Дуге ноћи и црне заставе

Наслов занимљивији од представе

Очекивало се да позоришна адаптација романа Дуге ноћи и црне заставе (копродукција Шабачког позоришта и нишког Народног позоришта) буде права посластица и за љубитеље театра и за верне читаоце Дејана Стојиљковића. Посебно је публика у Нишу, родном граду Стојиљковићевом, од овог подухвата очекивала много, можда и превише, што се на крају показало погубним.

Дуге ноћи и црне заставе; Извор: narodnopozoristenis.rs

„У земљи у којој се историја преправља и по пар пута за један људски век, тешко је одредити шта је мит, шта је податак, шта је пропаганда, а шта је и зашто у сенци“ – овако је представу најавио редитељ Иван Вуковић, додавши да се на сцени отишло и „корак даље“ у односу на Стојиљковићево поигравање и мешање историје и митова у роману. Зато је публика, с правом, очекивала један фантастичан спој историје и легенде, а они који су роман прочитали надали су се да на сцени виде оно што су и сами замишљали читајући књигу, која иначе пружа довољно могућности за маштање (макар на први поглед деловала и као викенд-роман). Нажалост, општи је утисак да су очекивања изневерена и да је понекад боље оставити роман да буде роман а не претварати га у неки други жанр. У сваком случају, боље је оставити читаоцима да сами створе слику након прочитане књиге него им и ту слику упропастити лошом позоришном адаптацијом. Иако је за сваку похвалу то што смо добили прилику да на сцени видимо српско средњовековље и легендарни епски свет (иначе је то реткост када је у питању нишки театар), баш ту долази питање: чему све то, ако чак и епоха остаје бледа, док се порука целе приче тек назире, а притом и лаици уочавају не само лошу глуму, него и неуверљив текст? Поновићемо, глума је заиста била зачуђујуће лоша и неуверљива иако у представи учествују еминентни представници шабачке (Зоран Карајић, Љубиша Баровић…) и нишке (Сања Крстовић, Дејан Цицмиловић, Александар Михаиловић…) позоришне сцене.

Ко није читао роман, вероватно није до краја могао разумети представу. Ко је читао роман, надао се да магија буде пренесена и на сцену, да мотив заплета буде још јаче истакнут, али ништа од тога није се десило. Имамо српски средњи век, ту су кнез Лазар, Милош Обилић, Иван Косанчић, Милан Топлица, Лазарева кћи Оливера, монахиња Јефимија, чак и једна вила из језера… Међутим, све то не значи много, јер не може редитељ сматрати да му је представа успешна само зато што је на сцену извео ликове из српске прошлости. Они јесу ту, пред нама, али питамо се – зашто су ту, која је сврха њиховог поновног литерарног (у овом случају позоришног) живота, шта имају ново да нам кажу? Публика вапи да то чује – али све наде су изневерене. Ако ће нам, и након ове представе, Обилић и Косанчић бити онакви какве их можемо и сами замислити читајући десетерачке песме, онда смо без разлога седели у позоришној сали.

Да представа, према речима самог редитеља, иде „корак даље“, публика се уверила кад је на сцену изашао Марко Краљевић (у тумачењу Александра Михаиловића), и то један нови Марко Краљевић, који је заиста спој историје и легенде. Али, на који начин? Од епског мегданџије и витеза остала је само гордост, а од историјског краља и турског вазала остао је само вазал, па смо тако добили једну несрећну мешавину: јадног и остарелог краља без краљевине, који у неким моментима делује као обична улична пијаница. А не само Марко Краљевић, него и Лазарев сестрић Стефан Мусић (Љубиша Баровић) и Муратов син Бајазит (Марјан Тодоровић) много више подсећају на разуздане пијанице и распикуће него на средњовековне војсковође и храбре ратнике. Дакле, и од историје и од епике остало је само оно крајње негативно – то је тај нови митски ниво који нам представа нуди, то је тај корак даље.

Једина улога вредна похвале јесте лик турског војсковође Али-паше, кога је маестрално одиграо нишки глумац Александар Маринковић, а треба одати признање и шабачкој глумици Ивани Јокић, која је одиграла три улоге (Јефимија, Огњана и вила из језера), покушавши да читаву причу доведе на један митски, пагански и надземаљски ниво, премда се не може рећи да је у томе до краја успела.

Дуге ноћи и црне заставе; Извор: narodnopozoristenis.rs

Када је реч о сценографији (Никола Николић) и костимографији (Драгица Лаушевић) примећујемо да је сценографија прилично сиромашна, што можда не би било тако упадљиво да нисмо унапред очекивали да на сцени видимо раскошан средњовековни замак са кулама и чардацима, баш онако како смо замишљали док смо читали роман; костимографија је, ипак, солидна и како-тако нам дочарава дотичну епоху, но и та светла тачка представе само нас на трен води у неки други свет, а онда се губи међу гомилом разочарања.

Свакако би се као још један корак даље, и то као корак јефтиног приближавања публици, могле протумачити и песме које се кроз представу провлаче а за које би свако у публици са сигурношћу могао рећи да никако нису могле постојати у преткосовско доба јер су, иако делују као изворне, ипак новокомпоноване и тек су као такве ушле дубље у народ. (Ако би песма „Густа ми магла паднала“ могла и проћи као преткосовска, тешко да би то могла песма „Уснила је дубок санак“. То би било као кад би се направила представа „На Дрини ћуприја“ са песмама „У лијепом старом граду Вишеграду“ и „Прођох Босном кроз градове“!)

Најбоље у вези са представом Дуге ноћи и црне заставе јесте то што је привукла пажњу нишке публике и постигла да се позоришна сала испуни готово до последњег места, али ту као да престаје све оно лепо што се од овакве представе очекује. Чак и да као позитивну страну наведемо слављење (или покушај слављења) националне историје и епике, опет није довољно узети солидан роман као основу, ставити радњу на двор кнеза Лазара, начинити лагану љубавну причу између Милоша Обилића и Лазареве кћери, приказати турског принца Бајазита као будаласту усијану главу, па на основу тога очекивати да представа задобије симпатије публике. Епоха и тематика јесу привукле публику, али су природно створиле још већа очекивања, која су се пак распршила врло брзо након што је представа отпочела.
Уосталом, не би ово било једини пут да наслов буде занимљивији и интригантнији од самог остварења.

Аутор: Душан  Милијић

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *