Пут до Пакла неретко је поплочан добром музиком

Шум на радију или телевизијском пријемнику, познатији као бела бука, представља одјек давнашњег Великог праска. Он нас учи да све у космосу има свој звук, а на планети земљи тај звук престаје да буде какофонија и прераста у сагласје звано музика. Она је доказ да се готово све може изразити звуком који годи људском уху, па тако и божанске идеје које пастви преносе црквени хорови разних деноминација. Музика је у религијском погледу, попут визуелних фресака, аудио канал за преношење идеја.

Проблем настаје када се нечастиве силе накаче на милозвучне фреквенције и крену да емитују своју пропаганду, пре свега кроз речи песама. Уколико бисте сатанисти који је врсан композитор дали задатак да компонује инструментал химну Пакла, све су шансе да би створио предивну композицију, јер друге опције нема, музика никада не може per se бити зла. Њена употреба, извођачи, извођење, као и речи могу и те како бити зли, али тонови су у најмању руку неутрални, ако не и богоугодни, независно од жанра коме припадају.

Није случајно што је класична музика чешће извођења без вокалне пратње. На трагу такве музике данас стасава техно и популарна музика која предност даје надмоћи звука, али ипак садржи речи. Текстови песама су најчешће јако једноставни, али посве подмукли, јер утичу на људску психу у оном тренутку када је најрањивија, односно разоружана сазвучјем тонова. Погледајмо пар примера:

Британски диск-цокеј уметничког имена Дјук Дјумонт има песму „Оушн Драјв“ која садржи следеће стихове: „Не говори ни реч док плешемо са Ђаволом“, што још увек потпада под хришћанску уметничку слободу. Рефрен се наставља: „Нестало нам је времена на ауто-путу за никад. Држи се“. Кокетирање са ђаволом је једно, али отворено допадање одласка у „никад“ (друго васкрсење, смрт душе) представља дефетизам пар екселанс заоденут у поприлично веселу мелодију. Слушаоцу се шаље порука не само да смо сви грешни, већ да је то у реду и да једном када се пређе граница греха повратка нема, а хришћанско учење је сушта супротност. Једно је бити грешан, а сасвим друго желети да се буде грешан.

Ове године смо на Егзиту могли да слушамо Rag ’n’ Bone Man-a који се прославио песмом „Човек“. Тематика песме је прихватљива: тешко је бити човек и треба имати разумевања, осим што последњи стих рефрена боде очи: „Не сваљуј кривицу на мене“. Кривица је суштина свега, без ње не може ни доћи опроста грехова, тако да овај стих изобличава ваљану поруку ламента песме оправдавајући све грехе тиме што их изузима од кривице. Било би лепо да је човек безгрешан и без терета кривице на својим плећима, али пошто није тако, не вреди опевати супротно, јер ствара непотребну неурозу, уместо да доведе до духовне катарзе.

Радује што наведени примери представљају пре изузетак него правило, јер већина песама популарне музике је или религијско колико-толико неутрална, или промовише хришћанских начела, додуше несистематски и парцијално. Главна опасност коју речи песме (енлески lyrics има лепши призвук) носе, јесте опетовање њихових рефрена. Осим науке и образовања, понављање игра немерљиво велику улогу у религији.

Наиме, добар хришћанин би што чешће током дана требало да се моли устаљеним молитвама, што би био световни еквивалент понављању једних истих речи. У песми се такође понављају исте речи (У Дјумонтовој песми, „држи се“ бива поновљено пута готово тридесет пута за три и по минута), уз необавезујућу мелодију која спушта ниво свести до нивоа где репетиција може делимично заћи у испирање мозга.

Дакле, као и већина ствари на овом свету, музика је двогуба, може служити за продуховљење, а може бити и плодно тле за помисли које могу одвести у депресију. Конкретне песме које смо навели нипошто не треба избегавати, већ само након првог слушања постати свестан нихилистичке поруке које носе. Након што свесност за делић секунде претекне разум или срце, свака мелодија се претвара у уживање.

Аутор: Стефан Пајовић 

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *