Драматуршке цртице

Јавна читања драма студената драматургије новина је на Стеријином позорју. Студенти четврте године драматургије Академије уметности у Новом Саду, уз менторство проф. Марине Миливојевић Мађарев показали су драматуршки дар, који је део замисли о промени домаћег репертоара и рада на побољшању домаће српске драме, која јесте и биће темељ Стеријиног позорја. Након заокруженог драмског циклуса, о којем се говорило, иако никако не довољно, намеће се питање о којем размишљају позоришне школе и неколицина професора: куда даље? На који начин Позорје може да допринесе савременом домаћем драмском тексту, радећи не само на истрајавању Фестивала, већ опстанка српске драме и домаћег драмског репертоара? О томе је било речи на Стеријином позорју и на радионицама које је водио Жељко Хубач. Практично, на томе су радили студенти Академије уметности из Новог Сада.

У јавним читањима чули смо пет драмских текстова. Писали су их припадници исте генерације, иако је тешко уочљива заједничка нит. Тематски и стилски драме су хетерогене, иако је квалитет драмских текстова на истом нивоу. Ове драме обухватају различите феномене српског друштва и театра: савремене новосадске приче с почетка 2017. године (Звездани човек Драгане Миљковић), онлине потрага за сродном душом или квинта дејт на Тиндеру (Love me, Tinder Дивне Стојанов), страдање и сазревање једне од најинтригантнијих песничких и стваралачких фигура у српској књижевности – Дрaинца (Песник, апаш и  профет – или Сан у екстази Раке Драинца Марије Пејин), фасцинација понирања у људску душу, као што је у свом делу Кундера чинио (Опроштајни валцер Стефан Цокић), преиспитивање историје и будућности одмотавањем клупка о Аски Флајшман (Флајпман Стефана Тајбла). Интересовања младих драмских писаца крећу се од преиспитивања форме савремене драме и класичне дијалошке форме, преко комичних заплета, драме апсурда, редефинисања познате аристотеловске драматургије и постдрамског позоришта.

У комаду Звездани човек Драгана Миљковић бележи низ сусрета и заплетених ситуација, хвата ситуације онако како навиру у Новом Саду 2017. године, с пролећа, иако оно никада да се пробије. Драмски врло тачно грађене ситуације између Богдана, Јована, Марије, Јелене и психијатра одговарају на битна питања о брачним односима и пријатељству, о утицају друштвених мрежа и интернет свету на социополитичка кретања једног друштва, које је све актуелније и непосредније. У потрази за царством небеским пред Милетићевим спомеником, јунаци ове комичне и горке драме, подсећају, годину дана након смрти Боувија, Принца, Умберта Ека и Фидел Кастра да је на овом свету „остала велика празнина“ и да „то што су сви отишли заједно значи да је потребно доста простора за оно што предстоји“. Драмски закључак Драгане Миљковић, уз жељу да се гласније чује, јесте да је то празно место остављено за нас и нашу генерацију, која има много тога да каже. Ова драма говори о новом грађанском друштву, а снага текста је у духовитим дијалозима, лепим поентама (нпр. Једино ослобођен ум може да ствара) и реалног погледа на свет. Јавно читање ове драме режирали су Тамара Кострешевић, Матија Ђедовић, а драму су читали Алекса Јовчић, Стефан Старчевић, Сара Симовић, Емилија Милосављевић и Уна Беић.

Дивна Стојанов написала је узбудљив, потресан и модеран комад о компликованим односима међу студентима, онда када интернет тј. Тиндер упознавање узима све више маха, иако компанија тврди да је вероватноћа за онлине сусретање љубави мања од 2%.  Love me, Tinder Дивне Стојанов, бавећи се судбином студената између два испитна рока, пружа квалитетне, духовите дијалоге који указују да писац добро познаје жаргон и говорну структуру ове групе. У овој комедији у три чина укрштају се елементи класичне драматургије са карактеристикама драме са циљем да се говори о љубави која као револуција руши препреке и предрасуде. Драму Love me, Tinder режирала је Милана Никић, а драму су читали глумци Исидора Влчек, Ана Кесеровић, Игор Грекса, Стеван Узелац и Вукашин Ранђеловић.

Драма Марије Пејин Песник, апаш и профет (или Сан у екстази Раке Драинца) комад је у којем се поетско-драмским језиком исприповеда прича о Радојку Јовановићу, познатијем као Бандиту Раки Драинцу. Поред његовог оца, мајке, стрица, у драмском свету Марије Пејин појављују се Станислав Винавер, Светислав Стефановић, Сибе Миличић, Тин Ујевић, Иво Андрић, Миливоје Живановић и други, што не само да драмски свет богати документаристичким детаљима, већ сведочи да је прича о којој је реч истина. Драинчева поезија у овом комаду узвикује оно што је Драинац писао у Манифесту хипнизму – „Доста са мртвим линијама на папиру. (…) Дајте нам мало грозе, мало свемира – ужаса – мало више крви, да се види бар један конац голе душе“. Драмски текст Марије Пејин режирао је Иван Вања Алач, а драму су читали глумци Ана Рудакијевић, Јелена Лончар, Дарија Вучко, Никола Кнежевић, Пеђа Марјановић, Федор Ђоровић, Стеван Шербеџија, Милош Лазић, Стефан Бероња, Александар Сарапа, Стефан Тајбл. Виолиниста је био Милан Милановић.

Драма Опроштајни валцер Стефана Цокића, по мотивима истоименог романа Милана Кундере, припада оној врсти комада у којој аутор кроз поетско-реалистички проседе у форми класичне драме износи различите ставове комунистичког режима у Чешкој, тј. у Прагу и околини током лета 1976. године. У Опроштајном валцеру Милана Кундере, а истовремено и у целовечерњој трагикомедији Стефана Цокића, има нечег бурлескног, али и познатог: медицинска сестра на клиници за лечење плодности суочена са нежељеном трудноћом, гинеколог са амбицијама да остави лични печат на будућој генерацији, бунтовни аутомеханичар – људи су какви би могли бити ми или неко кога познајемо, мада себи такве слике нипошто не желимо да признамо. Режију Опроштајног валцера урадио је Владислав Велковски, стеријанској публици познат по режији одличне Малограђанске свадбе Б. Брехта. Драму су читали глумци Академије уметности.

Стефан Тајбл комадом Флајшман, по мотивима истинитих догађаја, своје јунаке смешта у два периода: у 1941. и 1942. годину и пола века касније у 2001. годину. Слике се ређају, а читалац / слушалац прати догађаје смештене у Митровици на Сави / Хрватској Митровици уочи и током првих година Другог светског рата у кући јеврејске породице Флајшман на Тргу Краља Петра / Тргу Адолфа Хитлера и шездесетак година касније у Сремској Митровици, у истој кући на Житном тргу, која сада служи као локал. У овом комаду свака реченица је кључна јер тек све заједно дају пуно значење овом тексту. Испретлетена прича о Аски Флајшман, њеној породици и мрачном подруму његове куће чини ову драму интригантном драмском причом, са готово филозофским закључцима и питањима – да ли је историја недодирљива? Драму Стефана Тајбла режирао је Немања Лековић, а драму су читали Јелена Лончар, Александра Пејић, Урош Младеновић, Никола Јаношевић, Алексадар Сарапа и Давид Мијатовић, док је продуцент Милица Милићевић.

Оваква јавна читања драма важна су из неколико разлога. То можемо, првенствено, схватити као промоцију домаће драме, имајући у виду да тек по која драма доживи прво извођење, а онда у позоришном смислу утихне након прве праизведбе. Важно је да о овим драмским текстовима говоримо, како бисмо обновили или саградили храм драмске уметности, који почива, хтели ми то да признамо или не, на студентима драматургије и књижевности. Разлога је безброј, а једно је сигурно: са јавним читањима драме треба наставити, не само у оквиру позоришта Промена, већ на једном институционализованом нивоу. Стога, можемо само похвалити Стеријино позорје, проф. Марину Миливојевић Мађарев и сјајне студенте, који су се показали не само као одлични писци, већ као самосвесни позоришни познаваоци.

Ауторка: Милена Кулић

(текст објављен у Билтену Стеријиног позорја)

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *