Аутошовинизам као одбрана од естрадног патриотизма

(Поводом представе Сузе и бисери)

Представа Сузе и бисери, изведена на нишком УРБАН ФЕСТ-у 2015, само је непосредни повод за размишљање о не тако наивној појави аутошовинизма у савременом театру и уопште уметности, али су узроци овог тренда свакако много дубљи и комплекснији. На тај начин, чланови куршумлијске неформалне групе „Пера Детлић“, који су извели поменуту представу, можда ће се помало неправедно (што би се рекло: ни криви ни дужни) наћи у целом овом проблему – јер није толико реч о самој представи колико о идеји која је том приликом промовисана – али ипак и они сносе бар мали део одговорности, па их је било немогуће заобићи.

Најављена као бескомпромисна критика шунда и неукуса који прете да разоре праву културу и уметност, представа Сузе и бисери је као таква била итекако потребна и добродошла, али показало се да није увек лако одабрати прави начин да се публици покаже шта је тачно шунд, а шта права култура. Што је још важније, треба знати како да се та два појма разграниче, а да се не оде у неку другу крајност.

Нажалост, креатори представе Сузе и бисери управо су то учинили: отишли су у другу крајност јер све и да су имали најбољу намеру, њихова дистанца од естраде, ратнохушкачких парола и новокомпонованих народних песама врло брзо се претворила у аутошовинизам и ружење сопствене традиције и историје, а све то уз претерано истицање космополитизма, југоносталгије и пацифизма који чак нису довољно ни мотивисани као идеје – али вероватно се унапред очекивало да ове вредности буду без приговора саме по себи схваћене као изразито позитивне.

Узевши као предложак драму Каролина Нојбер Небојше Ромчевића, аутори су цео заплет „посрбили“, ликовима су дали домаћа имена, радњу сместили у време братоубилачких ратова „на овим просторима“, чак су увели и неке стварне личности, попут Јована Ћирилова, а донекле су и естрадног комичара „Геџу“, одевеног у српску народну ношњу, засновали на стварним „курсаџијама“ који су код широких маса стекли популарности изводећи плиткоумне скечеве.

Прва, и можда основна грешка десила се пре него што је представа уопште почела јер се главна глумица обратила директно публици речима су Сузе и бисери уметнички бунт против све присутнијег шунда. Није баш пожељно да се овако експлицитно указује на поенту представе, увек је боље пустити публику да сама препозна идеју коју дело са собом носи, да гледаоци без ичије сугестије схвате шта је позитивно, а шта негативно, да сами увиде шта је авангарда, а шта обичан кичерај. Ако драмски текст, режија и игра самих глумаца не успеју то да дочарају, онда никакав говор уочи самог извођења не може помоћи.

Малтене се на самом почетку видело шта ће бити заштитни знак шунда: биће то српска шајкача којом се ките ратнохушкачки „шоумени“. Тако је шајкача искоришћена не само као симбол естраде, шунда и комерцијалних телевизија, него и као контраст правој уметности, позоришту, класичним делима светских писаца; логично, у таквој подели улога, антипод правој уметници постаје полуписмени „геџа“ који пуни хале и стиче богатство у земљи где публика више има слуха за националистичке вицеве него за античке трагедије. А на крају, док сломљена уметница исказује свој последњи крик („Неком ће сузе, неком бисери“), завијориће се југословенска застава са петокраком, чиме се експлицитно поручује која држава и која идеологија су биле оличење праве уметности, а која је држава у први план истакла опанак и шајкачу док је театар потпуно запоставила и препустила га милостињи.

Тако се, сама од себе, намеће једна црно-бела подела: на једној страни српска народна ношња и уопште српска традиција као симбол полуписмених естрадних комичара, а на другој страни модерне позоришне тенденције које су искључиво засноване на интернационализму, пацифизму и космополитизму.

Као да се модерни театар никако не може заснивати на националној историји и искреном родољубљу! Наравно да може, колико је само таквих представа урадио и сâм Јован Ћирилов – да споменемо њега, кад су креатори представе већ узели његов лик за симбол српског театра. Сигурно је да редитељу није био циљ критика српске шајкаче као такве, односно српског фолклора, него критика шајкаче као средства које су, у виду паравана, преузели и иза њега се сакрили извођачи новокомпонованих националистичких песама, ратни хушкачи и профитери, све бројнији неофашисти, па и разне „курсаџије“. Међутим, ударивши на такав, лажни и лицемерни, такорећи естрадни патриотизам, аутори представе несвесно су, без икакве (видљиве) ограде, ударили и на прави патриотизам и изворну српску традицију, извргли су руглу народну ношњу, оцрнили не само српску шајкачу, него и српско село уопште. Чак је и реч „геџа“ аутоматски узета у потпуно негативном значењу, мада је некада то био израз за бистрог, издржљивог, вредног, марљивог, промућурног, па и пркосног сеоског домаћина, а пежоративну конотацију тај је израз стекао захваљујући паланачким скоројевићима који су на сваки начин ниподаштавали средину из које су потекли.

Ипак, за све постоји оправдан разлог, а проблем је итекако сложенији него што се чини, тако да представа Сузе и бисери у том погледу представља само врх леденог брега. Многим модерним уметницима патриотизам је постао не само отрцан, него и огаван јер им се на помен тог израза као прва асоцијација заиста јављају кич и шунд; одмах им се пред очима створе естрадне звезде са шајкачама и опанцима; са гађењем се сете ратних хушкача који су својим говорима стицали популарност код поводиљиве масе.

Ствари су, међутим, отишле много даље, па је оправдано гађење према лажном патриотизму прешло у неоправдану мржњу према сопственој историји, традицији и фолклору, а дистанцирање од побеснеле руље – у мржњу према сопственом народу као целини, најзад и у мржњу према отаџбини, сада под плаштом космополитизма, који неретко води и до потирања националног имена.

Уметници и јесу и нису криви за тај свој став јер опијена маса заиста наступа у име целе државе, притом непрестано истичући националне симболе и певајући (ако се то може назвати певањем) патриотске песме, које на тај начин стичу епитет шовинистичких све и кад то суштински нису. Са друге стране, уметник би ипак требало да схвати како отаџбину не чине само ратнохушкачке пароле, а да подивљала руља није једини нити већински представник нације. Нико не може уметнику наредити да обавезно пева родољубиве песме, да држи говоре о патриотизму нити да своје представе обавезно заснива на традиционалним и националним вредностима, али му у дужност свакако иде, као особи која својим стваралаштвом треба да овај свет промени набоље, разликовање правог патриотизма од лицемерне демагогије. Кад се већ критикује патриотизам који има шовинистичку конотацију, ваљда би се као светла тачка могло истаћи изворно и искрено родољубље, а не да се склизне у аутошовинизам и обично исмевање руралне средине, која сигурно није крива што су је новокомпоновани ратни хушкачи искористили за пропаганду.

Идеја представе Сузе и бисери – као и сваке представе која има идентичан или сличан циљ – значајна је и племенита, али средство за њено остваривање није баш најсрећније изабрано јер гледаоци могу на два потпуно дијаметрална начина разумети поруку – а да притом оба закључка буду крајње погрешна и штетна.

Једном делу публике српска ће се шајкача након овога дефинитивно огадити и постати заштитни знак тупавих и примитивних „геџа“, док ће други део публике у исмевању српског фолклора „прозрети“ још једну свесну и добро смишљену „антисрпску пропаганду“, дириговану „сигурно“ од стране „проамеричких“ невладиних организација.

Верујемо, ипак, да ће бити и оних трећих, који ће разумети да је ово (требало да буде) оштра критика масовног искоришћавања традиције и патриотизма ради јефтиног хумора и хушкања на међунационалну нетрпељивост. Међутим, и да пажљива публика схвати која је била првобитна намера редитеља и глумаца, то опет није оправдање што су аутори представе, метафорично речено, у жељи да из корита избаце прљаву воду, заједно са њом избацили и дете.

Аутор: Душан Мијилић

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *