39 stepenika – scenski višeboj sa četvorostukom pobedom

Mrko purpurna zavesa. Svetlosni krug reflektora obasjava sredinu scene. Jedino što nedostaje je brujeći zvuk bubnja, propraćen zvonkim udarom činela, i prozukao glas koji se prostorijom širi uz reči „Dame i gospodo…“ najavljujući kabare džez tačku skrivenu iza crvenog zastora. Nekako prostor zaista odiše atmosferom prve polovine dvadesetog veka. Ali svu tu idilu razbija odsečna, napeta i užasavajuća muzička tema iz filma Psiho legendarnog Hičkoka, tvorca svetski poznate ekranizacije „39 stepenika“ po uzoru na koju je ova parodična scenska dramatizacija i izvršena.

slika2Viktor Savić, oštrih i tankih kicoških brkova, u dugom kaputu i sa fedorom na glavi ulazi na scenu obuhvaćen onim istim krugom reflektora. On je Ričard Hanej. Iz Kanade (Obratite pažnju kako akcentujete). Trenutno u Londonu. Pesimistična figura koja zrači čamotinjom i potištenošću životnog sivila. Hanej nam od samog početka iskazuje koliko mu je muka od lične neostvarnosti, besciljnosti i kako je život uistinu dosadan i turoban. Muka mu je od konstantnih razglabanja o izborima, ratovima i glasinama o istim. Muka mu je od života uopšte. Te nije iznenađujuće da je razmišljao o prekraćivanju svog. Kao izlaz iz presije svakodnevne monotonije potrebno mu je nešto frivolno i trivijalno. Nešto bez smisla. I tako on odlučuje da ode u pozorište.

Simptomatičan je taj motiv protagoniste i to jednog ovakvog komada koji lek protiv letargije pronalazi u pozorištu, budući da primarna impresija celokupnog pozorišnog spektakla „39 stepenika“, sada u režiji Vladimira Aleksića, zaista predstavlja dašak osveženja od sumorne svakodnevice. Iako prema književnoj vrsti ozbiljan roman špijunske tematike Džona Bakena, melodramatičnost dramske adaptacije Patrika Barloua, kao i koncept četvoroglumačke postave s udesetostručenim brojem likova ne mogu a da ne rezultuju u podizanju elana i raspoloženja publike. Premda likovi nisu ravnomerno raspodeljeni glumcima. Ričard Hanej je glavna i jedina uloga Viktora Savića, i nekako najrealnija, budući da ne poseduje karakterističnu stereotipizaciju i pojačanost melodramatičnih likova. On je svoj i prirodan, uprkos munjevitom tempu koji ne dozvoljava temeljnije glumačko predstavljanje. Ženske uloge, tačnije njih tri, tumači Anastasija Mandić, i svaka od njih je posebna na svoj način. Odsečna, direktna i oštra Anabela Šmit, pomalo i muškobanjasta, ne može se naizgled nikako povezati sa bogobojažljivom, neukom i smotanom Margaret koja čezne za gradom i bekstvom iz seoske sredine, a opet ni sa prkosnom Pamelom koja gravitira od detinjastih ekscesa i krute odbojnosti do nevine i mile brižnosti prema Haneju kojom naposletku potkupljuje gledaoce. Neka blaža verzija Stokholmskog sindroma može se reći da karakteriše Pamelu uzimajući u obzir njenu transformaciju u ponašanju, pa samim tim i u očima posmatrača. Jedina simpatična karakteristika koja povezuje sve Anastasijine ličnosti jeste izrazito piskutava, katkad i kreštava boja glasa, u različitim varijacijama, verujem dodata kao određena karikaturna nota dosledna žanru.

slika5
Anastasija Mandić

Sve ostale likove, od špijunskih lupeža do prodavaca brushaltera, mlekadžija, sobarica, policajaca i inspektora, sve to s neopisivom lakoćom iznose Goran Jevtić i Andrija Milošević. Njihova opsenarska igra ludačkog tempa zapanjuje i opčinjava, a jednostavno je zadivljujuće koliko brzo oni premeću identitete toliko da bi im najviši državni funkcioneri i političari pozavideli. Scena sa železničke stanice u kojoj Milošević i Jevtić uspevaju da igraju čak po četiri lika istovremeno, ne prestajući dobrih nekoliko minuta u zbrci međusobnih replika i raznovrsnih oličavanja zaslužno je dobila gromki aplauz u vrhuncu svoje razrade. Njihove ekspresivne i krajnje komične karikature predstavljaju suštinski i svojevrsni pečat ovog komada koji kao utisak najviše i ostaje u pamćenju nakon završetka predstave. Izbor Miloševića, kao poznatog lakrdijaša, nije iznenađujuć za ovakav zadatak, dok se Jevtić iznova dokazao svojom krajnje neverovatnom sposobnošću transformacije, i njih dvojica zajedno su primorani da iskoriste svaki atom snage i komičnog genija kako bi ovu predstavu izneli adekvatno i izborili se sa teretom diverziteta likova koji je najviše na njihovim plećima. Uprkos tome oni ne deluju ni najmanje pod pritiskom tako teških zahteva. Blago je kontradiktoran taj utisak koji se javlja tokom gledanja predstave; pored svesnosti o težini prisutnog vida izvođenja zbog potrebe usaglašenosti i hitre, a opet potpune promene, nonšalantnost i kontinuitet s kojim ovi glumci odrađuju svoje zadatke u trenucima navodi gledaoca na pomisao da i on sam može isto to izvršiti, te se time trenutačno razbija misao o onoj veličanstvenosti performansa koja proizilazi iz same glumačke težine. Na momente se možete bukvalno osetiti razočaranim zato što sve tako olako deluje. Ali to je jedna zavodljiva varka koja je ipak samo omaž glumcima i tome koliko uistinu sjajno oni rade svoj posao.

slika3-1024x586Suštinski radnja ne odudara od filma, dok je u odnosu na knjigu poprilično promenjena; scene u vozu, Gospodin Memorio u Paladijumu, hotel za mladence, scena sa podvezicama i najlonkama – sve one su tvorevina filma i postoje, dorađene ili ne, u pozorišnoj verziji. Bitan dodatak koji je odlika samo predstave jeste postojanje Hanejevog prologa i epiloga, kojim se ova priča obogaćuje još jednim motivom. Ona se razvija i prerasta u ne samo avanturističku priču o špijunima, beguncima, internacionalnim zaverama i usputnim romansama, već u priču o čoveku koji od bezosećajnog, nadmenog mizantropa na ivici samoubistva, koga upoznajemo na početku, postaje čovek koji pronalazi smisao i ljubav jednim putovanjem na koje je primoran spletom čudnih okolnosti i još čudnijih likova.

Jedna impresivna osobitost ovoga komada je minimalistički pristup koji nije iskazan samo u brojčanosti postave, već i u scenografiji i rekviziti gde se neke od najvećih iluzija kreiraju sa vrlo malo resursa, uz neustrašivu komunikaciju s publikom i potpuno prihvatanje teatralnosti. Komad definiše skeč gluma, gde nije poenta u sasvim realnom i detaljnom prikazu, već u dovoljno uverljivom, približnom dočaravanju stvari i situacija sa što efikasnijim iskorišćavanjem ponuđenog okoliša, kao i nebrušenim, ali efektnim crtama emocija i osobinama karaktera. Neobjašnjiv je podstrekač i odakle zapravo proizilazi taj beskonačni potencijal preobražaja kojim par dotrajalih putničkih sanduka postaju kupe vagona, krov parne lokomotive ili vozilo za otmicu dvojice kriminalaca. Primera kao što je ovaj ima bezbroj i fascinantno je koliko različitih enterijera, predela, pa ujedno i prevoznih sredstava je s uspehom dočarano pomoću nekolicine predmeta i pomagala. Zanimljivo je takođe i platno razapeto u dubini scene koje funkcioniše za projekciju različitih video inserta kao potpora oskudnoj scenografiji. Ono omogućava realizaciju nekoliko režijskih koncepata kojima ova parodija obiluje. Nemi film, pozorište senki, pantomima, pozorište unutar pozorišta samo su neki od njih. Posebno intrigantna je i dim-mašina, kojom se dočarava maglovitost Britanije, železnica na parni pogon i mnogi drugi efekti (gde vijugavi oblaci dima u nekoliko navrata obavijaju i celu pozorišnu halu). Na zavidnom nivou funkcioniše jedinstvo različitih elemenata – gluma, muzika, svetlo, video i audio efekti, zavesa; sve mora funkcionisati kao jedno. I s tehničke strane gledano ovo je jedna od zahtevnijih predstava budući da su svetlosne promene, kao i različiti medijski inserti u direktnoj vezi s onime što glumci govore ili rade.

slika4Muziku moram izričito pohvaliti, budući da ako nisu korišćene autentične numere Bernarda Hermana, Hičkokovog glavnog kompozitora, melodije Vojina Ristivojevića neosporivo sliče Hermanovom stilu i pojačavaju intenzitet glumačke radnje. S glumačke strane, neretko se dešava da stvari kreću da se odvijaju tendenciozno pogrešno i glumci u tim trenucima momentalno izlaze iz uloga, kao što je slučaj sa „Koja kola?“ scenom, gde Mandićka glumeći Pamelu, na naredbu da uđe u kola otmičara koje pogrešno uzima za policajce, izlazi iz lika i postavlja navedeno pitanje, a vidno zbunjeni „agenti“ Jevtić i Milošević potom sami scenografski sastavljaju automobil. Isto je prisutno u Savićevoj jurnjavi za svetlom koje mu beži i njegovim gestovima nadležnom tehničaru. To je dakle svesna namera kojom se podvlači granica između izvođača i publike s ciljem da se ista humorizuje, razbije i da se svi kolektivno zabave. Glumci se igraju sa publikom držeći je stalno na nogama, spremnu u iščekivanju nečeg novog. Nečeg neočekivanog. Time se postiže jedan doživljaj šašavih izvođača i moram priznati da sam u više navrata povukao paralele između ove predstave i Šašave družine na čelu s Duškom Dugouškom, Braće Vorner (The Looney Toons featuring Bugs Bunny, Warner Bros). To je verovatno i glavni uzročnik prijemčivosti ovog komada čak i kod dece, u produkcijama širom sveta. Jednostavno sve je moguće. Tako su se u jednom trenutku neočekivano sva svetla pogasila (mogu reći da mi je kroz glavu prošla pomisao da je čak nestalo i struje), a potom su se upalile svetiljke isključivo iznad gledališta otkrivajući spuštenu zavesu; zbunjeni posetioci pomislili su masovno da je verovatno pauza, i baš kad su neki od njih počeli da ustaju Andrija Milošević je izvirio iza zavese i s podsmehom izjavio „Nema pauze. Nazad u stolice. Nastavljamo.“ gde se smeh masovno prolomio salom. Moju indiskretnost u prethodnoj rečenici shvatite kao jednu malu tajnu koju vam svesno odajem ovom prilikom, ali vi se ipak napravite da ne znate, bolje ćete se osećati, a i ko zna da li će ova razigrana postava ponoviti sve iste trikove, jer se često ne može razabrati da li su neke stvari izrežirane, ili samo pod uticajem okolnosti i glumačke improvizacije. A da ne bismo ugrozili efekat iznenađenja neću odavati na koje još neočekivanosti možete naići gledanjem ove predstave, već ćete to morati da se uverite sami u teatru Ustanove kulture „Vuk Karadžić“, gde pozorište „Boško Buha“ zadržava svoju brilijantnu postavku. Fino provedeno veče u smehu, sa svetski izvođenom senzacijom na bini gde ćete gutati pogledom apsolutno svaki pokret, možete smatrati pouzdano kao garanciju.

Autor: Igor Vesović

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *