Čas može da počne

Od 1976. godine i pojave Grobnice za Borisa Davidoviča književnu scenu nije potresao nijedan tako snažan polemički talas. Dok su stručnjaci u Kišovom romanu ili u „sedam poglavlja jedne zajedničke povesti” videli originalnost, novi stilski i kompozicioni tretman, gromoglasno se javila struja kritičara i novinara koji će jedno od najvećih ostvarenja srpske književnosti u HH veku nazvati „ogrlicom od tuđih bisera.” Kiš će neumorno odgovarati, braneći se od neargumentovanih napada virtuozno, ostavljajući za sobom sijaset tekstova prepunih pronicljive ironije i svedočanstava o ondašnjoj „vladajućoj” književnoj postavi kao ignorantima koji su mnogo više mislili da znaju nego što su zaista znali (reći će im prkosno – šta zna svinja šta je dinja). Jasno je, i tada su se prave intencije iznosile iza kulisa, a sve se mogu sabrati pod malicioznim nazivom – Grobnica za Danila Kiša. Naime, kao dugogodišnji poznanik Danila Kiša, i kao novinar koji je neposredno ispratio sve što se plelo oko njegovog imena (a u vezi je sa „slučajem”), Boro Krivokapić skupiće u svojevrsnu hrestomatiju pod nazivom Treba li spaliti Kiša? gotovo sve tekstove o pomenutoj knjizi. Kao sledeću fazu rasprave istaći će ključno Kišovo delo o čitavoj problematici – Čas anatomije, kao i odgovore koji su za njom usledili,a kao završnu – sudske sporove pokrenute od strane onih kojima je Kiš naneo teške moralne povrede. Upravo se pomenuti Čas može smatrati intelektualnim epilogom jedne od najistaknutijih „odbrana poezije” u aristotelovskom ključu.

FOTO: Aleksandar Ramadanović, izvor: snp.org.rs

Iako je od čuvene afere prošlo četrdesetak godina, pitanja koja su se tada ispostavila kao presudna na estetskom i umetničkom planu uopšte, reaktualizovana su na jednom pomalo neočekivanom polju. Scena na kojoj će stara problematika odenuti novo ruho biće upravo scena Srpskog narodnog pozorišta. Kada je objavljena vest kako Andraš Urban, višestruko nagrađivani pozorišni reditelj, priprema Čas anatomije, među ljubiteljima Kišovog dela, ali i pozorišta uopšte, javila se bujica najrazličitijih nagađanja o postavljanju jednog polemičkog dela na pozorišne daske. Poslednja reč bila je ona koju je donela premijera predstave održana 28. februara 2017. godine. Možda je najbolje poći od reči samog reditelja koji će se više puta oglasiti povodom pomenute premijere i istaći kako nije postojala namera za dramatizacijom Kišovog dela, nego za pronalaženjem osobite tačke gledišta na umetnika onda, ali i danas. Tako je Čas anatomije svojom sadržinom ponudio mnoštvo motiva koje će Andraš Urban „gurnuti” pod savremene reflektore.

Iako predstava obiluje intertekstualnošću, poželjno je izdvojiti jednu od osnovnih niti koju prati i Kišova polemička misao, a  to je sudbina umetnika, u ovom slučaju pisca, čije se ime nemilosrdno razvlači po čaršiji. Upravo takva bila je ona koja je zadesila Danila Kiša, te je postao predmet čaršijskih spletki nastalih pod okriljem „patentiranog člana svih mogućih žirija”, Dragana Jeremića. Kako se Kiš nije ispostavio kao laka meta za moralnu i umetničku likvidaciju, čaršija onda, kao što ne bi ni danas, nije prestala da merka nova pogodna mesta za napad, niti je sa manje režanja dočekala protivnapad. Tako će Kiš anatomskim rezom razotkriti do polazne tačke ondašnje „književne operacije”, a nešto slično učiniće i Andraš Urban, samo, svakako, na širem planu. Glumci koji će biti nosioci Kišove čuvene „odbrane”, ali i drugih etičkih poruka koje će pred gledaocima varirati i praćene muzikom dostizati klimaks, iz scene u scenu menjaće uloge i tok same predstave, gde će se kao jedna od najupečatljivijih i, svakako, centralnih, ispostaviti ona koja na anatomski sto postavlja samog Kiša. Naime, čitav prizor predstavlja otelotvorenje čuvene slike holandskog baroknog umetnika Rembranta iz 1632. godine, Čas anatomije doktora Tulpa. Na licima posmatrača sluti se senka isprazne znatiželje, gotovo zabave za koju je Volter tvrdio da je prisutna kod ljudi jednako pri odlasku u pozorište kao i na sahranu. Kao u grču, maniji, skupina koja želi da po svakoj osnovi diskvalifikuje umetnika jer se osmelio i „podigao glas”, nemilosrdno kidiše na sva njegova uverenja. Prizor je gotovo groteskan, dok publika lako može da vidi poziciju jednog od najvećih imena srpske književnosti, koje je po principu „svoj svoga”, zamalo završilo na stubu srama zbog lažnih optužbi skandal-majstora.

Kako delo Danila Kiša i danas intrigira i izaziva poštovanje, predstava Čas anatomije svojevrsna je afirmacija i posthumna satisfakcija velikanu čije ime ne gubi boju, dok je boja imena iz protivničkog tabora još onomad bila bleda, neubedljiva. Reći će Kiš u Času anatomije: „Na kraju krajeva, sve što se piscu događa, zlo i dobro, deo je njegove književne sudbine (a on druge i nema).” Savremenom čitaocu, a naročito gledaocu kada je reč o predstavi koja je zainteresovala kulturnu javnost, ostaje da vidi koliko se promenila situacija koju diktira društvo, kakav je odnos umetnika i palanačke sredine danas, i kako u sebi da pronađe kišovski otpor i negaciju osrednjosti. Po izlasku iz pozorišta, jedna misao odjekuje – kao da je i kroz Urbana ponovljeno: „Borise Davidoviču, ne dajte se pasjim sinovima!”

Autorka: Milica Sofinkić

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *