Час може да почне

Од 1976. године и појаве Гробнице за Бориса Давидовича књижевну сцену није потресао ниједан тако снажан полемички талас. Док су стручњаци у Кишовом роману или у „седам поглавља једне заједничке повести” видели оригиналност, нови стилски и композициони третман, громогласно се јавила струја критичара и новинара који ће једно од највећих остварења српске књижевности у ХХ веку назвати „огрлицом од туђих бисера.” Киш ће неуморно одговарати, бранећи се од неаргументованих напада виртуозно, остављајући за собом сијасет текстова препуних проницљиве ироније и сведочанстава о ондашњој „владајућој” књижевној постави као игнорантима који су много више мислили да знају него што су заиста знали (рећи ће им пркосно – шта зна свиња шта је диња). Јасно је, и тада су се праве интенције износиле иза кулиса, а све се могу сабрати под малициозним називом – Гробница за Данила Киша. Наиме, као дугогодишњи познаник Данила Киша, и као новинар који је непосредно испратио све што се плело око његовог имена (а у вези је са „случајем”), Боро Кривокапић скупиће у својеврсну хрестоматију под називом Треба ли спалити Киша? готово све текстове о поменутој књизи. Као следећу фазу расправе истаћи ће кључно Кишово дело о читавој проблематици – Час анатомије, као и одговоре који су за њом уследили,а као завршну – судске спорове покренуте од стране оних којима је Киш нанео тешке моралне повреде. Управо се поменути Час може сматрати интелектуалним епилогом једне од најистакнутијих „одбрана поезије” у аристотеловском кључу.

ФОТО: Александар Рамадановић, извор: snp.org.rs

Иако је од чувене афере прошло четрдесетак година, питања која су се тада испоставила као пресудна на естетском и уметничком плану уопште, реактуализована су на једном помало неочекиваном пољу. Сцена на којој ће стара проблематика оденути ново рухо биће управо сцена Српског народног позоришта. Када је објављена вест како Андраш Урбан, вишеструко награђивани позоришни редитељ, припрема Час анатомије, међу љубитељима Кишовог дела, али и позоришта уопште, јавила се бујица најразличитијих нагађања о постављању једног полемичког дела на позоришне даске. Последња реч била је она коју је донела премијера представе одржана 28. фебруара 2017. године. Можда је најбоље поћи од речи самог редитеља који ће се више пута огласити поводом поменуте премијере и истаћи како није постојала намера за драматизацијом Кишовог дела, него за проналажењем особите тачке гледишта на уметника онда, али и данас. Тако је Час анатомије својом садржином понудио мноштво мотива које ће Андраш Урбан „гурнути” под савремене рефлекторе.

Иако представа обилује интертекстуалношћу, пожељно је издвојити једну од основних нити коју прати и Кишова полемичка мисао, а  то је судбина уметника, у овом случају писца, чије се име немилосрдно развлачи по чаршији. Управо таква била је она која је задесила Данила Киша, те је постао предмет чаршијских сплетки насталих под окриљем „патентираног члана свих могућих жирија”, Драгана Јеремића. Како се Киш није испоставио као лака мета за моралну и уметничку ликвидацију, чаршија онда, као што не би ни данас, није престала да мерка нова погодна места за напад, нити је са мање режања дочекала противнапад. Тако ће Киш анатомским резом разоткрити до полазне тачке ондашње „књижевне операције”, а нешто слично учиниће и Андраш Урбан, само, свакако, на ширем плану. Глумци који ће бити носиоци Кишове чувене „одбране”, али и других етичких порука које ће пред гледаоцима варирати и праћене музиком достизати климакс, из сцене у сцену мењаће улоге и ток саме представе, где ће се као једна од најупечатљивијих и, свакако, централних, испоставити она која на анатомски сто поставља самог Киша. Наиме, читав призор представља отелотворење чувене слике холандског барокног уметника Рембранта из 1632. године, Час анатомије доктора Тулпа. На лицима посматрача слути се сенка испразне знатижеље, готово забаве за коју је Волтер тврдио да је присутна код људи једнако при одласку у позориште као и на сахрану. Као у грчу, манији, скупина која жели да по свакој основи дисквалификује уметника јер се осмелио и „подигао глас”, немилосрдно кидише на сва његова уверења. Призор је готово гротескан, док публика лако може да види позицију једног од највећих имена српске књижевности, које је по принципу „свој свога”, замало завршило на стубу срама због лажних оптужби скандал-мајстора.

Како дело Данила Киша и данас интригира и изазива поштовање, представа Час анатомије својеврсна је афирмација и постхумна сатисфакција великану чије име не губи боју, док је боја имена из противничког табора још ономад била бледа, неубедљива. Рећи ће Киш у Часу анатомије: „На крају крајева, све што се писцу догађа, зло и добро, део је његове књижевне судбине (а он друге и нема).” Савременом читаоцу, а нарочито гледаоцу када је реч о представи која је заинтересовала културну јавност, остаје да види колико се променила ситуација коју диктира друштво, какав је однос уметника и паланачке средине данас, и како у себи да пронађе кишовски отпор и негацију осредњости. По изласку из позоришта, једна мисао одјекује – као да је и кроз Урбана поновљено: „Борисе Давидовичу, не дајте се пасјим синовима!”

Ауторка: Милица Софинкић

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *