnog pozorišta) bude prava poslastica i za ljubitelje teatra i za verne čitaoce Dejana Stojiljkovića. Posebno je publika u Nišu, rodnom gradu Stojiljkovićevom, od ovog poduhvata očekivala mnogo, možda i previše, što se na kraju pokazalo pogubnim.

Duge noći i crne zastave; Izvor: narodnopozoristenis.rs

„U zemlji u kojoj se istorija prepravlja i po par puta za jedan ljudski vek, teško je odrediti šta je mit, šta je podatak, šta je propaganda, a šta je i zašto u senci“ – ovako je predstavu najavio reditelj Ivan Vuković, dodavši da se na sceni otišlo i „korak dalje“ u odnosu na Stojiljkovićevo poigravanje i mešanje istorije i mitova u romanu. Zato je publika, s pravom, očekivala jedan fantastičan spoj istorije i legende, a oni koji su roman pročitali nadali su se da na sceni vide ono što su i sami zamišljali čitajući knjigu, koja inače pruža dovoljno mogućnosti za maštanje (makar na prvi pogled delovala i kao vikend-roman). Nažalost, opšti je utisak da su očekivanja izneverena i da je ponekad bolje ostaviti roman da bude roman a ne pretvarati ga u neki drugi žanr. U svakom slučaju, bolje je ostaviti čitaocima da sami stvore sliku nakon pročitane knjige nego im i tu sliku upropastiti lošom pozorišnom adaptacijom. Iako je za svaku pohvalu to što smo dobili priliku da na sceni vidimo srpsko srednjovekovlje i legendarni epski svet (inače je to retkost kada je u pitanju niški teatar), baš tu dolazi pitanje: čemu sve to, ako čak i epoha ostaje bleda, dok se poruka cele priče tek nazire, a pritom i laici uočavaju ne samo lošu glumu, nego i neuverljiv tekst? Ponovićemo, gluma je zaista bila začuđujuće loša i neuverljiva iako u predstavi učestvuju eminentni predstavnici šabačke (Zoran Karajić, Ljubiša Barović…) i niške (Sanja Krstović, Dejan Cicmilović, Aleksandar Mihailović…) pozorišne scene.

Ko nije čitao roman, verovatno nije do kraja mogao razumeti predstavu. Ko je čitao roman, nadao se da magija bude prenesena i na scenu, da motiv zapleta bude još jače istaknut, ali ništa od toga nije se desilo. Imamo srpski srednji vek, tu su knez Lazar, Miloš Obilić, Ivan Kosančić, Milan Toplica, Lazareva kći Olivera, monahinja Jefimija, čak i jedna vila iz jezera… Međutim, sve to ne znači mnogo, jer ne može reditelj smatrati da mu je predstava uspešna samo zato što je na scenu izveo likove iz srpske prošlosti. Oni jesu tu, pred nama, ali pitamo se – zašto su tu, koja je svrha njihovog ponovnog literarnog (u ovom slučaju pozorišnog) života, šta imaju novo da nam kažu? Publika vapi da to čuje – ali sve nade su izneverene. Ako će nam, i nakon ove predstave, Obilić i Kosančić biti onakvi kakve ih možemo i sami zamisliti čitajući deseteračke pesme, onda smo bez razloga sedeli u pozorišnoj sali.

Da predstava, prema rečima samog reditelja, ide „korak dalje“, publika se uverila kad je na scenu izašao Marko Kraljević (u tumačenju Aleksandra Mihailovića), i to jedan novi Marko Kraljević, koji je zaista spoj istorije i legende. Ali, na koji način? Od epskog megdandžije i viteza ostala je samo gordost, a od istorijskog kralja i turskog vazala ostao je samo vazal, pa smo tako dobili jednu nesrećnu mešavinu: jadnog i ostarelog kralja bez kraljevine, koji u nekim momentima deluje kao obična ulična pijanica. A ne samo Marko Kraljević, nego i Lazarev sestrić Stefan Musić (Ljubiša Barović) i Muratov sin Bajazit (Marjan Todorović) mnogo više podsećaju na razuzdane pijanice i raspikuće nego na srednjovekovne vojskovođe i hrabre ratnike. Dakle, i od istorije i od epike ostalo je samo ono krajnje negativno – to je taj novi mitski nivo koji nam predstava nudi, to je taj korak dalje.

Jedina uloga vredna pohvale jeste lik turskog vojskovođe Ali-paše, koga je maestralno odigrao niški glumac Aleksandar Marinković, a treba odati priznanje i šabačkoj glumici Ivani Jokić, koja je odigrala tri uloge (Jefimija, Ognjana i vila iz jezera), pokušavši da čitavu priču dovede na jedan mitski, paganski i nadzemaljski nivo, premda se ne može reći da je u tome do kraja uspela.

Duge noći i crne zastave; Izvor: narodnopozoristenis.rs

Kada je reč o scenografiji (Nikola Nikolić) i kostimografiji (Dragica Laušević) primećujemo da je scenografija prilično siromašna, što možda ne bi bilo tako upadljivo da nismo unapred očekivali da na sceni vidimo raskošan srednjovekovni zamak sa kulama i čardacima, baš onako kako smo zamišljali dok smo čitali roman; kostimografija je, ipak, solidna i kako-tako nam dočarava dotičnu epohu, no i ta svetla tačka predstave samo nas na tren vodi u neki drugi svet, a onda se gubi među gomilom razočaranja.

Svakako bi se kao još jedan korak dalje, i to kao korak jeftinog približavanja publici, mogle protumačiti i pesme koje se kroz predstavu provlače a za koje bi svako u publici sa sigurnošću mogao reći da nikako nisu mogle postojati u pretkosovsko doba jer su, iako deluju kao izvorne, ipak novokomponovane i tek su kao takve ušle dublje u narod. (Ako bi pesma „Gusta mi magla padnala“ mogla i proći kao pretkosovska, teško da bi to mogla pesma „Usnila je dubok sanak“. To bi bilo kao kad bi se napravila predstava „Na Drini ćuprija“ sa pesmama „U lijepom starom gradu Višegradu“ i „Prođoh Bosnom kroz gradove“!)

Najbolje u vezi sa predstavom Duge noći i crne zastave jeste to što je privukla pažnju niške publike i postigla da se pozorišna sala ispuni gotovo do poslednjeg mesta, ali tu kao da prestaje sve ono lepo što se od ovakve predstave očekuje. Čak i da kao pozitivnu stranu navedemo slavljenje (ili pokušaj slavljenja) nacionalne istorije i epike, opet nije dovoljno uzeti solidan roman kao osnovu, staviti radnju na dvor kneza Lazara, načiniti laganu ljubavnu priču između Miloša Obilića i Lazareve kćeri, prikazati turskog princa Bajazita kao budalastu usijanu glavu, pa na osnovu toga očekivati da predstava zadobije simpatije publike. Epoha i tematika jesu privukle publiku, ali su prirodno stvorile još veća očekivanja, koja su se pak raspršila vrlo brzo nakon što je predstava otpočela.
Uostalom, ne bi ovo bilo jedini put da naslov bude zanimljiviji i intrigantniji od samog ostvarenja.

Autor: Dušan  Milijić

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *