DA LI JE NOVI SAD NAŠE MESTO?

Predstava „Naše mesto“ prethodnih meseci redovno se izvodi u Kulturnom centru u Novom Sadu i nailazi na odziv i reakcije pozorišne publike. Realizovana je kao koprodukcija sa „Teatrom 34“, čiji je osnivač upravo Bogdan Janković, reditelj ovog zanimljivog i posve specifičnog i vrednog projekta. Ova predstava čini bitan događaj na novosadskoj pozorišnoj sceni i bez sumnje zaslužuje da je svako vidi, kako oni iz Novog Sada tako i oni iz drugih gradova. Sam komad je toliko živ, ubedljiv, sadržajan, dinamičan, idejan, toliko pun dramatičnosti i karaktera, pa je stoga prigodan različitim dobima i gotovo svim tipovima gledaoca. Svojom idejnom strukturom predstavlja svojevrsni omaž onom Novom Sadu koji je nekada postojao, koji danas jeste, koji bi sutra mogao da bude i koji nikada neće biti. Ono što je zanimljivo i izazovno u isto vreme jeste činjenica da je izvođenje ove predstave prošlog meseca usledilo neposredno nakon proglašenja Novog Sada za evropsku prestonicu kulture, pa i evropsku prestonicu mladih, pa stoga može imati (što implicira i suprotno – ne mora imati) i drugačiji smisao – pohvalni, kritički, ali i samoironični, ironični. Da li je zaista pozorište u ovakvom prestoničkom gradu cenjeno i bitno? Koliko evropska prestonica kulture haje za ovakvu vrste kulture? Recimo, pitanja na koja bih volela da čujem odgovor. No, nije nam ovde namera da ulazimo u ova i ovakva razmatranja. Činjenica je da pozorišna umetnost zaslužuje to ime samo ako se na pozornici pojavljuju istiniti ljudski tipovi s pravim strastima i problemima, i kada dramski pisac preko čarobne rampe uspe da svoj dramski oblikovani život ukopča u stvarni život onih masa koje dolaze u pozorište.

8335-dsc0447Glumačka ekipa, uigrani glumački duo – Nikolina Spasić i Milan Novaković, svojim sigurnim i jakim izrazima, transformacijama i emocijom, pružaju gledaocu otvorenu mogućnost tumačenja i lepezu značenjskih impulsa. Oni ne promovišu ideje o Novom Sadu, oni ne kritikuju, oni se nisu opredelili, nego su predstavili malog čoveka, jednostavnog, običnog čoveka iz Novog Sada (ili došljaka iz Odžaka i Prištine) i time gledaocima samo predstavili tematiku, i bacili im loptu, da dalje samostalno odigraju i tumače. Na publici je da njihovo igranje protumači kao kritiku savremene novosadske malograđanske svesti (kao i svesti svakog grada (polisa) danas) ili kao predstavu sugrađana o Novom Sadu, ovakvom kakav jeste. Glumci svojim prisustvom postavljaju pitanja i otuda ovakav naslov. Iza četvrtog zida mogli smo da čujemo imena svakojakih književnika, umetnika, intertekstualne i korelacijske veze čvrsto uvezene u ovu vojvođansko mentalitetsko tkanje. Polazište za ovu predstavu je samostalni istraživački rad rediteljske i glumačke ekipe, a taj fakat ovu predstavu čini autorskom tvorevinom i jedinstvenom pojavom. Ne postoji klasična podela uloga, glumci su pisali svoje tekstove – proživljene i preživljene priče stapaju se u jedan pozorišni čin, živ i postojan. Sa pozornice, ma i posredno, gledaci postoju svesni promena koje su se dešavale ili su nagoveštavale u njihovoj svakodnevnici u Novom Sadu, a da to nisu ni primećivali u svakodnevnici. Kroz razvijenu i pitku priču dva junaka (jedan junak i jedna junakinja, tačnije) koja su volela Novi Sad, želela da žive u njemu, a onda su ga planirano ali naprasno upoznala, kao da Heraklitova misao „sve teče, sve se menja“ postaje jedna od osnovnih odrednica ove predstave. Novi Sad se promenio. Shvatajući da su jedino promene konstantne, Bogdan Janković, kao i glumačka ekipa ovu predstavu temelje upravo na ovoj tezi, kao i na istraživanju metaforičkih značenja promena. Baveći se njima, ovom predstavom pokušali su da uhvate večno, da iskopaju zakopano, za zaboravljeno vrate u svest. Do konačnog odgovora na pitanje iz naslova, čini se da pomalo paradoksalno, i ne želi da se dođe, jer je smisao u samom toku, u uzbudljivoj neizvesnosti hvatanja neuhvatljivog. „Ako ne možeš da se primiš ovde, ne puštaj korenje“.

nase-mesto-slika-jpg_660x330Gradeći svoju priču najviše oko Ise i Bise, u brukovski praznom prostoru, sa svojim rekvizitima u dva kofera, u crno-beloj svedenoj odevnoj kombinaciji, oni su gradili priču o Novom Sadu koji se, pored svega – voli. To je grad u kojem se, recimo, Zmajeve dečije igre ne odigravaju na Zmajevom već na Miletićevom trgu. Građani Novog Sada, možda, sve do ove predstave ovu činjenicu i paradoksalnost iste nisu uočavali. Šta nam to govori? Ne samo da je brukovski prazan prostor odlika ove predstave, već i njegova ideja pozorišne umetnosti. Predstava se događa sada i ovde, ona komunicira sa svetom u kojem živimo. Ona zumira i objašnjava našu svakodnevnicu. Pomaže gledaocu da shvati svet oko sebe. To je ono što se dešava kada se izvodi predstava, onog momenta u kome se svet glumca i svet publike sreću. Društvo u malom, mikrokosmos se stvara svake večeri u pozorištu. Zadatak pozorišta je, po Piteru Bruku, taj da u tom mikrokosmosu pruži strastven, vreo i istinit ukus drugog sveta, tako ga zainteresuje, transformiše i dopuni ga. Zahvaljujući dramaturškoj obradi Simona Grabovca, scenografkinji i kostimografkinji Neveni Vujasinović, ova predstava je nastala u ovom obliku kakav jeste danas – modifikovana i umetnički komponovana stvarnost. Simon Grabovac, dramaturg, ističe da je predstava „nastala iz duboke potrebe da se na jedan blizak, razigran i neposredan način progovori o gradu koji se guši, stenje pod pritiskom raznolikih klišea.“ Ističe, dalje, da su se na istraživačkom radu na ovoj predstavi suočili sa bogatom klasičnom literaturom o Novom Sadu, o njegovoj istoriji, znamenitostima, značajnim ličnostima, kao i kritički intoniranim stavovima o mnogim aspektima urbane, kulturne i istorijske zbiljnosti… Grabovac, zaključuje da se „sučeljavajući ovu sliku i stavove dobija jedna razuđena slika koja više nego jasno potvrđuje da je suština i život grada, pa tako i Novog Sada, mnogo kompleknija, šira i razuđenija.“

Ostaje nada će gledaoci ove predstave prestati da pasivno, uživalački pristupaju proizvodu na sceni, već da će postati, kako Ransijer ističe, emancipovani gledaoci, koji će uočiti duboke, čvrste, ontološke veze unutar jedne pozorišne predstave. Pokušavajući da dokučimo smisao i damo odgovor na pitanje – „Da li Novi Sad (bilo koji grad) naše mesto?“ trebali bismo da oslušnemo reči reditelja, demijurga predstave, koji ističe: „Tragajući za razlozima nezadovoljstva, verujem da možemo da unapredimo naše mesto postavljajući pitanje gde je naše mesto, kada je reč o odgovornosti pojedinca, kao i uviđajući neizbežnu istinu da smo naše mesto mi sami“. Dakle, postani čovek, odrastao i svestan sebe, pronađi sebe u sebi, pronađi svoje mesto u sebi. Nakon toga, svako mesto može da postane NAŠE MESTO.

Autorka: Milena Kulić (Čupava Keleraba)

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *