Dok čekamo Godoa ispod mrtve vrbe

(sa dva lista u drugom činu)

Povodom predstave Dok čekamo Godoa, Akademija umetnosti Novi Sad

Predstava Dok čekamo Godoa, izvedena u Kulturnom Centru u Novom Sadu, iako se uz minimalne izmene bazira na Beketovoj antidrami Čekajući Godoa, ne predstavlja puki princip oponašanja utemeljenih vrednosti svetske dramaturgije (što svakako jeste veliki rizik), već usklađenom izvedbom postavlja savremena i neophodna pitanja o teatru i time se izdvaja kao autentičan pozorišni događaj. Suočivši se sa svim aspektima teorije apsurda, glumci Akademije umetnosti iz Novog Sada uspešno korespondiraju sa tekstom dramskog dela i ulaze u konstuktivan dijalog sa Beketom, prelomivši poznate teme kroz humorno intonirani koncept cele predstave, baveći se istovremeno pitanjima kao što su: religija, smrt, priroda, ljubav, prijateljstvo i vera. Imajući u vidu da je glumačka ekipa savladala tekst koji ruši pravila dramske tradicije, ne deluje čudno da su tragična egzistencijalna pitanja svakidašnjice prikazana u komičnoj formi, održavajući publiku budnom dok je ubeđuju da se „ovde ništa ne dešava“. Optimizam je prestao da bude „vladajuća poruka“ pozorišnih predstava nakon 1952. godine i teksta Čekajući Godoa, a izvođenje o kojem je reč pokazuje da je poema o beznađu potrebna i 2018. godine. Ovaj tekst je na jugoslovenskim pozorišnim scenama imao sličnu sudbinu kao i tekst Kad su cvetale tikve, nestao je sa scene Beogradskog dramskog pozorišta 1954. godine, da bi potom otvorio Atelje 212 i doživeo veliki uspeh. O tome ko je „ubio Godoa“ u BDP-u, o sličnostima sa tekstom Kad su cvetale tikve piše Feliks Pašić u knjizi Kako smo čekali Godoa dok su cvetale tikve, gde za „osumnjičenog“ navodi Miroslava Krležu koji je svojim jasnim stavom o predstavi i političkom podtekstu podstakao da se Godo „ubije“ i skine sa repertoara pre same premijere. Uprkos tome, stanje duha nakon rata u jugoslovenskom teatru obeležilo je osećanje apsurda, snažno izražen, najpre, kod Albera Kamija, a potom svoj puni oblik ostvaruje u drami Čekajući Godoa.

Ovu tragikomediju u dva čina izveli su mladi glumci (master studenti i studenti osnovnih studija) Akademije umetnosti u Novom Sadu i time pokazali apsolutnu zrelost za bavljenje ključnim temama i pitanjima egzistencijalizma, religije, stoicizma i apsurda. Predstava je nastala kao master projekat Peđe Marjanovića, a pored njega uverljivo, iskreno i kolegijalno igraju i Aljoša Đidić, Vukašin Ranđelović, Stefan Beronja i Miloš Lazić. Komad o ozbiljnosti kojom apsurdni čovek sebe doživljava u besmislenom svetu možemo definisati kao „teatar tragične farse“, onako kao što je Jonesko zapisao kao podnaslov za Stolice. Jonesko i Beket dele, dakle, ista osećanja egzistencijalnog beznađa i metafizička apsurdna uverenja o svetu u kojem živimo. Ta uverenja koja dele Beket i Jonesko u ovoj predstavi su predstavljena kao jedno – čovek je istovremeno i smešan i tragičan. Glumci su uspeli da prikažu ta kompleksna osećanja, savršeno prikazujući male razlike između tragičnog i smešnog.

Odnos između Vladimira i Estragona, u izvedbi Peđe Marjanovića i Aljoše Đidića, dobija prisnija obeležja iskrenog prijateljstva, i time dosledno predstavlja Beketovu ideju o neraskidivom dvojcu. Takav odnos je izgrađen uz odličnu saradnju glumaca, a dopalo se i publici, uprkos prvobitnom utisku da će biti izneveren osnovni princip gradnje dramskog teksta, tj. starosna dob glavnih junaka. Dijalozi skitnica Vladimira i Estragona dok čekaju Godoa, a potom sa Pocom (Miloš Lazić) i Srećkom, tj. Likijem (Vukašin Ranđelović) imaju snažne religiozne i filozofske asocijacije; iako se na planu priče zaista „ništa ne dešava“. Da nije tako, ovaj tekst ne bi ništa značio, ne bi se ticao savremenog gledaoca i čitaoca i ne bi bio važan za nas danas. Taj religiozni kontekst nametnut je i slikom malog dečaka (Stefan Beronja), koji predstavlja karitikaturu anđela i saopštava da gosn Godo danas nije stigao da dođe, ali će sutra sigurno doći.

Da bismo izbegli pristupanje ovom komadu kroz crtice iz teorije dramskih žanrova, moramo (makar pokušati) da shvatimo zbog čega je ovaj tekst važan danas. Evo zbog čega je mene ova predstava dotakla. Priča o Vladimiru i Estragonu proširila se na opšta ontološka pitanja i egzistencijalni nemir čoveka u neizvesnosti života i svega onoga što nas očekuje. Besmislenost čovekove egzistencije povećana je nesposobnošću da valjano komunicira, da se bori za sebe, da izgradi svoj prostor u besmislenoj nedođiji i da stvori svoj život. Dok Beketovi junaci čekaju Godoa (ko god on bio), savremeni čovek čeka neke bezazlene stvari verujući da će nam promeniti život: čekamo da upišemo fakultet, da položimo ispit, da završimo fakultet, da se zaposlimo, preselimo, venčamo itd. Čekamo nešto ili nekoga u obličju Godoa ko će nam pomoći da postignemo nešto što još uvek ne znamo da želimo, u uverenju da je samo još to potrebno da budemo ono što već jesmo. Besmislenost i apsurdnost tog čekanja pokazuje se u riziku koji postoji. Kada dočekamo Godoa, već poljuljane vere u sopstveni smisao, možemo shvatiti da je Godo ništavilo, prazna čaura, ogoljena ljuštura ili molitva koja ne dopire do Boga. Kada Godo konačno dođe u naš život, možemo shvatiti da je on samo svratio u poštu da obljubi poštarku, kao što se desilo u drami Miodraga Bulatovića Godo je došao, ili da je Godo došao po svoje kao što je reč u istoimenoj drami Žarka Komanina. Ovaj tekst poručuje, kratko rečeno, da ne smemo očekivati rešenje iz realne ili metafizičke stvarnosti, već ga moramo pronaći u nama samima. Takav je čovek, izgleda, i kod Beketa i kod nas: „Ljuti se na svoju cipelu, a pravi krivac je njegova noga“.

Scenografija Jelene Prokopović dosledno naglašava beketovski svet ispod jedne vrbe ili šibljike, koja nije više tužna, već je umrla odavno. Prašina oko ovih junaka diže se i prekriva njihov apsurd u bulatovićevskom svetlu, pa su Beketovi junaci i u ovoj predstavi slični Srećku i Ismetu u romanu Crveni petao leti prema nebu. Glumačka ekipa je ozbiljno prihvatila ovaj težak zadatak, uverljivo i skoncentrisano igraju gotovo tri sata, a svaki glumac doseže sve vrednosti koje je Beket ugradio u sam tekst. Čekajući Beketovog Godoa, dočekali smo jednu vrednu predstavu koja poštuje književni tekst, komunicira sa savremenim gledaocima i ostavlja ih zapitane nakon što se svetlo upali.

Autorka: Milena Kulić
Fotografije: Sara Apostolović

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *