ЦУРИ ЛИ ВАМ КРВ И ЗНОЈ… ОВАЈ, МЕД И МЛЕКО?

Врева, узбуђење, еуфоричност људи, гужва, срећа… Не, не бисте веровали, али није реч о опису почетка концерта неке од многобројних „актуелних естрадних звезда“ данашњице. 14.6.2016. у Сомбору је почео 24. по реду Позоришни маратон, а Сомборци с поносом могу да се крећу кроз свој град, јер ретке су, нажалост, културне манифестације које управо описану ситуацију изазивају. У фоајеу позоришта многобројну публику дочекала је изложба графика Хенрија Мура настала инспирисана „Хамлетом“. Народно позориште Сомбор је на овај начин обележило 400 година од смрти Вилијама Шекспира. Графике из ове изложбе су власништво галерије Visconti fine Art из Љубљане. Ово је тек први у низу приказан контакт нашег и словеначког позоришта, али та сарадња није једина коју ово позориште остварује на овогодишњем маратону. Наиме, у наредних пет дана, можемо да гледамо чак три представе из Руске Федерације, две представе из Босне и Херцеговине, представу из Словеније, као и представе позоришта са територије Републике Србије и то: Народног позоришта у Београду, Агенције „Три за грош“ из Београда, Зведара театра, Позоришта младих из Новог Сада, Крушевачког позоришта, као и сарадњу Heartefact-a, Битеф театра, Grand Theatre City из Будве i Фестивала MESS.

После изложбе, на великој сцени позоришта управник је пожелео добродошлицу свим придошлицама, а отварање маратона препустио је једној од најзначајнијих глумица на нашим просторима, Јасни Ђуричић, која је и сама истакла важност ове манифестације као и важност чињенице да не смемо да заборавимо колико маратон значи, како за град, тако и за целокупну уметност и културни живот наше државе.

И тако, већ пуни утисака, пред нама се појављује сцена „Родољубаца“ чија режија се приписује Андрашу Урбану, која је рађена по мотивима истоимене комедије Јована Стерије Поповића. Назив овогодишњег позоришног маратона је „Мед и млеко“. Наводим ово сад, јер ће нам представа показати како једино што може да потекне од нас самих, уколико не променимо приступ, прво према себи, а онда и према другима, може потећи само крв и зној. За догађај о коме ће писати, Стерија узима револуцију лажних српских родољубаца из 1848. године.

Ми, гледаоци, критичари, Мађари, Срби, патриоте (уосталом, како год хоће да нас дефинише друштво, јер МИ то дозволимо), можемо да се запитамо: зашто после скоро 170 година и даље имамо проблем? Какав проблем? Проблем са људима око нас, проблем са другачијим, проблем у породици, проблем са пријатељима, проблем са собом. Круг се сужава око наших ногу, све док нас не прогута. Сами себи подмећемо ноге, тежимо идеалима који по својим рукама имају више крви но у себи. Ко смо ми? И зашто све треба да нам се отпева да бисмо разумели? И то не једном, већ у више наврата, гласно, болно, хаотично. Андраш Урбан је овом представом показао, не само познавање историје, већ дубоко и детаљно познавање менталитета, како српског (нарочито српског), а тако и мађарског народа. Јер, шта је оно што дефинише један народ? Упорно покушавамо да се означимо симболима, материјализујемо се кокардама, бојамо се да би се препознали „међу својима“ и онда се деси нешто најстрашније: ми не знамо наш језик. Ми не знамо ни нашу историју ваљано, јер да је знамо, знали би и кога да славимо, односно, знали би који сегмент прошлости за нас је вредан подизања главе, а шта нас закопава на саму помисао. Разноврсним ансамблом ,,Родољупци“ су нам постали ближи но икад, вичући, умирујући, повлачећи нас са њима. Говорити промишљено, прихватити другога, борити се само против рата – јасна порука фантастичне режије Андраша Урбана, музике Ирене Поповић, ансамбла који чине: Слободан Бештић, Анастасиа Мандић, Сузана Лукић, Нела Михаилоивић, Ненад Маричић, Никола Вујовић, Предраг Ејдус, Бранко Јеринић, Бојан Кривокапић, али и свих оних храбрих и стручних људи који се налазе, нечујно, иза сцене.

15-kul-rodoljubci

После Урбанове критике друштва, на малој сцени Студио 99, приказана је представа руског драмског театра Јошкар-Ола под насловом ,,Убица“ чију режију потписује Алексеј Јамаев, а представа је рађена по мотивима драме Александра Молчанова.

У овој двочасовној представи суочићемо се са веома честим проблемима данашњих младих људи. Принуђен да позајмљује новац, Андреј (Јарослав Ефермов) то чини несмотрено, упуштајући се у сарадњу са мафијашем Секом (Дамир Сафулин). Андреј свој дуг, наравно, не може да отплати, те је принуђен да убије човека који је Секи дужан много више но он. И већ ту као да прича почиње да се формира у кружницу из које, до самог краја, не знамо исход. Не могавши да изврши наредбу свог надређеног, Андреј одлази у пратњи Секине веренице, Оксане (Надежда Белобордова) у свој родни крај да тражи паре од мајке (Надежда Репњева). Један дечко, који није стасао за живот, и даље је осуђен на зависност од, касније ће се видети, мајке која има чврсту руку, али слабо срце на свог сина. Оксана је Андрејев контраст. Она је одувек жељна града, док Андреј пати за сеоским амбијентом. Урадиће све да дође до новца, док он не може ништа без својих родитеља. Али, и она је млада, неука, неформираног мишљења. Ни она, као ни Андреј, не зна у шта да верује, што је редитељ приказао кроз целу представу, у коме се глумци обраћају, како богу, тако и свемиру за помоћ, да би на крају једни другима били спас. Алексеј Јамаев приближио је сомборској публици животе младих људи који нису имали толико среће, већ су подлегли многобројним греховима да спасу кров над главом.

57496d991cc81

Тек је први дан, а већ можемо да осетимо да ћемо овогодишњи маратон осетити по целом телу. Народно позориште Сомбор још четири дана има на располагању да нас подучи шта је потребно да нам, заиста, потече мед и млеко.

Ауторка: Горица Радмиловић

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *