Put do Pakla neretko je popločan dobrom muzikom

Šum na radiju ili televizijskom prijemniku, poznatiji kao bela buka, predstavlja odjek davnašnjeg Velikog praska. On nas uči da sve u kosmosu ima svoj zvuk, a na planeti zemlji taj zvuk prestaje da bude kakofonija i prerasta u saglasje zvano muzika. Ona je dokaz da se gotovo sve može izraziti zvukom koji godi ljudskom uhu, pa tako i božanske ideje koje pastvi prenose crkveni horovi raznih denominacija. Muzika je u religijskom pogledu, poput vizuelnih fresaka, audio kanal za prenošenje ideja.

Problem nastaje kada se nečastive sile nakače na milozvučne frekvencije i krenu da emituju svoju propagandu, pre svega kroz reči pesama. Ukoliko biste satanisti koji je vrsan kompozitor dali zadatak da komponuje instrumental himnu Pakla, sve su šanse da bi stvorio predivnu kompoziciju, jer druge opcije nema, muzika nikada ne može per se biti zla. Njena upotreba, izvođači, izvođenje, kao i reči mogu i te kako biti zli, ali tonovi su u najmanju ruku neutralni, ako ne i bogougodni, nezavisno od žanra kome pripadaju.

Nije slučajno što je klasična muzika češće izvođenja bez vokalne pratnje. Na tragu takve muzike danas stasava tehno i popularna muzika koja prednost daje nadmoći zvuka, ali ipak sadrži reči. Tekstovi pesama su najčešće jako jednostavni, ali posve podmukli, jer utiču na ljudsku psihu u onom trenutku kada je najranjivija, odnosno razoružana sazvučjem tonova. Pogledajmo par primera:

Britanski disk-cokej umetničkog imena Djuk Djumont ima pesmu „Oušn Drajv“ koja sadrži sledeće stihove: „Ne govori ni reč dok plešemo sa Đavolom“, što još uvek potpada pod hrišćansku umetničku slobodu. Refren se nastavlja: „Nestalo nam je vremena na auto-putu za nikad. Drži se“. Koketiranje sa đavolom je jedno, ali otvoreno dopadanje odlaska u „nikad“ (drugo vaskrsenje, smrt duše) predstavlja defetizam par ekselans zaodenut u poprilično veselu melodiju. Slušaocu se šalje poruka ne samo da smo svi grešni, već da je to u redu i da jednom kada se pređe granica greha povratka nema, a hrišćansko učenje je sušta suprotnost. Jedno je biti grešan, a sasvim drugo želeti da se bude grešan.

Ove godine smo na Egzitu mogli da slušamo Rag ’n’ Bone Man-a koji se proslavio pesmom „Čovek“. Tematika pesme je prihvatljiva: teško je biti čovek i treba imati razumevanja, osim što poslednji stih refrena bode oči: „Ne svaljuj krivicu na mene“. Krivica je suština svega, bez nje ne može ni doći oprosta grehova, tako da ovaj stih izobličava valjanu poruku lamenta pesme opravdavajući sve grehe time što ih izuzima od krivice. Bilo bi lepo da je čovek bezgrešan i bez tereta krivice na svojim plećima, ali pošto nije tako, ne vredi opevati suprotno, jer stvara nepotrebnu neurozu, umesto da dovede do duhovne katarze.

Raduje što navedeni primeri predstavljaju pre izuzetak nego pravilo, jer većina pesama popularne muzike je ili religijsko koliko-toliko neutralna, ili promoviše hrišćanskih načela, doduše nesistematski i parcijalno. Glavna opasnost koju reči pesme (enleski lyrics ima lepši prizvuk) nose, jeste opetovanje njihovih refrena. Osim nauke i obrazovanja, ponavljanje igra nemerljivo veliku ulogu u religiji.

Naime, dobar hrišćanin bi što češće tokom dana trebalo da se moli ustaljenim molitvama, što bi bio svetovni ekvivalent ponavljanju jednih istih reči. U pesmi se takođe ponavljaju iste reči (U Djumontovoj pesmi, „drži se“ biva ponovljeno puta gotovo trideset puta za tri i po minuta), uz neobavezujuću melodiju koja spušta nivo svesti do nivoa gde repeticija može delimično zaći u ispiranje mozga.

Dakle, kao i većina stvari na ovom svetu, muzika je dvoguba, može služiti za produhovljenje, a može biti i plodno tle za pomisli koje mogu odvesti u depresiju. Konkretne pesme koje smo naveli nipošto ne treba izbegavati, već samo nakon prvog slušanja postati svestan nihilističke poruke koje nose. Nakon što svesnost za delić sekunde pretekne razum ili srce, svaka melodija se pretvara u uživanje.

Autor: Stefan Pajović 

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *