ДА ЛИ ЈЕ НОВИ САД НАШЕ МЕСТО?

Представа „Наше место“ претходних месеци редовно се изводи у Културном центру у Новом Саду и наилази на одзив и реакције позоришне публике. Реализована је као копродукција са „Театром 34“, чији је оснивач управо Богдан Јанковић, редитељ овог занимљивог и посве специфичног и вредног пројекта. Ова представа чини битан догађај на новосадској позоришној сцени и без сумње заслужује да је свако види, како они из Новог Сада тако и они из других градова. Сам комад је толико жив, убедљив, садржајан, динамичан, идејан, толико пун драматичности и карактера, па је стога пригодан различитим добима и готово свим типовима гледаоца. Својом идејном структуром представља својеврсни омаж оном Новом Саду који је некада постојао, који данас јесте, који би сутра могао да буде и који никада неће бити. Оно што је занимљиво и изазовно у исто време јесте чињеница да је извођење ове представе прошлог месеца уследило непосредно након проглашења Новог Сада за европску престоницу културе, па и европску престоницу младих, па стога може имати (што имплицира и супротно – не мора имати) и другачији смисао – похвални, критички, али и самоиронични, иронични. Да ли је заиста позориште у оваквом престоничком граду цењено и битно? Колико европска престоница културе хаје за овакву врсте културе? Рецимо, питања на која бих волела да чујем одговор. Но, није нам овде намера да улазимо у ова и оваква разматрања. Чињеница је да позоришна уметност заслужује то име само ако се на позорници појављују истинити људски типови с правим страстима и проблемима, и када драмски писац преко чаробне рампе успе да свој драмски обликовани живот укопча у стварни живот оних маса које долазе у позориште.

8335-dsc0447Глумачка екипа, уиграни глумачки дуо – Николина Спасић и Милан Новаковић, својим сигурним и јаким изразима, трансформацијама и емоцијом, пружају гледаоцу отворену могућност тумачења и лепезу значењских импулса. Они не промовишу идеје о Новом Саду, они не критикују, они се нису определили, него су представили малог човека, једноставног, обичног човека из Новог Сада (или дошљака из Оџака и Приштине) и тиме гледаоцима само представили тематику, и бацили им лопту, да даље самостално одиграју и тумаче. На публици је да њихово играње протумачи као критику савремене новосадске малограђанске свести (као и свести сваког града (полиса) данас) или као представу суграђана о Новом Саду, оваквом какав јесте. Глумци својим присуством постављају питања и отуда овакав наслов. Иза четвртог зида могли смо да чујемо имена свакојаких књижевника, уметника, интертекстуалне и корелацијске везе чврсто увезене у ову војвођанско менталитетско ткање. Полазиште за ову представу је самостални истраживачки рад редитељске и глумачке екипе, а тај факат ову представу чини ауторском творевином и јединственом појавом. Не постоји класична подела улога, глумци су писали своје текстове – проживљене и преживљене приче стапају се у један позоришни чин, жив и постојан. Са позорнице, ма и посредно, гледаци постоју свесни промена које су се дешавале или су наговештавале у њиховој свакодневници у Новом Саду, а да то нису ни примећивали у свакодневници. Кроз развијену и питку причу два јунака (један јунак и једна јунакиња, тачније) која су волела Нови Сад, желела да живе у њему, а онда су га планирано али напрасно упознала, као да Хераклитова мисао „све тече, све се мења“ постаје једна од основних одредница ове представе. Нови Сад се променио. Схватајући да су једино промене константне, Богдан Јанковић, као и глумачка екипа ову представу темеље управо на овој тези, као и на истраживању метафоричких значења промена. Бавећи се њима, овом представом покушали су да ухвате вечно, да ископају закопано, за заборављено врате у свест. До коначног одговора на питање из наслова, чини се да помало парадоксално, и не жели да се дође, јер је смисао у самом току, у узбудљивој неизвесности хватања неухватљивог. „Ако не можеш да се примиш овде, не пуштај корење“.

nase-mesto-slika-jpg_660x330Градећи своју причу највише око Исе и Бисе, у бруковски празном простору, са својим реквизитима у два кофера, у црно-белој сведеној одевној комбинацији, они су градили причу о Новом Саду који се, поред свега – воли. То је град у којем се, рецимо, Змајеве дечије игре не одигравају на Змајевом већ на Милетићевом тргу. Грађани Новог Сада, можда, све до ове представе ову чињеницу и парадоксалност исте нису уочавали. Шта нам то говори? Не само да је бруковски празан простор одлика ове представе, већ и његова идеја позоришне уметности. Представа се догађа сада и овде, она комуницира са светом у којем живимо. Она зумира и објашњава нашу свакодневницу. Помаже гледаоцу да схвати свет око себе. То је оно што се дешава када се изводи представа, оног момента у коме се свет глумца и свет публике срећу. Друштво у малом, микрокосмос се ствара сваке вечери у позоришту. Задатак позоришта је, по Питеру Бруку, тај да у том микрокосмосу пружи страствен, врео и истинит укус другог света, тако га заинтересује, трансформише и допуни га. Захваљујући драматуршкој обради Симона Грабовца, сценографкињи и костимографкињи Невени Вујасиновић, ова представа је настала у овом облику какав јесте данас – модификована и уметнички компонована стварност. Симон Грабовац, драматург, истиче да је представа „настала из дубоке потребе да се на један близак, разигран и непосредан начин проговори о граду који се гуши, стење под притиском разноликих клишеа.“ Истиче, даље, да су се на истраживачком раду на овој представи суочили са богатом класичном литературом о Новом Саду, о његовој историји, знаменитостима, значајним личностима, као и критички интонираним ставовима о многим аспектима урбане, културне и историјске збиљности… Грабовац, закључује да се „сучељавајући ову слику и ставове добија једна разуђена слика која више него јасно потврђује да је суштина и живот града, па тако и Новог Сада, много комплекнија, шира и разуђенија.“

Остаје нада ће гледаоци ове представе престати да пасивно, уживалачки приступају производу на сцени, већ да ће постати, како Рансијер истиче, еманциповани гледаоци, који ће уочити дубоке, чврсте, онтолошке везе унутар једне позоришне представе. Покушавајући да докучимо смисао и дамо одговор на питање – „Да ли Нови Сад (било који град) наше место?“ требали бисмо да ослушнемо речи редитеља, демијурга представе, који истиче: „Трагајући за разлозима незадовољства, верујем да можемо да унапредимо наше место постављајући питање где је наше место, када је реч о одговорности појединца, као и увиђајући неизбежну истину да смо наше место ми сами“. Дакле, постани човек, одрастао и свестан себе, пронађи себе у себи, пронађи своје место у себи. Након тога, свако место може да постане НАШЕ МЕСТО.

Ауторка: Милена Кулић (Čupava Keleraba)

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *