Čemu se mi to smejemo?

B. Breht: Malograđanska svadba
Akademija umetnosti Novi Sad
Klasa glume na srpskom jeziku
Režija: Vladislav Velkovski
III godina glume
Klasa: Nikita Milivojević, red. prof.
Asistenti: Jelena Đulvezan Milković, Momčilo Miljković

Zaista ne pamtim kada sam poslednji put videla pozorišnu publiku koja tako spontano i oduševljeno prima pozorišnu predstavu, kao što je publika u Akademiji umetnosti primila predstavu Malograđanska svadba Bertolta Brehta, u izvedbi studenata iz klase prof. Nikite Milivojevića, Jelene Đulvezan Milković i Momčila Miljkovića. Jedan talas smeha smenjivao je drugi, jedan razdragani i glasni aplauz bio je prekidan samo novim talasom smeha ili pesmom. Predstava u režiji Vladislava Velkovskog sigurno će doživeti veliki uspeh, a moj posao je da pokušam da objasnim zbog čega je to tačno.

Brehtov komad Malograđanska svadba (1919) jedan je od njegovih najizvođenijih komada. To svi znamo. Zbog čega? Dat je presek malograđanskog duha, sa svim poznatim elementima apsurdne dramaturgije. Malograđanstvo kao sistem samouništenja, kao pojam sudbinskog, kao naš zao udes. Osnovna pretpostavka malograđanstva jeste u tome: da je to duh koji, zaboravljen od istorije, pokušava da svoj udes preobrazi u svoju privilegiju, time što će ne samo da zaboravi istoriju, već će verovati, u svojoj apsolutnoj otvorenosti, da nema duha van malograđanštine. Takav duh, a videli smo ga kod Brehta (i viđamo ga svuda), kreće se u zadatim granicama, u skladu sa određenim pravilima i normama, čime se u potpunosti oslobađa odgovornosti i kantovske punoletnosti. Breht nije kritikovao samo malograđanštinu kao pojavu, kao filosofiju neke njegove palanke, već i brak kao formalnu instituciju, koja je samo reprezent legitimiteta za lažni moral. Buka se pravi da ne bi nastala tišina jer je tišina trenutak opasnosti, razmišljanja i racionalnog delovanja. U galami palanački svet lepo se razume, u tišini samo jednaki razgovaraju i misle.

Po žanru i po konstrukciji ova Malograđanska svadba može biti vodvilj, što o teatarskoj vrednosti ne govori ništa ukoliko ne dodamo da je to odlično konstruisan vodvilj. Dvoje mladih (Nenad J. Popović i Nikolina Vujević), koji prave svadbu, osuđeni su da isprate sve običaje, koji se njima ne dopadaju, ali ipak uživaju u tome, do konačnog kraha večeri, kada je svaki gost na toj svadbi svukao svoju masku i tom maskom gađao drugima u oči. Pukla bruka ili što bi pevačica uzviknula – „Opa, evo incidenta“. Razvojni put mladenačkog para od sreće do nesreće (pa opet do sreće), jedinstven u ispoljavanju duha palanke, konstantinovićevski rečeno, posledica je samo-pretvaranja van-subjektivnog duha malograđanštine u sve dublju objektivnost (u pasivnost žrtve sveta i najpre porodice). Ništa novo: sujeta, ogovaranje, zavist, omalovažavanje, dodvoravanje, prevare, uobraženost. Ako i kažemo da je vodvilj, a ne mora da bude, moramo istaći da je ova predstava i sociološko-politička satira, u kojoj publika sigurno ne bi ovoliko uživala. Ozbiljna drama ublažena je neobaveznim i zavodljivim ritmom, uvijena u oblandu veselog smeha koji briše psihološke posledice koje bi satirične tvrdnje morale kod publike da ostave posle predstave. Jednom rukom Breht udara, drugom trikove izvodi i zasmejava.

Sve smo videli u ovoj predstavi: dolazak mlade i svatova, pucnjave, tuču, čuli smo svadbarsku muziku i običaje, čime je predstava precizno postavljena u tačku ravnoteže između klasične srpske svadbe i brehtijanske atmosfere. Brehtov tekst je i do(g)rađen ne samo muzikom i elementima iz svadbarskih običaja, već i svojevrsnim ispovednim naracijama (npr. kada Ognjen Nikola Radulović duhovito i ironično komentariše običaj umetnika da imaju dva imena). Strasni i nemoralni ples kuma (Darka Radojevića) i neveste kulminacija je večeri, gde plivaju kroz oblake, i naravno, tako u nedogled, sve do trenutka kada je sve otkriveno i nema više tajni! Iako je glumački i rediteljski posao odrađen odlično, može se učiniti da je preobražaj porodičnog sklada u ne-sklad i haos nastupio prebrzo, odnosno proces skidanja maski nije bio onoliko primetan koliko bi trebalo. Takva mikro-zamerka ne može da pokvari sveopšti pozitivan utisak jer su studenti Akademije umetnosti ovim izvođenjem neosporno postavili kriterijume svojim kolegama na Pozorju mladih, ispod čega sada ne može da se ide! Ceo ansambl je igrao u istom ritmu: mladoženju je uverljivo izneo Nenad J. Popović, mladu je sa svim tragi-komičnim elementima igrala Nikolina Vujević, mladoženjinu majku sa svojim povremenim upadicama Maja Čampar, nevestinog oca sa monolozima sa pucanjem Miloš Macura, grešnu nevestinu sestru koja je začinila svadbu igrala je Nevena Nerandžić, a mladića sa dobrim „naučenim“ govorom za mladence Đorđe Mitrović, grešnog kuma, koji ipak jeste „dugme“ energično je igrao Darko Radojević, a kumove sa druge strane Marija Feldeši i Ognjen Nikola Radulović, dok je pevačicu sa duhovitim upadicama igrala Anica Petrović. Rediteljska koncepcija najviše prostora je ostavljala glumcima, ali i publici, a glumci su taj zadatak prihvatili sa odgovornošću i radošću!

Ostaje zvonko pitanje da odzvanja: čemu se mi to smejemo? Verovatno se ne bismo smejali kada bi nam bilo dozvoljeno da ozbiljno odgovorimo na ovo pitanje. Da li se smejemo nama samima ili se smejemo jer ne prepoznajemo da smo to mi? Ne mogu ništa protiv toga: počinje da mi smeta naša ne-svesnost. Kada se posle predstave počne razmišljati o ovakvim temama, neosporno je reč o pravom pozorištu! Bravo!

Autorka: Milena Kulić

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *